Вјера и култура Срба > Народни обичаји

Отмица невесте

(1/6) > >>

Nebo:
Ово је једно од општих места наше традиције. Верујем да сте сви чули приче о отмицама невесте, а сигурно неки имају такву причу и у сопственом породичном предању.

Код мене је случај из веома блиске прошлости, тако да не спада у категорију непроверених породичних митова и легенди.

Радња се дешава између Другог балканског и Првог светског рата. Берански крај је ослобођен од османске власти, па су Шекуларци почели спокојно да одлазе пут Берана разним потребама. Тако и мој ђед, тада 30-годишњак. Идући кроз једно село (нећу именовати људе и топониме) загледао се у једну младу црнокосу, па се распитао чија је шћер. Кад се враћао истим путем за Шекулар, опет су се срели код њеног дворишта, па ту он започе неку причу. Тако је било неко време, сваки пут кад би он туда наишао, а гледао је да га пут што чешће туда наведе. Између њих је ту дошло до неке „хемијске реакције“, и он се једном одважи да дође до њеног оца и запроси ђевојку.

Њен отац је био виђени Васојевић, официр црногорске војске, а притом и од једне од војводских грана свог племена. Са друге стране, ми Шекуларци - прости планинци. С тога је сматрао да и нисмо баш нека крља да нам да шћер, па одби мог ђеда. Њему то не беше право, а ни ђевојци, те се они једном приликом кришом договоре да он њу отме и да се ствари тако разреше. У договорено време, једне ноћи, она је чекала са нешто спреме, и он на коњу сиђе низа страну, покупи је и назад за Шекулар.

Њен отац, иначе човек доста незгодне нарави, кад је чуо шта се догодило, са неколико својих рођака, сви наоружани до зуба, крену пут Шекулара и нађу кућу оног кога су тражили. Мој ђед је био јединац, тако да није имао браће која би му прискочила у помоћ, али како је наше село братственичко, ту се одмах окупи један број Ћетковића да виде шта хоће та васојевичка дружина. С обзиром да су били наоружани, мој ђед са пушком у рукама изиђе на свој праг да се с њима поразговори. Ђевојчин отац је изричито захтевао да му се врати шћер, што мој ђед одби. Пало је ту и нешто претњи и тежих речи, те они остали Ћетковићи похиташе да узму оружје и заузму бусије. Било је на ивици озбиљног крвопролића. А које се сигурно не би ту завршило, имајући у виду могуће касније кругове освете.

Но, у прави час изиђе и ђевојка, стаде поред свог момка, ухвати га под руку и рече свом оцу да је ту својом вољом, да се хоће удати за њега и да се дома не враћа. На крају њен отац попусти, и разиђоше се. Обично би у оваквим случајевима дошло до неке врсте измирења, те би се ушло у кућу и све средило уз коју чашу ракије. Међутим, отац је остао јако љут због овога и до тренутног измирења није дошло. Односно, он се није никад честито ни одљутио. А брз редослед догађаја, рат који је убрзо почео, није ни дозволио да ствари слегну.

Њега су, мог прађеда, Аустро-Угари интернирали у логор у Мађарској, одакле се није вратио. Причали су они који су логор преживели, да се разболео и умро. Био је страствени пушач и причали су да је порције хране мењао за дуван, те да је јако мало јео и брзо окопнио...

А главни јунаци догађаја, моји ђед и баба, после рата су живели дуго и срећно и изродили деветоро ђеце...     

Sneki:
Занимљиво је како се исте ствари другачије називају у различитим дијалектима.

Код нас у Шумадији ово што си описао није отмица девојке, већ се каже "побегла _____ ", односно да се филмски изразим "Зоне побегуља".

Моји преци и родбина су се узимали по свим обичајима. Раније су се девојчице школовале само док онолико колико има разреда у селу, на игранке се ишло у групи, физички није било могуће остатати насамо са момком толико да се заљубе и договоре око логистике. У комшилуку или засеоку често живи један род или неколико који су већ ородили, тако да ни ту нису могли да се упознају.
Када девојка побегне често се прича како циције нису хтеле да праве свадбу/прошевину/дају дарове/дају мираз.

Важно је и што момци нису ни хтели да се жене на тај начин, односно родитељи им не би дозвољавали, јер млада побегуља ће доћи у кућу само у ономе што је обукла тог дана.
По свим обичајима и најсиромашнија ће донети дарове укућанима и спрему, док су богатије добијале и намештај, њиве, дукате...

Онда је дошло време када се много бракова склопило бежањем девојака. То су биле праве трагедије за родитеље. Желе да школују ћерку, а она затрудни и једноставно се не врати кући после (средње) школе, већ оде код будућег мужа. Срећом, данас млади знају да се чувају, девојке које нису рађале се ни абортуса се боје као некад, тако да се данас такви случајеви јављају у породицама са патологијама, алкохолизмом и насиљем одакле се ћерка-тинејџерка удаје да би се спасила, а не зато што је закачила.

Nebo:

--- Цитат: Sneki  Децембар 31, 2020, 02:35:03 поподне ---Занимљиво је како се исте ствари другачије називају у различитим дијалектима.

Код нас у Шумадији ово што си описао није отмица девојке, већ се каже "побегла _____ ", односно да се филмски изразим "Зоне побегуља".

--- Крај цитата ---

Из перспективе девојчине породице јесте отмица. Јер су они, рецимо, намеравали да је удају за неког другог.
Не верујем да је у прошлости било правих отмица, без девојчине воље. Осим у неким ванредним случајевима када су нпр. османски насилници отимали хришћанске девојке.

Sneki:

--- Цитат: Nebo  Децембар 31, 2020, 02:47:53 поподне ---Из перспективе девојчине породице јесте отмица. Јер су они, рецимо, намеравали да је удају за неког другог.
Не верујем да је у прошлости било правих отмица, без девојчине воље. Осим у неким ванредним случајевима када су нпр. османски насилници отимали хришћанске девојке.

--- Крај цитата ---


Кажем код вас се то другачије зове.

Раније једноставно није било могуће отети било кога тако лако.

Девојка ван имања није никуд ишла сама, породице су биле велике, свака кућа је била наоружана, тако да је покушај отмице значио да ће бити неколико мртвих и рањених.

И мислим бегство девојке да се уда није обичај, већ покушај да се обичаји изврдају.

Vlax:

--- Цитат: Nebo  Децембар 31, 2020, 02:47:53 поподне ---Не верујем да је у прошлости било правих отмица, без девојчине воље. Осим у неким ванредним случајевима када су нпр. османски насилници отимали хришћанске девојке.

--- Крај цитата ---

Боме, у мом крају (Бос. Крајина) је било правих отмица и то све до 1950-их. Мислим да се каже "одвући/довући дјевојку." Дјевојке су биле отимане код оваца или тако негде где су затечене саме у пољу. То се везивало за породице које су биле на рђавом гласу, па нико није хтео да се орођава с њима.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна