Вјера и култура Срба > Традиционална култура
Стари занати и занимања
vojislav.ananic:
МАЈСТОРИ ЗА НАБИЈАЊЕ КУЋА
“Моја кућица, моја слободица”
Набијање куће био је тимски рад, али је само један био најбољи и он је управљач, мајстор за тај посао. Остали су или надничари или дошли на мобу, то јест у помоћ.
Они су прво чистили простор од траве, корења, старих зидина и копали све до здраве земље, а то је могло бити и до 80 цм дубине. То се звало копање темеља (фундамента).
Обично са краја села, где су већ биле одређене јаме за копање, вукла се жута земља (иловача) за набој, а могла се копати и из домаћинове авлије или баште (јер тамо ће бити подрум!).
Поспе се по 10 - 15 цм земље, полије са мало воде па се пет - шест пута лупа и прелази маљевима, набија се. Чим се из темеља изађе стављају се даске, тобле, које се причврсте да се земља не би расипала.
Један од радника је ишао напред и набијао земљу дрвеном јаком ћускијом дуж даске и у ћошкове, док су следећих пет - шест људи маљевима набијала између дасака. Кад се набије до висине даске, ове се дижу и поново причвршћују гредицама које су везане нешто горије.
Тако се мало по мало кућа дизала, као да је из земље расла. За недељу - две дана имао си нову кућу!
Те куће нису биле високе али су им зидови били прилично дебели, чак и до пола метра, а то да би зими биле што топлије.
Сад се ти зидови од набоја остављају да се неко време суше, а то значи да су се куће углавном лети набијале. Сушећи се тако зидови постају веома чврсти, тако чврсти да се после тешко могу просећи места за врата и прозоре.
Исто тако набојем су се градиле и штале и свињци и...
Ако је родбина помагала, онда је само мајстор примао плату, док су сви код домаћина били на јелу и пићу. А човек је по завршетку те работе био задовољан и срећан јер ће са децом имати где да склони главу кад наиђе зима и зло време.
Ретко, врло ретко виђамо по неку пропалу кућу од набоја, а са тим кућама пропала је и изрека ”Из исте смо иловаче”.
ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
vojislav.ananic:
КРОВОПОКРИВАЧИ
(мајстори - покривачи трском)
“Ако мораш, можеш! ”
Некада су куће на целом овом равном простору грађене од земље, плеве и трске. Тршчани кров су често и школе имале.
Да ли су мајстори учили негде тај занат? Не верујем!
Тај се занат нигде не учи, а такви мајстори увек су били реткост. То је било само умеће, воља и издржљивост појединих сељана. Неки су од њих били прави уметници свог посла, а те су куће са тршчаним кровом изгледале као лутке.
Секла се трска зими, по смрзутку, јер је тада стабло било суво, чврсто и бледо, знак да је трска зрела.
Сељак је тада трску секао ваговом, а када се секла већа количина трске користила се тоља. Везивала се у снопове и колима довозила у село. Овде би мајстори денули трску у мање и тање снопље, секли је косирима и покривали дрвену грађу куће. Сноп до снопа, везује се унакрсно, затим за дрвене леце и све тако до врха где се врхови с обе стране везују и пошива кров.
“ - Ондак прико тога дрвета седне тај који ради, ондак узме трске малко онако, пуну руку и једну и другу. Ондак овако савије и замеће то. То се као заплете и то је пошивач. Правио се од влажне трске, се поливала. Ондак ови крајеви шта су стигли већ на врј, смотали једни одовуд а они други одонуд, укрштено и то је пошивач. То треба да видиш па да разумеш.
За исти се посао врло умешно користио и рогоз затим пруће раките која се цепала уздуж и користила као дебели канап, који не труне на киши и снегу. То је витина.
Таквих прућа ретко виђаш, а о мајсторима којих давно нема чућеш причу - да су имали златне руке и Жива Ђукић и Ђука Вујчић, али...
Причало се да је у кућама под оваквим кровом лети пријатна (х)ладовина, да тамо нема мува и комараца, а да зими чува топлоту те земљане собе.
Чак и савремена наука тврди да су геопатогена и друга зрачења много мања ако је кућа саграђена од природних материјала: дрво, блато, трска, плева. А такве су биле наше старе куће....
Трска, рог, вагов, тоља, косир, набивач, шевар, рогоз, рит и... сећање на тршчане куће и кућерке и мајсторе који нису учили занат...
ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
vojislav.ananic:
ЛЕПАРИ
“ - Пијаницо, ко ти кућу лепи ?
Песак лети, па ми кућу лепи. ”
Док се већина наших равничарских кућа градила набојем и земљаним циглама, зидови се нису малтерисали, него лепили.
Од жуте земље, која се копала на крају села где су после остајале јаме (прави рај за дечје игре!) и доносила у авлију куће, од воде и ситне плеве месило се блато.
Сећам се и сада како се то радило: лепари, обично је било више њих, поливају ту земљу коју су кружно обликовали и мотикама мешају и иситњавају је, посипају плеву по насталом блату и босим ногама газе и просто играју мешајући ту лепљиву смесу којој с времена на време додају још по мало воде ил ситне плеве. Они осећају ногама када ће блато бити добро за леп. Блато је зрело за леп кад под ногама пуцкета као и умешено тесто за хлеб. То “мешење” се неколико пута понавља, затим се остави да одстоји, “да се одмори”.
