Аутор Тема: Топонимија Београда  (Прочитано 85890 пута)

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #80 послато: Новембар 08, 2018, 09:56:32 поподне »
Хвала Небо, разрешена је конфузија око Климент Ћоја.  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #81 послато: Новембар 10, 2018, 10:29:05 поподне »
Мокролушки поток је у модерном Београду (мислим на период од последњих 150 година, од кад смо из Београда најурили и последњег Турчина) увек био, па и данас остао, нека граница између Београда и приградских насеља. Почетком 20. века, под урбаном зоном града сматрало се подручје на југ управо до Мокролушког потока. Кажем да је део тога и до данас остало, јер и данас неко ко живи на север од ауто-пута, каже да станује - у граду. Они јужно од ове линије, наведу прецизно у ком насељу живе - на Сењаку, Бановом Брду, Бањици, итд. Дакле, ови крајеви и општине на којима се они налазе, формално јесу Београд, али реално, они су приградска насеља.

На самој граници ове урбане зоне, једно време је постојало сиротињско насеље - кварт старог Београда који је у скорије време постао познат у ширим оквирима захваљујући ТВ серији „Сенке над Балканом“. То је Јатаган-мала.

Јатаган-мала је настала спонтано, после Првог светског рата, на десној обали Мокролушког потока, у подручју између Мокролушког друма (касније Булевар Франше д'Епереа) и Државне болнице. После рата, у Београд се слило дошљака са разних страна, углавном сељака којима је рат уништио све што су имали. У немогућности да себи купе стан или земљу на којој би нешто зидали, они су тражили оне делове града који су били под државним земљиштем и преконоћ тамо себи подизали станиште. Крај уз Мокролушки поток био је један такав комад државне земље у којем се врло брзо развило ово дивље насеље.

За порекло назива Јатаган-мала, постоје три верзије:

Према првој, назив долази због начина на који су се његови становници тамо доселили и заузели земљу „на јатаган“, како се тада говорило (силом).
Према другој, први насељеници су копајући земљу за темељ куће, нашли један добро очуван турски јатаган, те по њему назваше свој нови крај.
Трећа верзија је да је крај тако прозван, јер је у њему лако могло да се страда „од јатагана“ (тада је, очито, још увек била жива успомена на ово оружје и ратовање против Турака), у преводу - да се радило о јако опасној четврти. 

Лично, предност дајем првој верзији.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #82 послато: Новембар 10, 2018, 10:32:52 поподне »
Од прве куће 1919. године, па до 1924. године, насеље се раширило на готово све слободно земљиште на десној страни Мокролушког потока: од кафане „Мостар“ (данашња Мостарска петља) до испод Медицинског факултета, дужине око километар и по, а ширине код „Мостара“ око 45, а испод Медицинског факултета око 200 метара. На исток, насеље се простирало до Шумадијске улице (касније Булевар ЈНА, данас Булевар ослобођења) и Карађорђевог парка.


Мапа Јатаган-мале из 1924. године (Константиновић)


Иако је 1920-их ово насеље било „ругло“ или „чир“ Београда (тако су тада писале престоничке новине), 1930-их слика се унеколико мења. Према неким документима из 1931. године, у Јатаган-мали живи око 8000 становника, куће су солидне, све су прикључене на водовод и имају струју. Оно што највише изненађује је да сви становници уредно плаћају своје комуналне рачуне. Највећи проблем су биле уличице у Јатаган-мали, које нису биле асфалтиране, већ земљане, тако да је у њима на смену владало блато или прашина. Становништво је углавном радничка класа.


Једна улица у Јатаган-мали 1930-их
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #83 послато: Новембар 10, 2018, 10:38:10 поподне »
Између Јатаган-мале на десној и Прокопа и Малешевог брда на левој страни Мокролушког потока постојао је мост. Он их је повезивао, али остали су упамћени и окршаји омладине ових насеља. Ипак, све се сводило на повремен туче без озбиљнијих последица. Прокопчани и Брђани су, кад би ишли за Београд (нарочито омладина која је свакодневно ишла у неку београдску школу), морали прећи тај мост и проћи кроз Јатаган-малу. Но, неко витештво је ипак постојало, тако да им нико није правио сметњу у томе. Оно што је било заједничко овим трима насељима је Фудбалски клуб „Херој“ (основан 1925. године) у којем су играли момци из сва три насеља.

