Вјера и култура Срба > Традиционална култура
Песме с мотивом предака
vojislav.ananic:
https://www.youtube.com/watch?time_continue=69&v=BmE4h6LpVuQ
Знаш ли, одакле си, сине?
zdravko:
НА ГРОБУ МИЛОВАНА РОЋЕНА
Овђе труне десна једна рука,
Гласитога планинскога вука,
Барјактара Роћен Милована,
Што донесе славу са мегдана.
Под високом гором Леденицом
Махну ножем и руком десницом,
Те посјече Муја Тановића,
А крвника куће Петровића!
Што посјече Станкова Стевана
На Грахову пољу од мегдана.
Књаз Никола и војвода Мирко
За његово јунаштво толико,
Крсташ барјак даше му да носи
Да се с њиме потомство поноси . . !
vojislav.ananic:
НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ
Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.
Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.
У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове
У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.
Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.
Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,
прах земље косовске
с’ прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима,
душа би нестала из мене.
И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу млионима сивих лица
која пристају на заборав.
Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазаре, Ђорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.
Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.
А ја не дам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима
Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима - научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.
Миодраг Лукић
Ojler:
Налетех данас једну занимљиву и шаљиву песмицу ;D. Није баш са мотивом предака, али јесте о прошлим временима, па ми се чини примереном за ову тему.
Милорад Тијанић
НЕМА ВИШЕ У МОМ КРАЈУ
Нема више у мом крају
да се косе откивају,
нити више мобе косе,
нит' невјесте ручак носе.
Нема - "коса уређује",
нит' се чују белегије.
Пластилице ниђе није,
и да има не умије
ставит грану испод пласта
нит' навиљак сађет баста,
нити 'оће узет виле,
нити грабље - нема силе!
Богу хвала што је тако
и нека се живи лако
и машине нека косе.
Aл' што кука "уморно се"?
А прије је све весело
одлазило на сијело,
играло се и пјевало,
а на њиву освитало,
из ливаде раскашало
и људски се понашало.
Сад машине од кад раде
сви говоре "немам каде",
од умора свако кука,
а никоме није мука.
Ђевојака нема више,
пут Приморја одјавише.
Воли служит' по Петровцу
но татину вратит овцу.
Воли црнца, воли странца,
но комшију од оваца.
Служи мрку Африканку,
а презире своју мајку
и сматра је женом глупом
што је рани са скорупом.
Воли стране наркомане,
но комшију свог без мане.
Сад нијесу ко некада
што су биле чобанице:
мјесто дивних ђевојака
оплеле се неке жице.
Свукуда су око пута,
никуд од њих не мо'ш маћи,
али мораш с миром проћи,
не смијеш је прстом таћи.
Да се наши стари дигну
не би могли помислити:
"Чу', не смије чобаницу
голом руком до'ватити?"
https://www.youtube.com/v/VqLJeQw47hE
Навигација
[0] Индекс порука
[*] Претходна страна
Иди на пуну верзију