Радња се дешава у селу Медвеђа код Трстеника, тада на граници аустријске и турске царевине.
Ексхумирано је 17 тела, од којих је за 13 закључено да се налазе у стању „вампиризма“. У 18. веку на старом гробљу у Медвеђи сахрањeни су људи који су 1731. године умрли вероватно од „црног пришта“, што је обичан свет доживљавао као – вампиризам. Мештани су за помоћ обратили аустријском доктору Мартину Гласеру, који се тада налазио у карантинској станици у Параћину.
Гласеров извештај из Медвеђе чува се у Hoffhammerarchiv у Бечу. Он је анализирао тела покојних Милице (60 година) и Стане (20), која су била у нераспаднутом стању, иако су умрле пре више недеља, а које су оптуживане од мештана да су главни преносиоци болести.
Народ је желео да се с вампирима обрачуна на „традиционалан начин“, што доктор Гласер није одобрио.
Комисија која је изишла на лице места, сазнаје од мештана да је пет година раније, 1727. године, четворо људи убијено од стране вампира - за живота хајдука Арнаут-Павла из Старе Србије. Према тврдњама мештана, Павла су ископали после 40 дана и био је читав, а из очију, носа, уста и ушију, цурила му је – свежа крв... Мештани су пoступили по традиционалном рецету: проболи су Павловом лешу срце глоговим коцем и затим му спалили тело.
Након ексхумације 17 тела покојника, за које су мештани Медвеђе тврдили да су вампири, Комисија је утврдила и описала вампирско стање код покојника, од којих су некима остала забележена и имена: Ружа, Јоаникије, Милоје, Станче, Станојка.
Случајем вампиризма из Медвеђе 1731/32. године и случајем Арнаут-Павла неколико година раније, бавили су се оновремени лекари широм Европе. Тим поводом, 1734. године, у Оксфордски речник уврштена је србска реч – вампир, а чак и Бајрон помиње Медвеђу и Арнаут-Павла (Arnold Paul) у једној својој поеми.
Занимљиво је да се брдо код Медвеђе на којем се налазило старо гробље које је предмет ове приче, данас од мештана назива – Вампирлија.
