Поријекло Крсне Славе

Вјера и култура Срба > Крсне славе

<< < (2/9) > >>

Nebo:
Колико сам ја упознат, албански римокатолици из Малесије славе племенску славу. Исти обичај постоји и код Црногораца и Брђана, али Албанци, за разлику од нас, немају ужу родовску славу.

Та племенска слава му дође нешто слично као сеоска литија у Србији, слава села. С том разликом што је племе ипак чвршће повезана заједница, у неким случајевима и заједничким пореклом.

Vlax:
Давно сам слушао да и Цинцари славе славу. Сад не знам да ли је то општи цинцарски обичај или се ради само о Цинцарима који су живели међу Србима

НиколаВук:

--- Цитат: Vlax Децембар 17, 2020, 10:34:16 поподне ---Давно сам слушао да и Цинцари славе славу. Сад не знам да ли је то општи цинцарски обичај или се ради само о Цинцарима који су живели међу Србима

--- Крај цитата ---

Готово сигурно су у питању само појединци који су живели или живе у српској средини. Они више славе имендан, под грчким утицајем.

НиколаВук:

--- Цитат: drajver Децембар 16, 2020, 01:38:52 поподне ---Не треба заборавити да славу осим Срба славе и сјеверноалбанска малисорска племена, на сличан начин као свеца заштитника рода (дакле не села или цркве). Сличан је случај и са крсним славама код католика на подручју између Цетине и Неретве и по Херцеговини. Ако се сагледа тај простор слављења крсне славе видјеће се да је то простор првобитног српског насељавања, али истовремено и јурисдикцијско подручје Римске цркве (до раскола 1054 и до успостављања Српске архиепископије). Рекло би се да је процес христијанизације Срба текао постепено и могуће је да је управо Римска црква патентирала овај модел са свецима заштитницима конкретно за Србе. Кључно је питање кад је дошло до масовнијег преласка на хришћанство обичног народа. У другој половини 9. вијека се вјероватно христијанизовала аристократска врхушка, јер тек тад имамо српске кнезове са хришћанским именима: Стефан Мутимировић, Петар Гојниковић, Павле Брановић, Захарије Прибислављевић. Ако узмемо у обзир и језичке промјене које је поменуо Никола, претпостављам да је 10. и 11. вијек био период интензивније христијанизације и да је крсна слава у том периоду и установљена.

--- Крај цитата ---

Треба имати на уму и податке које је изнео Марко Алексић у књизи "Српске земље пре Немањића, од 7. до 10. века", о раној христијанизацији Срба која је дошла посредством Рима, а не Цариграда и која би се могла датовати барем у 8. век, ако не и раније. У вези са тим је и нова интерпретација и датовање објекта ископаног у Брези код Високог, као и нова интерпретација локалитета у Билимишћу, Дабравини, Малом Мошуњу и Лепеници (сви се налазе на простору централне Босне). Треба ту имати у виду и крстионицу кнеза Вишеслава, који је по свему судећи владао крајем 8. и почетком 9. века.

сɣнце:

--- Цитат: Bokez Децембар 16, 2020, 12:21:20 поподне ---Да ли крсну славу можемо приписати као Словенско наследство или ипак као старобалканско наследство.
Да ли су пронађени трагови култова старих словенских богова на балкану у периоду од доласка на балкан до покрштавања?
Лично сам мишљења да је остатак слављења паганаских словенских богова који је касније христијанизован али ме занимају и ваша мишљења.

--- Крај цитата ---

И једно и друго у склопу многофакторнога сплета. У раних хришћана крштење је био обред духовнога очишћења и присега богопријмства . Обреду крштења су приступали зрели и свјестни људи који су прошли низ духовних и тјелесних припрема и искушења. У Риму се је, под утицајем властитих навика, да сваки град има свога "бога" покровитеља, створио култ градских светаца покровитеља и да су цркве посвећене разним светцима. Током исконих крштења није се мијењало име у тзв. крстно име нити се је добивао неки светац покровитељ по дану крштења. То је све настало касније, када су крштење почели разумијети не као обред богопријмства, него као заштитни обред од злих духова; пагани су вјеровали, да мора дијете имати обред получења имена не касније 7 дана по рођењу и то име не смије дознати нека вјешта жена, јере га може урећи или врзти клетву на њ. Тако су почели крстити дјетцу и надјевати им библијска имена по календару, како се ко крстио и све је то било веома распрострањено посебно у Италији од куда се распространило у Шпанију, Баварију, на Балкан те доцније међу Словијене. Обичај узимања хришћанских имена Србе је тек окрзнуо, захваљујући и османском царству, док су међу другим Словјенима домаћа имена готов искорјењена.
Обичај родовске или племенске славе међу Србима захваљујемо понајвише јакому родовскому уређењу србских обћина, гдје је искони у јендом мјесту живио један род и градио једну цркву само за се и тај род је продужавао славити ту родовску и мјестну славу; сам обичај да једна црква има покровитеља потиче из Италије, а не од Словјена. Но који ће светац бити покровитељ цркве одлучивано је на основу тога, што је роду и мјесту било најважније да се заштити, јербо светци су својим дијањима и творењима још у Римљама и Грка и Јермена и семитских народа постајали покровитељима разних ремесла, појава и животиња и то је дјеломично усвојено и Словјенима, но међу њима су та покровитељства била снова написана и прерасподјељена по узору и под утицаје на она из своје предходне вјере. Примјера ради, у паганских Словјена био је у прољеће обичај обреднога изгона стоке и обреднога жртвовања јагња покровитељу шуме и звијери, да се с њим склопи мир и да он не шље своје вукове на овце, краве, дјетцу.
Сасвим случајно се је у прољеће дан св. Георгија или Ђурђа, који је међу Србима и Бугарима попримио те особине покровитеља животиња и пастира. Ту исту улогу има и св. Јурај у Хрвата католика. Но већ у Италији св. Георгиј нема везе с овим, него је преузео на се улогу борца змајоумијцу, коју су касније са запада усвојили и Руси а преко њих усвојена и у новообразовану србску цркву, иако у народу нема помена оваквому св. Ђурђу.
С друге стране покровитељ животиња у Малој Азији и Грчкој је св. Власиј, те је у неким крајевима и обћинама он на се усвојио и улогу коју имао словјенски идол. У другим пак крајевима св. Мрата и све је то зависило само од поклапања времена праздновања паганских обреда и додијељенога дана светцу у хришћанском календару. Дакле, начин како се слави, жртве, причестни хљебовии већи дио обредности потиче од прасловјенске обредности, а сама појава родовскога и градскога покровитељства је обичај римски. С Христовим учењем ни једно ни друго нема много везе.

Навигација