Расељавање Јатаган-мале и рушење кућа почело је још 1931. године, и то онај најисточнији део, због потреба изградње Ветеринарског факултета и проширења болничког кварта. За пресељење Јатаганмалаца постојале су две варијанте: или им је исплаћиван новац, или им је обезбеђено земљиште за изградњу нових кућа. За ову другу варијанту, градске власти су купиле један шумарак на Душановцу који је називан – Маринков забран, као и земљу неког Мијовића на Вождовцу. Цигани којих је тада био један број у Јатаган-мали, сви су се иселили у крај на левој обали Мокролушког потока испод Маринковог забрана, познат као Маринкова бара. Овај крај се и данас овако зове и већином у њему живе потомци тада исељених Јатаганмалаца. До 1940. године, цела источна половина Јатаган-мале је расељена и порушена. Тек почетком 1960-их, у склопу припрема за изградњу ауто-пута, расељен је и онај део Јатаган-мале ближе „Мостару“. Становници су већином пресељени у новозасновано насеље Ледине, у Јужном Срему, иза Бежаније (данас припада општини Нови Београд).

(Подаци, мапа и фотографија из рада „Јатаган-мала - настанак, развој и нестанак једног од најпознатијих београдских сиротињских насеља“ – Злата М. Вуксановић Мацура, 2010, као и из наведеног Новаковићевог рада и других извора)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #84 послато: Новембар 15, 2018, 11:53:52 поподне »
У књизи „Стари Београд, топографски речник“, аутора др Видоја Голубовића (2006), која је великим делом базирана на значајном раду Алимпија В. Богића „Опис Врачарског среза, топографски рјечник“ из 1866. године, наиђох на још неке појединости већ обрађених топонима на овој теми.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #85 послато: Новембар 15, 2018, 11:54:43 поподне »
Постоји анегдота везана за Церак Винограде. Наиме, десетак година пре изградње насеља на том месту су се налазиле само утрине и ливаде на којима је раније пасла стока жарковачких домаћина. Дознало се, међутим, да ће на том месту бити изграђено ново насеље а да ће се највећа откупна цена давати за земљиште које је под виноградима. Брже-боље су Жарковци који су били власници тог земљишта на њему засадили винограде и тако успели добро да зараде када су они крчени због изградње насеља.  ;)

Изгледа да је ова анегдота коју је навео Никола ипак само „урбана легенда“, јер Богић 1866. године бележи Винограде „равно мјесто више села Жаркова под средњијем њивама и виноградима“.

Но, ово треба узети са резервом, из два разлога. Прво, сама одредница да се Виногради налазе више Жаркова, не значи по аутоматизму да је то крај где је више од столећа касније настало насеље Церак-Виногради (премда он јесте више Жаркова, а и назив се подудара), а друго – можда су виногради за то раздобље од читавог столећа замрли, па су обновљени уочи откупа земљишта. Ко зна...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #86 послато: Новембар 16, 2018, 12:03:42 пре подне »
Добро поље је био назив за невелику зараван испод најзападнијег дела Топчидерског брда, угрубо, испод самог брда (данашњи део Сењака) од данашње трамвајске окретнице и кафане „Господарска механа“, у правцу ушћа Топчидерске реке у Саву, лучно према Царевој ћуприји.

У средишњем делу Доброг поља, своју вилу је подигао Арчибалд Рајс (ако сам добро обавештен и сама вила је названа "Добро поље").


Некадашњи изглед виле (данас је прилично запуштена)

Са: http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/savski_venac/kuca_doktora_arcibalda_rajsa.html
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #87 послато: Новембар 16, 2018, 12:06:51 пре подне »
Богић нам даје и јасну слику атара кнежевачког, у који спадају и данашњи Церак (вероватно онај источни део, где је данас насеље Филмски град), СКОЈ-евско насеље (у 19. веку, ово брдо се звало Кречане, јер је ту копан кречњак), Миљаковац (за Миљаковац се наводи да је назив добио по неком Миљку, који је ту држао закупљену земљу у турско време) и Стражевица. Падина која се стрмо спушта од Кречана према Топчидерској реци, називана је Рујица, због густог рујевог шумарка.

