Везано за рана српска насеља у Крајини, а самим тим и за овај род, корисно је регистровати хронологију турских продора и заузимања земљишта. Након првог продора 1463. године, којим је срушено средњовјековно босанско краљевство, Турци, иако су у том налету дошли до Кључа, повукли су се пред угарском контраофанзивом према средњој Босни. Пошто су се Угри утврдили у Јајцу формирајући Јајачку бановину, Турци су у свом продору ка западу заобишли Јајце и преко планиснких крајева јужно од Јајца продрли у долину Сане. Овај продор је ишао постепено у посљедњим деценијама 15. вијека. На тај начин су Турци дошли иза леђа Угрима. Таква ситуација се најбоље види на сљедећој
карти турско-угарског стања у Босни 1503. године, када је потписан мир и када је направљено неко разграничење. (подручје под Турцима је засијенчено).
Што се тиче српског становништва на том простору, оно је било и стариначког и досељеног поријекла. Старинци штокавци-икавци, у годинама које су претходиле турском освајању, били су подвргнути кампањама католичења које су провођене из фрањевачких мисионарских центара у Гребену, Јајцу. Колико је била успјешна ова фрањевачка мисија, тешко је рећи. Евидентно је да је било успјеха код племства које се све више ослањало на Угарску, али како је то стајало код обичног народа остаје отвореним питањем. Старинце је по турском освајању свакако значајније морала захватити исламизација, јер су пренијели свој говор муслиманском становништву у Крајини. Сасвим је извјесно је да су се једним дијелом утопили и у досељене православне ијекавце, али очигледно да тај уплив није био доминантан јер су ијекавци језички превладали код православних.
Ијекавски досељеници су вјероватно долазили из више праваца. Пописи показују једну струју која је долазила са горње Неретве, преко Раме, Ускопља и Купреса. Други извори казују о досељавању из подручја данашње западне Србије (Смедеревског санџака),а даље вјероватно из Полимља и Старог Влаха. Данас вјероватно само генетички резултати (дубинска тестирања) могу открити из које струје је српско православно становништво долазило у Крајину. Овдје поменути Пантелијевштаци су добри кандидати за досељенике из Полимља. Неки крајишки родови попут оних који припадају грани R1a-YP951 добри су кандидати за старинце.
Подручје горњег тока ријеке Сане које је најраније у Крајини пало под Турке и било вјероватно најраније подручје колонизације Срба у влашком статусу, је и мјесто гдје су настали најстарији православни манастири у Крајини:
Пецка и Гомионица. При чему је Пецка вјероватно најстарија.
Везано за род Пантелијевштака, право је питање да ли су они од тих најранијих српских ијекавских досељеника са истока из прве половине 16. вијека.