Славонац Катанчић забиљежио је у својем ријечнику около 1780:
ʃhlyivovica...veteres sok dicebant, unde Sokci, qui hodie Shokci, eo potu familiariter usi
шљивовицу старији соком називају, одавдје се каже Сокци, а данас Шокци, који су по употреби овога пића познатиПо законитостима развића језика у словијенским језицима није могло -ш- стајати пред -о-, јер ш- се развија из с- када послије њега слиједи -е, или -и.
Наставак -ац је словјенски и означава указује на неку особину, ментални склоп одређенога региона, како и босанац, херцеговац, загорац, приморац, но шок- мора бити мађарскога или некога другога поријекла. На мађарском ријеч шок или шокат значи мног, многобројан.
Der Volkszählung von 1840 zufolge zählte die Bevölkerung Kroatiens und Slawoniens 1.605.730 Einwohner, von denen sich 777.880 (48 %) als Kroaten, 504.179 (32 %) als Serben, und 297.747 (19 %) als Šokci deklarierten. Die Šokci waren auf die Komitate von Požega, Virovitica und Syrmien und die Slawonische Militärgrenze konzentriert. In der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts wurden sie jedoch aufgefordert sich als Kroaten zu bezeichnen, so dass die Bezeichnung ständig abnahm. Ende des 19. Jahrhunderts soll es in der Batschka und Baranya noch 52.000 Šokci gegeben haben. Laut Volkszählung von 1910 gab es in der Batschka noch 68.725 Bunjewatzen und Šokci, sowie 13.012 Šokci in der Baranya. 2011 bezeichneten sich in der Vojvodina nur noch einige hundert Personen als Šokci, während sie in den Volkszählungen in Kroatien nicht mehr auftauchen.
Konrad Clewing, Holm Sundhaussen (Hrsg.): Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Böhlau, Wien/Köln/Weimar 2016, ISBN 978-3-205-78667-2., S. 821
Превод на србски:
1840 г. Славонија и Хрватска су бројале 1.6 мил. житеља, од којих се Хрватима изјасни 48%, Србима 32% а Шокцима 19%. Шокци бијаху сточени у жупама Пожега, Вировитица, Сријем и Славонска Крајина.
У другој половини 19. в. од њих се захтјеваше, да се изјасне Хрватима, с чим се је употреба овога имена постепено умањила. Крајем 19. в. у Барањи и Бачкој пребивало је 52 тисуће Шокаца. По попису из 1910. г. у Бачкој се находило 68.724 Буњеваца и Шокаца, а у Барањи 13.012 Шокаца.У попису из 2011. г. у Војводини се је тек неколико стотина људи изјаснило бити Шокцима, док се у пописима у Хрватској више не јављају.
Први спомени предјела Шокадија сежу до 1633. г. у Нашицама и Ђакову и би једним од граничних предјела Османије и Мађарске.
Матија Петар Катанчић и Фердо Филиповић, у 19. в. у доба романтизма, гонише идеју, да назив Шокци потиче од иллирскога племена Succi, наводно по гори Succus, a да Босанци потичу од племена трачкога племена Besi, a Срби од Tribales. Ова тумачења су претечена и невјерна.
Францисканац, Иван Фрањо Јукић 1851. г. тврди, да су Шокци потомци јеретика богумила, који су наводно дошли у Босну из Бугарске и Србије.
Народ у Славонији објашњава назив Шокци, тим, да се прекршћају цијелом шаком.
Једина вјеродостојност која се може утврдити за Шокце, је да су у Славонију доселили из Босне. Њихов одјек прасловјенскога "јат" је икавско-екавски, који је својствен у предтурским повељама босанске властеле.
Јосип Bösendorfer први озбиљније прилази питању Odakle ime Šokac? (Osječki zbornik, 1948) и објашњава:
- Бела IV у Средњем Вијеку оснива област Соли, који ће се у Турака назвати Тузла, а под Матијем Корвином се прогласи бановином, мађ. баншаг (bansag, Мађари s изговарају ш, а када хоће написати с, они пишу sz); крај Соли Мађари су звали шокут (sokut), шо је сол, а кут је кут, угао, крај;
човјек се на мађарском каже ембер, а становник Соли је шоембер, одакле су досељени Срби прозвали област Семберија.
По природи свога језика штокавски с икавско-екавским одјеком шокачки говор се примиче говорима Муслимана Подкозарја и Поуња, те говору источнобосанскому, који се говори од стране Муслимана тих крајева, у којих се често чују икавске ријечи дид, бижи ба итд. те понекада и шокачки и источнобосански вуку на староштокавски нагласак, премда је то својство данас чујно тек у старијега слоја народа. И шокци и источни босанци познати су по својим дугим кошуљама по прасловјенскому кроју и својственим чипкама, те једни по бећарским тамбурицама а други по шаргијама.
Ваљало би узети за задатак дубљу генетску успоредбу Шокаца с муслиманима краја Соли, те муслиманима Поуња.
Нарочито би било занимљиво упоредити у њих заступљеност Р1а грана у односу на Србе сјевернога Подриња.