Занимљив топоним у атару кнежевачком је – Људи изгинули, негде на подручју између Железника и Петловог Брда. У турско доба, дошло је до неке свађе кнежевчана и железничана око међе сеоских атара, те је свађа прерасла у крвопролиће. Након што се сукоб смирио, изгинули су покопани управо на месту где се сукоб одиграо, те отуд и овај необичан топоним.

Иначе, Богић даје и податак о пореклу становништва Кнежевца (новији досељеници) – „из Арнаутске, Босне и из Драгачева“.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #88 послато: Новембар 16, 2018, 12:08:53 пре подне »
За порекло становништва Ресника, Богић наводи: „Најстарије су у њему породице Алексићи, Аџијићи и Рњићи. Шаргићи су дошли из Арнаутске, а други су из неког мјеста Леваје. А породица садашњијех Радојичића, веле, да је постала од неког Маџара, који је одавно пребјегао из аустријске војске, па се овђе настанио и изродио 5 синова“.

Риста Николић 40-ак година касније („Околина Београда“, 1903) наводи све ове родове и њихове огранке:

https://www.poreklo.rs/2013/12/12/poreklo-prezimena-selo-resnik-rakovica-beograd/

Било би занимљиво видети има ли данас ових старих родова у Реснику...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #89 послато: Новембар 16, 2018, 12:14:32 пре подне »
преовладаће назив Сењак који се уобичајио од краја 19. века (позната прича о томе како су овде Београђани који су држали стоку имали своје сењаке, по чему и назив за крај).

Голубовић наводи тачно време и разлог настанка насеља на Сењаку: „настао је 1857. године када се после великог пожара сена на Калемегдану, чување и смештај сена сели на овај простор, где ничу мале кућице и простор добија име Сењак. Након тога ничу летњиковци“.

Мало ми је необичан податак да су Београђани до 1857. године држали сено „на Калемегдану“ у време док се тамо, у београдској тврђави, још увек налазио турски гарнизон.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #90 послато: Новембар 18, 2018, 01:00:58 пре подне »
Да се вратим на неке локалитете који су помињани у одељку о Јатаган-мали.

Губеревац је гребен Врачарског брда на југозападу, са којег се терен оштро спушта према најдоњем току Мокролушког потока.

Губеревац је доста чест топоним на србском простору (Херцеговина, Стари Влах, Драгачево, Лепеница, Космај, Тимочка Крајина, Лесковачки крај).

Овај београдски Губеревац је назив добио по истоименој кафани, која се налазила ту на крај Милошеве улице, сасвим сигурно почетком 20. века, а вероватно и знатно раније, а коју помиње Нушић у књизи „Стари Београд“. Вероватно је оснивач кафане био из Губеревца (претпостављам, оног подкосмајског), те је кафани дао назив по завичају.

Иначе, језичка основа овог топонима би могла бити од личног имена Губер и речи вас (село) – Губера вас (Губерово село) = Губеревац. Лично име (неки сматрају да је у питању надимак) Губер (Гоуберь) налазимо у Бањској хрисовуљи из 1316. године, као име једног Влаха у Подримљу (Грмочело). О овом имену писали су Пешикан, Лома, Милица Грковић.

Има и другачијих тумачења. Милан Будимир реч губер изводи од вулгарног латинског cooperta (покривено, али и преплављено?), a Јованка Радић наводи да ова реч да означава малу површину земљишта. Реч губер значи и једну врсту покривача. Маринко Пауновић („Београд, вечити град“, 1968) наводи да је београдски Губеревац добио назив по губи: „Губеревац се налази на Врачарској висоравни код Мостара, а како је крај „докторове куће“ подигнуто још неколико болничких павиљона, међу којима се истицала, заразна болница, то је цео крај назван по губи, најстрашнијој заразној болести, Губеревац“. Ово последње тумачење звучи крајње натегнуто.

Од овог имена или речи изведена су и нека презимена на србском говорном подручју: Губер, Губерић, Губеревић, Губеровић, Губерина, Губеринић.

На простору врачарског Губеревца се 1860-их налазила барутана, ту премештена са простора Мањежа (данашњи парк испод Славије), а 1899. године на Губеревцу (код данашњег Мостарског парка) налазило се игралиште „Друштва за игру са лоптом“ (фудбалско, јел).

Ипак, београдски Губеревац је, временом, постао синоним за душевну болницу. Па, као што данас кад хоћемо да кажемо да неко није баш „сав свој“, обично користимо назив болнице „Лаза Лазаревић“, тако су раније Београђани користили топоним – Губеревац.

Прву зграду на овом делу Врачарског брда подигао је Италијан (Наполитанац) др Вито Ромита, лекар књаза Милоша, још 1824. године. Кућа је називана „докторова кула“. Кућу је наследио Ромитин зет Силвестер Бартоломео Куниберта, који је исту продао Милошу. 1861. године, ову грађевину кнез Михаило је претворио у „Дом за с ума сишавше“. Касније је цео овај део Врачара постао болнички кварт. У Дому је крајем 19. века као лекар радио Лаза Лазаревић, по којем је касније душевна болница понела нови назив. Један од познатих пацијената ове болнице био је Петар Кочић, који се ту и упокојио 1916. године.

https://www.dnevno.rs/istorija/prva-dusevna-bolnica-na-balkanu-znate-li-gde-se-nalazi-i-ko-je-bio-prvi-pacijent/

http://www.lazalazarevic.rs/index.php/o-klinici/istorijat-klinike

Осим душевне и других болница, у подручју који је називан Губеревац, временом су подигнуте многе породичне куће и зграде са становима за издавање (данашње улице – Ресавска, Вишеградска, Пастерова, Дурмиторска, па све до Војводе Миленка).

Данас мало ко користи назив Губеревац за овај крај. Обично се користе одреднице „код Клиничког центра“ или „Изнад Мостара“.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #91 послато: Новембар 18, 2018, 01:02:24 пре подне »
Занимљиви подаци о др Виту дати су у раду „Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works“ (Srđan Rudić, Antonello Biagini, 2015)

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #92 послато: Новембар 18, 2018, 01:07:17 пре подне »
Помињани Маринков забран и Маринкова бара своје називе су добили по некадашњем поседнику, војводи Маринку Маринковићу, чији се посед протезао од Авале до Мокролушког потока (претпостављам да је то пиротски војвода Маринко Маринковић из Првог српског устанка).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #93 послато: Новембар 18, 2018, 01:14:07 пре подне »
Са друге стране (некадашње) Шумадијске улице, југоисточно од Јатаган-мале и Карађорђевог парка, такође у долини Мокролушког потока, 1920. године засновано је још једно радничко насеље – Душановац.

Иако сам и сам некад мислио да је овај београдски кварт добио назив у част цара Душана, што и многи други мисле, овај назив, ипак, настао је по Душану Спасићу, београдском политичару и једно време министру привреде почетком 20. века, који је још пре Првог светског рата овде купио себи плац на којем је сазидао кућу за одмор (викендицу). Његовим примером повели су се још неки Београђани, па су од сељака куповали земљу и градили куће. Дакле, прича слична оној о Матији Бану и топониму Баново Брдо. Већ 1911. године, овде је било једно, данашњим речником речено – викенд насеље. Према његовом првом насељенику добија и име – Душановац. Обимније насељавање почиње после Великог рата, када се на државно земљиште насељава радничка класа.

Душановац је заснован на десној страни Мокролушког потока, у удолини испод Врачарског брда (тачније, једног његовог дела који се данас назива Пашино или Лекино брдо). Касније се раширио и на леву страну Мокролушког потока на земљи поменутог војводе Маринка, испод најсевернијих падина Торлака, где је засновано друго, суседно, насеље – Вождовац (о којем – касније).
 
Колико је далеко од града 1920-их година био Душановац, говори и податак да су се на почетку Улице војводе Глигора (данас Устаничка улица, онај њен део где се данас са обе стране улице налазе зграде судова) тада налазиле (мокролушке? кумодрашке?) бачије где су чуване краве и козе и прављен сир који је одатле одношен на продају у Београд. Иако је већину становништва Душановца између светских ратова чинио пролетаријат и мањи број државних чиновника, захваљујући удружењу Душановчана, на челу са Душаном Спасићем, кварт је сасвим урбанизован, па није доживео судбину Јатаган-мале. Изградњом ауто-пута, 1970-их, Душановац је, у саобраћајном и урбанистичком смислу, подељен на два дела.

На подручју Душановца данас се налази зграда Општине Вождовац, у Устаничкој улици.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #94 послато: Новембар 19, 2018, 12:21:56 пре подне »
Вождовац је крај у Београду и, у ширем смислу – градска општина. Језгро Вождовца је улица Војводе Степе и насеље са обе стране улице.

