Етнички идентитет муслимана у БиХ

[Христифор]

Како се говори на Лукомиру, то је близу Коњица где источнохерцеговачки и делова Сарајева одакле  долази талас источнобосанског дијалекта?

[Hodidjed]

Како се говори на Лукомиру, то је близу Коњица где источнохерцеговачки и делова Сарајева одакле  долази талас источнобосанског дијалекта?

Mislim da se u osnovi radi o mladjem ikavskom, jer je stanovnistvo uglavnom iz tog predjela (po predanjima). Ipak je planina Bjelasnica koja se prostire i pravi dosta vecu granicu prema Sarajevu, dok prema Konjicu ne. Tako da mislim da se radi o kontaktnom dijalektu istocnohercegovackog i mladjeg ikavskog.

[Hodidjed]

Ма Бјелашници постоји и још бошњачких села недалеко од Лукомира, али унутар Кантона Сарајево, односно општине Трново.
Напримјер, село Умољани или село Крамар.
У умољанима се напримјер налазе и једни од најстаријих нишана, с краја 15. вијека и друга по старини џамија у Босни, специфично раћена за временске прилике прилагоћене том подручју. Ту је и село Шабићи.

[Zor]

То неразликовање Ћ и Ч зависи и код самих сарајевских Бошњака, више је заступљено по махалама, али да генерално је одлика источнобосанског дијалекта којим се прича и код Хрвата Средње Босне.  Данас је то све измешано у Сарајеву, има и зетско-рашког дијалекта из Санџака.

 Ne samo to, znam po govoru rođaka s Vratnika, je i "Š" prešlo u "Ś" (novopečeno crnogorsko slovo za "Śutra"), a "Ž" u "Ź".

 Poljski ima ove suglasnike/afrikate, srpski nema, pa se Xi Jingping prevodi kao "Si", umjesto "Śi" kako se u kineskom izgovara ili kao "hs" u nekoj starijoj literaturi.

[Иван Вукићевић]

Interesantna je cinjenica, da za razliku od nacionalnog imena, od svake stare nane do svakog starog dede, svi vele da pricaju "bosanskim" iako su rodjeni u vrijeme srpskohrvatskog, i to fakticki misljenje i Bosanaca, i Bosnjaka i Muslimana sa velikim M. Za razliku od odstupanja koja se desavaju pri nacionalnoj odrednici (danas manje, ali idalje postoji), u jezickom smislu vlada jedinstvo medju nama. Porodicni narativi bosanskog jezika nikad ni nisu dolazili u pitanje. Iako tebi to mozda zvuci nepojmljivo, da, zaista, u muslimanskim familijama se i u Jugoslaviji jezik nazivao bosanskim iako defacto nije postojao u drzavi. Srpskohrvatski je bio onaj sluzbeni, koji je jedini i bio priznat. Mnogo dublje to seze i nije to bas crno na bijelo kako se srpskim familijama iz Bosne cini.

У овоме вероватно има доста истине, јер ако су у околини Рожаја неки муслимани свој језик називали "бошњачким" средином 20. века, зашто не би муслимани у Босни свој језик називали "босанским" у истом периоду. У селу Грахово код Рожаја живе муслимани Мурићи, који су пореклом из албанског племена Клименти. Ево шта је Милисав Лутовац записао (наводници су његови):
Сви Мурићи у Грахову говоре само српски "бошњачки".

Реч "српски" је Лутовац додао не би ли прецизирао да су ови исламизовани Албанци говорили истим језиком (српским) као њихове комшије, који су претежно исламизовани Срби из Куча. Међутим, и Кучима и Климентима у овом крају је главни идентитет постао верски, а у мањој мери регионално-политички (припадност Босанском пашалуку), док је свест о српском односно албанском пореклу потпуно нестала као (из њиховог угла) небитна јер не утиче на друштвени статус. То што су свој језик назвали "бошњачким" само показује колико је небитно како муслимани називају свој језик када је у питању њихово етничко порекло, а чак не говори ни о томе којим заправо језиком говоре. Може се тај језик звати турским, бошњачким, босанским, како год - само је битно да се не зове исто као језик комшија Срба, под којима нису подразумевали етничку групу (јер тај концепт код наших муслимана није постојао), већ православце. Ту се јасно види да се сви идентитети код наших муслимана (етнички, језички, политички итд.) прилагођавају верском идентитету, који је основа.

Ово нису једини случајеви да муслимани, који немају свест о етничком идентитету, свој језик називају потпуно произвољно. Горанци рецимо говоре дијалектом за који се грубо може рећи да је на прелазу између данашњег македонског и српског, а свој језик називају "нашким".