Сада мајстори узимају лопарице, рукама обликују лопте од блата и тако зналачки лупају их о зид, а затим лопарицама размазују и равнају зидове.
Још док се добро не осуше, зидови се окрече, да то још сасвим неосушено блато упије креч и очврсне.
Цигани су били и веома вешти лепари... Сећам се старе Љубице и млађег Милана из Кнеза... ја сам им се дивила...
Такве куће облепљене блатом биле су топле и здраве јер је сав материјал био природан, здрав узет из наше околине...
То је била наша иловача у коју ћемо се сви спокојно вратити.
ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
vojislav.ananic:
БУНАРЏИЈЕ
“Шкрипи ђерам, шкрипи ђерам Ко је на бунару ?”
Ти су мајстори били ретки јер су они некако посебно били обдарени. Они су поседовали ту чудну способност којом се данас представљају с поносом радиестезисти.
Бунарџија је са обе руке узимао рачваст лешников прут и, држећи га хоризонтално, кретао се полако жељеним простором, гледао је кад ће прут затреперити. Тамо, на том месту човек ће ископати бунар јер је ту сигурно извор добре подземне воде.
Та се моћ и тајна бунарџија полако губила јер је свако домаћинство гледало да после зидања куће ископа бунар близу кухиње или штале, где се највише вода трошила.
Познато је да је скоро свака кућа имала отворени бунар са ђермом или са точком.
Шта је ђерам ?! То је водоравна дрвена греда са причвршћеним ведром на једном и тегом на другом крају, која се по систему полуге спушта у бунар. У нашим селима зове се и шиба.
Шиба је учвршћена на једном дрвеном рашљастом стубу који се назива притега.
Ведро на ђерму је обично дрвено, од 10- 12 л, а оковано је гвозденим рафовима.
Последње бунаре са ђермом можеш видети (ако!) у селу Наћфали на Мунарском излазу, али и у порти манастира Бездин.
Око тих бунара налазила се дрвена, сазидана од цигала или бетонска ограда висине око 1м која је штитила бунар од загађења а исто да се тај што воду вади не оклизне, него да се наслони на њу када вади воду. То је (о)сек. На ту се ограду стављало пуно ведро извађене воде која се ручила у канте, у друга ведра, у крчаге или у валове где се напајала стока и живина.
Вода из тих бунара служила је за пиће, за кување, за напајање марве, по потреби и за прање...
Бивало је често да се земља одрони (срони) те да се вода измути и пожути. Тада би поново бунарџија са своја два помоћника чистио бунар и веома смело и зналачки улазио у мрачну утробу бунара чистећи извор.
Најбоља вода била је она у којој се пасуљ добро и брзо кувао.
Село све памти и никад не заборавља... и ретко кад опрашта ту данашњу нехат која је загадила отворене старе бунаре...
ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
vojislav.ananic:
МОЛЕРИ
(малери)
“О укусима се не расправља! ”
- Шта да ти кажем, ја нећу да га фалим, а како молује Мита Кика (Цоцин) то нема! Форме шта он меће, па роље како уме да и’ сложи - па шта да говорим! Дођи само да видиш вођицу. А како ради чисто! Увек је и Лиси ш'њиме. Чудо једио!..
А то је било бар пре пола века када су сва села била чиста и уредна, све куће окречане, собе намоловане. Молера је у сваком месту било доста, а најбољи се и највише тражио и добро наплаћивао.
Свака соба је била другачије молована, ишарана и то различитим бојама. Било је ту разних узорака од картона са изрезаним моделима, које је сваки мајстор чувао да се не пофештају.
Пре почетка рада они су на неком спољном и споредном зиду показивали домаћици каква је која мустра, па кад плати, нека бира.
Молери су преклапали некад по две мустре са две боје као смеђе са зеленим, бело са плавим, бело или плаво са ружичастим. За педаљ испод плафона, који се у бело кречао вукле су се пантљике једна, две или више, једнобојна, две, три боје или једна боја у деградеу са три, четири штрафте. Па онда оне чувене вођице за гонкове а то су били цветни букети ил венци са 5-6 боја, па као да ти тако намоловани гонкови говоре или само што не проговоре.
Молери су знали да у основну фарбу за поље не сипају само воду већ и млеко, док су се за мустре у фарби мешала и свежа јаја.
Осим картонских мустри било је и гумених роља, које су молери због разноврсности размењивали.
Често су прочеље кућа саме домаћице кречале и вукле појас обично бордо фарбом ко плиш, а било је и плавог и мрког, кад фарба не успе добро.
Да не заборавимо гонкове, где су талентованији молери уљаним бојама сликали сцене из лова, језера са лабудима, кућице и цркву на брегу, док су изнад шталских врата обично била намолована два коња врана.
Данашњи зидови су једнобојни, за молере боље и лакше, иако је цена за ту услугу већа.
Данас је свако молер, сви мажу, крече, лепе тапете, каче и вешају којекакве ђинђове, а то није молерај. Не,не!
ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
Навигација
[0] Индекс порука
[#] Следећа страна
Иди на пуну верзију