До пред крај 19. века, овде су биле кумодрашке њиве и забрани, на косом терену који представља северне падине Торлака, спуштајући се према долини Мокролушког потока.

Први објекат подигнут у овом крају била је кафана (механа) београдског трговца Николе Стефановића, на раскрсници одакле су се рачвали Крагујевачки (Булевар ослобођења, раније Булевар ЈНА, Авалски друм) и Кумодрашки друм (Кумодрашка улица). Временом, у простору између два друма почели су да ничу и други објекти, најпре занатски, а потом и стамбени, па је настало једно мало насеље које није имало неки посебан назив, већ се означавало као – „код Стефановића механе“.

Крајем 19. века, држава је откупила Стефановићево имање за потребе простора ван градске зоне за смештај артиљеријске касарне. Изграђени су хангари, које је народ прозвао Топовске шупе, те је и цео овај крај тако прозван. Тада је у овом крају било већ 40-ак сталних кућа.

У знак сећања на победнички поход вожда Карађорђа на Београд, 1806. године, који је кренуо управо из овог краја – вождов табор налазио се на месту где је данас Вождовачка црква, мештани су почетком 20. века своје насеље прозвали – Вождово, да би 1904. и званично овај крај добио назив – Вождово насеље. Касније ће се уобичајити измењена варијанта – Вождовац. Крајем 1920-их, јужно од тадашњег Вождовца, настала су још два плански грађена насеља – Чиновничка колонија и Предграђе краљице Марије (у простору између новосаграђених улица Војводе Степе и Авалског друма). Временом ће се сва три насеља стопити како у урбанистичком смислу, тако и заједничким називом – Вождовац.

Аутокоманда, која је данас једна велика саобраћајница без много објеката, свој данашњи назив дугује специјалним краљевским ауто-јединицима које су биле смештене у у посебним објектима поред поменуте артиљеријске касарне. Народ је овај крај, данас део Вождовца, због тога прозвао – Аутокоманда, који је назив и до данас остао.

Не верујем да много људи то зна, али остаци Топовских шупа и данас постоје, на простору између Табановачке улице и Ауто-пута (као и остаци других зграда некадашње „Касарне краљевића Андреја“, наместо које се данас налазе индустријски објекти). Током немачке окупације у Другом светском рату, Топовске шупе су претворене у концентрациони логор за Јевреје и Цигане. Ово је био „пролазни“ логор из којег су заточеници упућивани у друге логоре или одвођени у смрт. Затворен је крајем 1941. године.

https://vidovdan.org/info/tamna-strana-istorije-autokomande-nekadasnji-nacisticki-koncentracioni-logor/?script=cir

Најјужнији део данашњег Вождовца, иза којег почињу подручја Бањице и Кумодража, назива се – Трошарина. Ту је некад, на Крагујевачком друму, почев од 1884. године, успостављена трошарина – нека врста царинарнице или наплатног пункта, где је наплаћивана такса на унос робе у Београд, али и утврђиван идентитет људи који су хтели ући у шире подручје Београда. Иако је у околини Београда било још неколико трошарина на другим друмовима, само је по овој вождовачкој назив целом крају остао и до данас.

(подаци из књиге „Историја Београда“, из наведене Голубовићеве књиге и са званичне странице Општине Вождовац)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #95 послато: Новембар 19, 2018, 12:27:15 пре подне »
Мапа старог Београда, Александра Дерока:



(са странице "Новости")
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 396
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #96 послато: Новембар 21, 2018, 09:38:47 поподне »
На овој мапи ми пар ствари привлаче пажњу. Монопол (код Вајферт пиваре) шта би то могло бити и положај Миријевског потока ( ја сам мислила да је то негде код Миријевског булевара)
Фабрика код Прокопа не могу да прочитам.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #97 послато: Новембар 22, 2018, 08:50:30 пре подне »
Монопол је зграда Дуванског монопола (уништена у Првом светском рату).
Фабрика са нечитким називом је Фабрика шпиритуса чешког индустријалца Јана Вшетечке (код нас познат и као Јанко Вшетечка).
Ту су биле још и Вајфертова пивара (данас БИП) и Фабрика хартије Милана Вапе.

Овај поток на јужном делу мапе исписан као "Миријевски" је дефинитивно - Мокролушки поток. Миријевски се на северу улива у Дунав. Не може исти поток тећи на две стране  :)
Мада, читајући разну литературу, не једном сам наишао на податак да су Мокролушки поток некад називали и - миријевским. Вероватно зато што ова два потока извиру у близини, Мокри Луг и Миријево су суседна насеља, па је долазило до забуне у називању овог водотока.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #98 послато: Новембар 22, 2018, 07:34:04 поподне »
Најјужнији део данашњег Вождовца, иза којег почињу подручја Бањице и Кумодража, назива се – Трошарина. Ту је некад, на Крагујевачком друму, почев од 1884. године, успостављена трошарина – нека врста царинарнице или наплатног пункта, где је наплаћивана такса на унос робе у Београд, али и утврђиван идентитет људи који су хтели ући у шире подручје Београда. Иако је у околини Београда било још неколико трошарина на другим друмовима, само је по овој вождовачкој назив целом крају остао и до данас.

Наиђох у литератури на податак да је још један београдски крај некада називан - Трошарина, а по трошарини која се крајем 19. века налазила на врх Топчидерског брда, на углу данашњег Булевара војводе Радомира Путника и улице Љубе Јовановића. Данас је ту, на неколико десетина метара од самог угла наведених улица, Манастир Ваведења Пресвете Богородице (заснован између светских ратова).

Улица Љубе Јовановића назив је добила по србском политичару и историчару Љубомиру-Љуби Јовановићу, родом из Боке:

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

До скора, иста улица је носила име по народном хероју, Банијцу Василију / Васиљу Гаћеши.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%99_%D0%93%D0%B0%D1%9B%D0%B5%D1%88%D0%B0
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #99 послато: Новембар 22, 2018, 11:40:52 поподне »
На југ од Вождовца према Авали, на брду Торлак је старо село Кумодраж. Некада је Кумодраж био главно насеље у овом делу београдског приграђа, но, касније су на подручје кумодрашког атара настала бројна модерна насеља (Вождовац, насеља: Браће Јерковић, Степа Степановић, Медаковић), што, видели смо и на примерима Кнежевца и Жаркова, није усамљен случај. Данас је Кумодраж само једно у низу насеља на подручју градске општине Вождовац.

Изворно село је онај део који се данас назива Старо Село. Касније су насељени и крајеви Топола, Липак и Бела Земља (топоними све сами говоре), који су још крајем 19. века срасли са главним насељем. Занимљиви топоними на подручју Кумодража су и: Северово брдо, Стражара, Дуг(ачк)о било, Долови, Бандера, Камен, Одмор, Павитине, Ђоричина мандра, итд. Са Торлака према северу тече Кумодрашка река (односно – поток). Данас је каналисан и тече испод саобраћајница. Ток му иде испод данашње Кумодрашке улице, а улива се, такође испод земље, у Мокролушки поток, на Душановцу.

Кумодраж се помиње у турском дефтеру из 1528. године, али је село сигурно постојало и у предтурско време. Цвијић наводи да је ранији назив Кумодража био – Куманово, вероватно по неком његовом давнијем поседнику који је био Куман. Са друге стране, Пауновић („Београд, вечити град“) наводи да овај топоним долази „по неком Кумодрагу, како нам то кажу турски извори из 1560. године, када се као џемат под овим именом води“.

Кумодраж никад није замирао, већ се непрекинуто помиње у свим пописним документима (турским, аустријским и у 19. веку србским) од почетка 16. века до данас. На подручју села постоји археолошки локалитет који се повезује са Винчанском културом, што указује да овде насеље постоји већ хиљадама година. Највећу кризу Кумодраж је проживео у првој половини 18. века, за време честих ратова и смена аустријске и турске власти. 1713. године, у селу су биле живе само две куће, а турски попис из 1741. даје податак да у Кумодражу има 6 становника. Занимљиво је да овај пописник помиње и село Доња Јана (?) у подручју Кумодража. Риста Николић почетком 20. века („Околина Београда“) овде налази неколико родова који су ту старинци из велике давнине („још од Косова“).

Свакако, највећа знаменитост Кумодража је чињеница да је ово село изњедрило војводу Степу Степановића.
"Наша мука ваља за причешћа"