[Милош]

Ово нису једини случајеви да муслимани, који немају свест о етничком идентитету, свој језик називају потпуно произвољно. Горанци рецимо говоре дијалектом за који се грубо може рећи да је на прелазу између данашњег македонског и српског, а свој језик називају "нашким".

Тачније "нашински", а они себе међу собом називају "нашинци".

[Hodidjed]

Може се тај језик звати турским, бошњачким, босанским, како год - само је битно да се не зове исто као језик комшија Срба, под којима нису подразумевали етничку групу (јер тај концепт код наших муслимана није постојао), већ православце. Ту се јасно види да се сви идентитети код наших муслимана (етнички, језички, политички итд.) прилагођавају верском идентитету, који је основа.
Ово нису једини случајеви да муслимани, који немају свест о етничком идентитету, свој језик називају потпуно произвољно. Горанци рецимо говоре дијалектом за који се грубо може рећи да је на прелазу између данашњег македонског и српског, а свој језик називају "нашким".

Наравно да етнички идентитет није постојао, као што није постојао ни код православаца у Босни, а ни католика. Накнадно се управо преко православљa те мисионара из Србије и Босне народ "освијестио" да православац подразумјева и Србин. Односно, касније гледајући, немогуће је православцу бити припадник истог народа као Турци (алудирам на идеју Бењамина Калаја). Тако да то није никакав специфицијум везан за муслиманско становништво. И поређење није баш адекватно са Рожајем. Јер у суштини, свака Бошњачка породица из Босне има кућни језички наратив како говори босанским језиком. Значи да то није политичко-национална пропаганда, као што се то воли приказати, већ је то колективни национални осјећај настао природним током хисторије.

[Панић]

Накнадно се управо преко православљa те мисионара из Србије и Босне народ "освијестио" да православац подразумјева и Србин.

Можете ли нечим поткрепити ову тврдњу?
Мора бити да је неко од савременика забележио нешто о тим мисионарима из Србије који освешћују народ у Босни.

[Hodidjed]

Можете ли нечим поткрепити ову тврдњу?
Мора бити да је неко од савременика забележио нешто о тим мисионарима из Србије који освешћују народ у Босни.

"Svaki učitelj treba da nauči prvo svoje učenike, a posle svu ostalu varošku diečicu koja gođ umeju govoriti; da kad njih kogođ upita; šta si mladiću? pa da mladić na to pitanje odma odgvoori; ja sam Srbin. Dobro bi bilo kad bi se neki dobri ljudi našli koji bi diečici po koju krajcaru zato darivali, da se tim u njima hoš većina pobuđuje revnost k tome odgovoru"

[Небојша]

Можете ли нечим поткрепити ову тврдњу?
Мора бити да је неко од савременика забележио нешто о тим мисионарима из Србије који освешћују народ у Босни.

Наравно да нема таквих извора. Али зато има сведочења из 1530. године, Бенедикта Курупешића, који је прошао Босном, и тамо, између осталог, затекао и српски народ који, покушаћу да цитирам "жали за поразом на Косову", затим пева српске јуначке песме о Обилићу и сл. Тешко да су они себе тада сматрали неком недефинисаном масом. Свакако би било добро наћи оригинални Курипешићев навод.

[Sneki]

Наравно да етнички идентитет није постојао, као што није постојао ни код православаца у Босни, а ни католика. Накнадно се управо преко православљa те мисионара из Србије и Босне народ "освијестио" да православац подразумјева и Србин. Односно, касније гледајући, немогуће је православцу бити припадник истог народа као Турци (алудирам на идеју Бењамина Калаја). Тако да то није никакав специфицијум везан за муслиманско становништво. И поређење није баш адекватно са Рожајем. Јер у суштини, свака Бошњачка породица из Босне има кућни језички наратив како говори босанским језиком. Значи да то није политичко-национална пропаганда, као што се то воли приказати, већ је то колективни национални осјећај настао природним током хисторије.

Прва тврдња је из пропаганде једне свима нама познате идеологије, која суштински тврди да српски народ не постоји и да није никада ни постојао.

Други део је толико глуп да додатни коментар није потребан.

[Hodidjed]

Наравно да нема таквих извора. Али зато има сведочења из 1530. године, Бенедикта Курупешића, који је прошао Босном, и тамо, између осталог, затекао и српски народ који, покушаћу да цитирам "жали за поразом на Косову", затим пева српске јуначке песме о Обилићу и сл. Тешко да су они себе тада сматрали неком недефинисаном масом. Свакако би било добро наћи оригинални Курипешићев навод.

И то је тачно, само што и ту јасно наглашава да их се још и зове Власима. Само, занимљиво, када помиње Бошњаке, паралелно са Србима и Хрватима, тада се он не узима за озбиљно и тад његови наводи уопште нису битни (из неког разлога).

[Hodidjed]

Прва тврдња је из пропаганде једне свима нама познате идеологије, која суштински тврди да српски народ не постоји и да није никада ни постојао.

Други део је толико глуп да додатни коментар није потребан.

Јасно сам у једном од претходних постова нагласио да не тврдим да у Босни није било Срба, него да је модерни национални идентитет не тако давниг поријекла. Што је меспорно.

[Sneki]

Јасно сам у једном од претходних постова нагласио да не тврдим да у Босни није било Срба, него да је модерни национални идентитет не тако давниг поријекла. Што је меспорно.

Хоћеш да кажеш да Срби објективно постоје у Босни као народ и када немају српски национални идентитет?
Да је Србин објективно Србин и када нема српски "модеран национални идентитет"(шта год то значило) или чак када има неки други?

[Панић]

Они цитати изнад не говоре ништа о томе да српски идентитет и српство није постојало на територији Босне и Херцеговине. Занимљиво, узгред буди речено, је да је у исто време (све до 1918. године) међу муслиманима, према Селимовићевим "Сјећањима" пропаганда вукла на трећу страну:
Наставник, хоџа, поставља питање, ђак одговара, на примјер:
- Шта си ти?
- Ја сам Турчин, мумин, муслим, елхамдулилах.

Дакле, никаквог бошњаштва за које се могло агитирати.

[filipi]

Наравно да етнички идентитет није постојао, као што није постојао ни код православаца у Босни, а ни католика. Накнадно се управо преко православљa те мисионара из Србије и Босне народ "освијестио" да православац подразумјева и Србин. Односно, касније гледајући, немогуће је православцу бити припадник истог народа као Турци (алудирам на идеју Бењамина Калаја). Тако да то није никакав специфицијум везан за муслиманско становништво. И поређење није баш адекватно са Рожајем. Јер у суштини, свака Бошњачка породица из Босне има кућни језички наратив како говори босанским језиком. Значи да то није политичко-национална пропаганда, као што се то воли приказати, већ је то колективни национални осјећај настао природним током хисторије.

Najljepše pesme u istoriji Srba su napisali Srbi muslimani iz Hercegovine. Rimski i Franacki istoricari u 9 i 10 vijeku znaju samo za Srbe na prostoru današnje BiH.

Српско родољубље код муслимана није новијег датума – не односи се само на 19. и 20. столеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином 17. столећа писао песме о Србима хришћанске и муслиманске вере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде делила по религиозном шаву – ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:

Himna Srba Muslimana
Haj, nek jekne pjesma laka,
Čedo našeg srca, žarka,
Nek napuni sv'jet!
Mis'o naša sveta čista,
Kô proljetno sunce blista,
Kô aprilski cv'jet.

Nek odjekne, nek se ori,
Naša nam je duša zbori,
Pojmo složio oj!
Sveta vjera nam ne krati
Imenom se svojim zvati,
Ljubit' narod svoj!

Pojmo pjesmu, braćo mila,
Pravda j' uvjek pobjedila,
Pravdu voli Bog.
U pomoć će Allah biti,
Svetu svoju milost sliti
Vrhu pravednog.

Pojmo pjesmu, nek se vije,
Neka bratsku ljubav sije
Kroz naš zavičaj!
Srpska vila eno hiti,
Da nam lovor-vjence kiti,
Pojmo složno haj!



Srpska vila
U rumenu zoru, kad zv'jezdice sjajne
Na pučini neba plavetnog se gase,
Kad grimizom zore nebesa se krase,
Tiho lebde zrakom glasi pjesme vajne.

Odaklen se kreću, ko l' to tužno poje?
U zoricu rujnu, kad sve miljem gori,
Koga tako tuga u grudima mori,
Da s uzdahom prati glase pjesme svoje?

— Sa vrletnih gora, što se k nebu dižu,
I kô vječni stražar nepomično stoje,
Gdje 'no suri orô vije gn'jezdo svoje,
Oni tužni glasi odatle se nižu.

A djevojče ono raspuštenih vlasi,
Što beskrajnom tugom po st'jenju se kreće,
Svenuloga lica, kô jesenje cv'jeće,
A bolne joj grudi trgaju uzdasi.

To je srpska vila — vila roda moga,
Ona onu pjesmu milotužnu vije,
Što u rujnu zoru, sunca jarkog prije,
Razljeva se dverim Svemira tihoga.

Ona ono tuži za slobodom svetom,
I s bolnijem srcem gleda grozne muke,
Što pod teškim bičem dušmanove ruke
Rob ih snosi tužni, sputan uzom kletom.

Oh, ne plači vilo! Utri gorke suze!
Jer već sunce milo i nama se rađa,
Brat se s bratom miri, prestanuće svađa,
A Srbin će stresti opet teške uze!

https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/711/merila-vremena/3938746/osman-djikic-sanic-srbin-musliman.html

[Sneki]

Јасно сам у једном од претходних постова нагласио да не тврдим да у Босни није било Срба, него да је модерни национални идентитет не тако давниг поријекла. Што је меспорно.

Ко су Срби у Босни током 17,18 и 19. века? Колико их има? Где живе, на ком дијалекту говоре? Којим религијама припадају? Шта знаш о Србима у Босни пре него што се појавио "модеран национални идентитет"?

[drajver]

Они цитати изнад не говоре ништа о томе да српски идентитет и српство није постојало на територији Босне и Херцеговине. Занимљиво, узгред буди речено, је да је у исто време (све до 1918. године) међу муслиманима, према Селимовићевим "Сјећањима" пропаганда вукла на трећу страну:
Наставник, хоџа, поставља питање, ђак одговара, на примјер:
- Шта си ти?
- Ја сам Турчин, мумин, муслим, елхамдулилах.

Дакле, никаквог бошњаштва за које се могло агитирати.

Не могу сад пронаћи те текстове. Знам само да се ради о писмима неког аустријског војника Србина, Војвођанина, који је писао писма својој вјереници из Босне у периоду окупације 1875-1878 године. Читао сам их прије неколико година, ради се о прворазредној историјској грађи, јер је кроз писма тог обичног војника (можда је имао и неки чин) прилично вјерно приказано стање идентитета у Босни оног времена. Тај војник је причао и са тамошњим Србима (ради се о Високом) ,али и са и муслиманима, беговима прије свега. И сјећам се да муслимани нису хтјели да чују ни за какву Босну, већ да су се поносно представљали као највећи Турци. Аустроугарски калајевски инжињеринг ће од њих кроз неких двадесетак-тридесет година  направити Босанце (по аустрисјком шниту , наравно). Да апсурд буде већи, код православних Срба је у то вријеме јак управо тај босански регионални идентитет. Он је Србима пријемчив, јер га још увијек осјећају органски својим. То још увијек није био онај прерађени босански идентитет каквим ће га створити Аустријанци са богумилима, босанчицом, стећцима и са антисрпским усмјерењем.

Тражио сам та писма која су била  објављивана у неком од ондашњих часописа, и могло се то наћи на интернету, али сам заборавио назив тог часописа и једноставно касније нисам могао наћи.

[Imoćanin]

Ajde, kad je krenulo, da i ja malo zapaprim ;-)

Znam da se inače voli fra Jukića na forumima pa da nanodam jednu njegovu:

Danica Ilirska, broj 36, 1842

Fra Ivan Jukić

“Već su dve godine, od kako se ja bavim medju prostim narodom u Bosni, dobro motreći na sva ona, koja se toga naroda tiću; ja sam mnogo i putovo po Bosni; al još nikad tamo nečuh za sarbski narod, niti za sarbski jezik! Tamo sve idje po bosanski i naški, a Sarblje i dan današnji u Sarbii stanujuće, nazivlju prosti Bošnjaci Racima! U Podrinju još nisam bio, zato scenim, da je njima bolje poznato ime Sarb, buduć da su bližnji Sarbii.“

[drajver]

Ajde, kad je krenulo, da i ja malo zapaprim ;-)

Znam da se inače voli fra Jukića na forumima pa da nanodam jednu njegovu:

Danica Ilirska, broj 36, 1842

Fra Ivan Jukić

“Već su dve godine, od kako se ja bavim medju prostim narodom u Bosni, dobro motreći na sva ona, koja se toga naroda tiću; ja sam mnogo i putovo po Bosni; al još nikad tamo nečuh za sarbski narod, niti za sarbski jezik! Tamo sve idje po bosanski i naški, a Sarblje i dan današnji u Sarbii stanujuće, nazivlju prosti Bošnjaci Racima! U Podrinju još nisam bio, zato scenim, da je njima bolje poznato ime Sarb, buduć da su bližnji Sarbii.“

Поштујем фра Ивана из 19. вијека, али ми је ипак вјеродостојнији Курипешић из 16. вијека. А ево шта он пише о Србима на подручју од Сарајева до Дрине те 1530. године када је пролазио тим крајевима. Сем наравно ако и у Курипешићу не препознамо прикривеног српског пропагандисту. 





Једини народ који се факат никад не помиње у Босни су Хрвати.