Вјера и култура Срба > Крсне славе

О крсном имену

(1/18) > >>

mladjo:
Иван Ковачевић - Зборник радова - О крсном имену

Линк:
http://www.scribd.com/doc/82482593

Тимар:
Данас, 11.новембра 2013 године НОВОСТИ су објавиле специјални додатак СЛАВЕ, гдје је на врло поучан и користан начин описан почетак заживљавања славских обичаја код Срба, избор крсног имена, правилности у сласком бонтону, славски поклони, распоред слава од новембра до јануара, припреме за славу као заштитницу породица што славу славе.
Нажалост, нисам могао пронаћи у електронској форми овај додатак, како би и осталим наши посјетиоцима који нису купили данашње НОВОСТИ , могли да се боље упознају.

Тимар:
КРСНА СЛАВА је молитвени чин захвалбости Богу, али и најјача спона међу генерацијама

ПЕЧАТ ТРАЈАЊА СРПСКОГ НАРОДА
     Нико није тако нежно  украсио хришћанске празнике као српски народ, који их је, попут лепо изатканог ћилима, окитио дирљивим и лепим обичајима. Срби као нико воле и поштују светитеље, нарочито своје крсне славе. Заиста као нико други на свијету".
    У овим речима Светог владике Николаја (Велимировића) крије се сва лепота и значај  прослављања празника посвећених хришћанским светитељима, нарочито крсне славе. Овај обичај својеврсне благодарности Богу и кућном свецу заштитнику, вековима љубоморно чуван и негован у српским народима, молитвени је чин исповедања вере и захвалности. Међутим, крсна слава је постала и чувар идентитета, заштитни знак и печат трајања српског народа.... Слава је инспирација живота, гарант трајања и равнотеже духовне и материјалне сфере живота.
         "Свака хришћанска породица је мала црква", речи су апостола Павла на којима се темељи обичај прослављања крсне славе у српском народу. Као што се и сваки хришћански храм посвећује неком светитељу или догађају који се сматра његовим заштитником, свака српска породица ставља се  под окриље једнога свеца коме се као свом молитвеном заштитнику обраћа, поштује га и слави га. Крсна слава је црква православног дома, спомен светога кроз чја се дела Бог појавио. То је празник сваке фамилије, дан кад се њени чланови окупљају, мире и опраштају старе несугласице.
     Светитељ заштитник дома, имена и породице, призиван је у помоћ кад год је било тешко, њему се захваљивало када  је било добро. Крсни светац  зван је када се давала реч, рађало кумство, заоравала прва бразда, сведочило на суду или полазило у рат. Када се певало или плакало. Слава је била и остала најјача спона међу српским генерацијама, духовна веза оца и сина, нит која повезује покољења породице са живим Богом и светитељима.
Крсно име веза је свакога од нас с треном дубоке прошлости када се наш предак први пут прекрстио и тако примио благослов за ход путем којим и данас путујемо.
     "Хришћански свеци нису никакви измишљени богови него стварне личности, који су као људи на земљи живели богоугодним животом, посветили се и у рај ушли", писао је о славама Свети Николај Велимировић. "Они се моле Богу за нас на земљи, и Бог из љубави према њима - зато што су они показали своју љубав према Богу - испуњава им молитве за људе."
     Свети владика нас је поучио да свећа представља светлост истине којом је Христос обасјао свет. Хлеб, жито и вино  су духовна радост и храна, све од Христа и кроз Христа. Крсна слава са овим знамењима постала је најјача котва православља у нашем наросу.
     Зато се славила увек, без обзира на околности - за богатом трпезом у миру и берићету, у немаштини уз пар зрна пшенице, у војничком рову, весело у радости, тихо у жалости, скривено када је била забрањена. Страх од "угашене свеће" најдубљи је страх сваког српског домаћина, а "увек ти свећа горела" најрадоснији благослов који може бити изречен српском домаћину.
     "Слава је за нас Србе рођендан и имендан", мисао је патријарха српског Павла која најбоље говори о смислу и значају славе. Она је израз захвалности Богу за благодат постојања и молитвени чин божје снаге и љубави коју сваки верник носи у себи. Она је највидљивији знак припадности хришћанском православљу и српском народу  који смо наследили од предака о који ћемо и сам предати покољењима која долазе.

(НОВОСТИ -  СЛАВЕ - Специјални додатак, понедељак 11. новембар 2013., срт 18)


Тимар:
Још неки исјечци из чланака:

     Према неким историјским изворима, прва слава датира из времена покрштавања Јужних Словена у време владавине кнеза Мутимира, крајем 8. века. Првобитно је успостављена као храмовна слава у част светитеља којем је подигнута црква. Век касније, хришћански мисионари Ћирило и Методије и први словенски архијепископ Климент, који су у хришћанство преводили словенска племена, понашали су се прагматично. У замену за кућне богове - кумире , нудили су хришћанске светитеље као заштитнике лозе или бртства. Слава као појам први пут се помње 1018. године у Охриду.

     Крсна слава је догађај којим се обиљежава најзначајнији датум у породици. Слави се дан када је породица у далекој прошлости примила хришћанство и крштена у хришћанској вери  и када је као "домаћа црква" постала део "васељенске цркве".  Назива се и "крштено име", јер се у светој тајни крштења добија лично име  и назив "хришћанин", као опште име и верска одредница.

     Прва крштена Европљанка Лидија из Тијатире , примивши крштење, позвала је у свој дом апостола Павла да га радосно угости.

     Погрешно је мишљење да је крсна слава паганско наслеђе и да је заменила слављење домаћих божанстава из словенске митологије... Може се рећи да је крсна слава икона ранохришћанске вечере љубави - агапе.

     У традицији и наслеђу хришћанског света Истока и запада нема крсне славе... Српски народ је по феномену крсне славе познат у хришћанском свету.




Бата Матаранго:
Да ли постоје у ЦГ (и шире) племенска предања, да два наводна брата као нпр. Руђо и Бранило (Пива) од самог почетка имају две славе? Или је у питању класично саплеменивање?

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију