Вјера и култура Срба > Храмови

Црква и гробље у Аранђелову (Херцеговина)

(1/3) > >>

Број 1:
Храм арханђела Михаила у Аранђелову (Херцеговина)

Арханђелова црква је у средини Корјенића, испод града Клобука, и поред града то је најзначајнији споменик из старог доба у оном крају. Предање за њу каже да је најстарија црква у целој Херцеговини и да је увек била саборна црква Корјенића. Кад су Млечићи 1694. освојили Корјениће, у извештају који су послали млетачком сенату о том догађају написали су свакако по предању, и то, да се у Корјенићима држи црква стара 1200 година. По цркви се и њена околина зове Аранђелово.

Око цркве се одржало око 30 стећака, већином плоча, а видео сам међу њима и једну тумбу. Старих гробница било је много више, па су поломљене. Ту је и новије гробље. У предњем делу цркве узидане су гробне плоче, што показује да је она поправљана или дограђивана у неко време. На једном стећку узиданом унутра у вратима цркве налази се један натпис.

Како разумем у овом натпису се спомиње раб божји Георгије који се преставио на вечерње у дане жупана Крње. Како је др Јован Кујачић закључио да је овај запис из 1224. године, није објаснио. V почетку записа иза „монф” стоји „сектевра”. Можда је ту означена и година, или, ако није, стављајући „у дане жупана Крње“, изгледа да је онај који је урезивао слова рачунао, да је тиме одређено и време догађаја, јер су се имена жупана сигурно дуго памтила и предавала потомству. Помен жупана Крње у овом натпису је од особитог интереса.

Аранђелова црква је молована и фреске су доста добро очуване. Предање каже да су у исто време живописане ова и црквица св. Арханђела у Петровићима, у племену Бањанима. Према натпису сачуваном у тој бањској цркви њене су фреске рађене 1605. године, у време бањског војводе Ивана Цветковића. Према предању би излазило да су тада рађене и фреске у Арханђеловој цркви у Корјенићима.

(Петар Шобајић, „Корјенићи“, Гласник етнографског музеја на Цетињу)

















Синиша Јерковић:
Ако је вјеровати Шобајићу и народном предању, ово би требала бити матична црква српске деспотске династије Бранковића, познатих још и као Бранковић-Корјенић.

Пеца:
Ево линк Одлуке о проглашењу ове Цркве националним спомеником БиХ.

http://www.kons.gov.ba/main.php?id_struct=6&lang=1&action=view&id=2718

У оквиру образложења одлуке дати су детаљи везани за Цркву као и и литература која је коришћена за формулисање образложења.

Број 1:
Домаћин у Аранђелову Нешо Гобовић испричао нам је занимљиву причу о удубљењу на једном стећку испред цркве у Аранђелову. Каже да су ту стари, у древна времена, обављали обред заклињања крвљу, и да је крв управо сабирана у том удубљењу.

Ево тог удубљења:



Интересантно је да о овоме пише и Петар Шобајић у свом делу о Корјенићима:

Највећи број корјенићких старинаца има за крсно име Аранђеловдан и сви они предају да су међусобно ближи или даљи сродници. Њихови родови који и данас живе у Корјенићима зову се: Стијачићи, Бакочи, Кујачићи, Гобовићи, Вурлице, Рутешићи и Глушчевићи. Ова братства имају предања да су им преци оданде ишли у бој на Косово. Обично се од њих чује да је некад било девет брата који су отишли на Косово и тамо сви изгинули, до једнога, који се рањен вратио и од кога су постала ова братства. Казују и то да су се у та давна времена ова браћа звала Земуновићи и да је онај Вукосав Земуновић, чије се име налази, како је говорено, на оном стећку у граду Клобуку, био ј едини од те браће који се вратио с Косова. Од неких сам и овако слушао: да је на Косово пошло 70 Земуновића и да су сви изгинули, сем тројице, од којих двојица тешко рањени. Један од тих тешких рањеника је поменути Вукосав, који је сахрањен у Клобуку; други је сахрањен код Аранђелове цркве, а од трећег преосталог Земуновића да су сва ова братства. По овом предању, тај је Земуновић имао два сина, па су од једнога Стијачићи, од другога Бакочи, а остала братства да су се доцније одвојила од њих. Бакочи пак предају да су се тако звали и у врло давна времена и да су под тим презименом њихови преци учествовали у косовском боју. И Атељевићи, исељени аранђеловштаци , из Корјенића у Љубомиру, одржавају предање да је и њихово презиме из тако далеких времена.

У неко време сва су се ова братства аранђеловштака окупила код саборне Аранђелове цркве, у једној плочи издубла каменицу и у њу пролили по кап крви, дајући заклетву да се међу собом неће узимати, већ да ће се држати заједно и помагати једни друге. Тај завет су одржали до пре сто година. Недавно су се прваци ових родова договарали да се сви опет прозову старим именом Земуновићи. У селу Градцу на Стону нађен је натпис: „Ову каменицу сиече Бошко Семуновић”. Могуће је да је тај Бошко био пореклом из Корјенића, што би, у том случају, ишло у прилог предању да су ова братства имала некад заједничко име Земуновићи.

Број 1:
Иначе, храм у Аранђелову је осликао исти (непознати) фрескописац који је крајем 16. осликао и малу гробљанску капелу у селу Петровићи (Црна Гора) у Бањанима.
Ево фотки цркве у Петровићима и њених солидно очуваних фресака:









Иначе, у Петровићима кажу да постоји још једна црква коју је осликао исти фрескописац - црква у Дријену, посвећена Св. Јовану. Кажу да је такође веома стара.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију