Ратници и страдалници > Жртве рата

Однос Срба према својим јунацима и жртвама рата

(1/10) > >>

Број 1:
Отварам ову тему под снажним утиском два јучерашња догађаја, којима сам присуствовао.

Први догађај био је обележавање Дана 250. ракетне противаздухопловне бригаде Војске Србије. На скромној свечаности у седишту бригаде на Бањици окупило се тек нешто мало ветерана, као и чланови породица официра и војника бригаде, који су се храбро супротставили НАТО агресији 1999. и у тој неравноправној борби положили своје животе. Да ли због обавеза државног врха и њихове посете седишту НАТО дан раније, на обележавању овог догађаја није било НИКОГА од високих, али ни нижих представника државе. Није било ни медија (проверих на интернету, претходних година је ипак знао да се појави тек ту и тамо по неки ред о овом догађају). Сигуран сам да није потребно подсећати да су, поред наших војника на Косову и Метохији, који су се борили са албанским терористима и страним плаћеницима), највећи терет одбране земље тада поднели управо пилоти и припадници противваздушне одбране. Податке о онима који су у тој борби дали свој живот можете наћи преко следеће везе: http://gorozup.avioni.net/vecna-slava-besmrtnim-herojima/. Данас их се, очигледно, нико не сећа. Односно то сећање препуштено је фамилији и саборцима. Они су  управо најчешће остављали своје поруке у спомен-књизи у спомен соби херојима ове јединице. Нађох поруку мајке страдалог мајора Небојше Тепавца, записану на годишњицу почетка НАТО агресије 24. марта 2016:
"Сине Небојша, ево мама и зет Боба су дошли да одају почаст теби и твојим другарима ево већ 17-ти пут. Поздравља те твоја сесетра и Алекса и Лука. Сине Небојша, много смо тужни и жалосни али и поносни. Ти живиш у нашим срцима. Твоја мајка Милева".
Да су чланови породице и саборци практично једини чувари сећања на храбро дело предака и синова, посведочио је још један случајан сусрет на степеништу зграде у којој се налази спомен-соба 250. ракетне бригаде. Испред слике Радоја Љутовца (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%B5_%D0%89%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86), топџије који је 30. септембра 1915. ушао у историју као први човек на свету који је топом оборио авион (на небу изнад Крагујевца), затекао сам његовог потомка, који је с поносом говорио о свом деда-стрицу. Питам се колико Срба данас зна ишта о овом хероју и историјском догађају из светских војних уџбеника.

Други догађај који ме је понукао да отворим ову тему био је представљање књиге Јована Мирковића "Страдање Српске православне цркве у Независној држави Хрватској". Реч је о аутору који је до 1991. био директор Спомен-подручја Јасеновац и који је крајем те године ухапшен и једва извукао живу главу. Прошле године, објавио је књигу "Злочини над Србима у Независној држави Хрватској". О значају обе књиге, које су практично фото-монографије, није потребно трошити речи, а само ћу истаћи да су обе урађене двојезично (на српском и на енглеском), чиме је њихов домашај у ширењу истине о страдању Срба и српске цркве у НДХ несагледив. У оба случаја издавач ове књиге је приватни, а оба подухвата су учињена без било какве подршке државе. О овом односу с доста једа јуче је на промоцији одржаној у Дому војске говорио и епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк). Дуго сам био новинар и присуствовао бројним догађајима и говорима, али не памтим кад је један говор свештеног лица, при томе и владике, прекидан аплаузима, уз завршни аплауз који је трајао неколико минута. А владика је само подвукао ово о чему пишем и због чега сам и одлучио да отворим нову страницу нашег форума. О том односу можда најсликовитије говори однос РТС према овом догађају. Наиме, пре почетак промоције, новинар РТС је наваљивао да му владика да изјаву јер не може остати до краја и саслушати говорнике. Владику је то толико ујело да је управо прва реченица била о томе, а потом се надовезао да РТС није био у стању да пошаље камеру ни кад је наша црква у Јасеновцу дочекала васељенског патријарха. "Патријарх је могао доћи из Јерусалима, а РТС није могао да пошаље новинара из Београда".
Говорио је владика и о преуском гледању на страдање цркве само под НДХ. Подсетио је да је том страдању претходило уништавање на хиљаде богомоља и убиства хиљада свештеника и монаха у Совјетској Русији, те да је то страдање цркве, у нашем случају, настављено после 1945. кад су комунистичке власти само довршили оно што је започето у НДХ (познате одлуке Народно-ослободилачки одбора да се уклоне рушевине српских цркава). Још је много тога значајног рекао овај владика и да је среће његов говор би се већ данас читао и препричавао. Покушаћу, ако је то икако могуће да дођем до снимка овог говора, пошто сам видео да су неки новинари држали диктафоне укључене.

Уз ове две слике од јуче, морам поменути и нашег драгог сарадника Мирослава Здравковића, уредника портала "Макроекономија", који самоникло и истрајно прикупља и анализира грађу о страдању Срба (и не само Срба) у Другом светском рату. Недавно је део тога објавио, што можете видети и преко следеће везе: http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/centralna-srbija-u-drugom-svetskom-ratu-statistika-stradanja-po-opstinama/

Како год да окренемо, испада да нам је једино преостало да ми (кад то већ неће држава), појединци удружени на местима као што је овај наш форум, радимо на чувању сећања на јунаштва и жртве које су поднели наши претходници. Зато вас позивам да на управо отвореном новом форуму "Јунаци и страдалници" покрећете теме и остављате белег о њима. Да се не заборави.

Број 1:

--- Цитат: Број 1  Новембар 25, 2016, 10:29:22 пре подне ---Још је много тога значајног рекао овај владика и да је среће његов говор би се већ данас читао и препричавао. Покушаћу, ако је то икако могуће да дођем до снимка овог говора, пошто сам видео да су неки новинари држали диктафоне укључене.

--- Крај цитата ---
Ево, сад сазнадох да је владикин говор снимила Светигора. Надам се да ћемо налетети негде на тај снимак, а први који га чује нека јави овде па да га објавимо.

Бакс:
По мени, највећи проблем је што се све те свечаности одржавају у Београду. Београд је навикао на велике догађаје (спортске, уметничке, музичке, итд), и делује као да Београђане то више не интересује. Међутим, кад би се тако нешто организовало у Кикинди, Крушевцу, Ужицу, Зајечару, или неком сличном граду, гарантујем да би сале биле крцате. То је у вези с народом, а за државни врх... Сви знамо какви су они. Сликаће се са Сандром Африком јер им то доноси гласове омладине испраног мозга, а сликање с ветеранима им не доноси ништа, јер сами ветерани и они који их подржавају већ гласају за неке друге.
То је неко моје мишљење.

Број 1:

--- Цитат: Синиша Јерковић  Новембар 25, 2016, 12:57:00 поподне ---Не бих заиста тако реаговао да ниси мало претјерано у свом уводном посту истакао личност владике Ћулибрка. Али моје мишљење није далеко од овог што си у горњем цитату подцртао.

--- Крај цитата ---
Уопште се нисам бавио његовом личношћу већ оним што је јуче говорио. То су две различите ствари. Да сам улазио у анализу његове личности (о којој, узгред, знам јако мало, и тек кроз оно што је о њему могло да се прочита по различитим медијима, а нарочито после тог чувеног интервјуа за "Недељник"), свакако бих поменуо да ми се делимично није допао његов повишен тон, па и гнев који је исказивао док је о неким стварима говорио. Трудио сам се да тај и такав наступ (који, истина, говори о личности) одвојим од садржаја. Тај садржај ме је и покренуо да отворим ову тему. Оно у шта сам сигуран јесте да садржај тог говора није био мотивисан самопромоцијом, жељом за скупљање аплауза и слично, с обзиром да бар толико знам да тај `рокер` и `падобранац` важи за једног од наших најбољих познавалаца холокауста и геноцида над Србима у Другом светском рату и да се годинама већ бави тим питањем. Што се мене тиче, овим бих закључио расправу о владици Јовану.

Број 1:

--- Цитат: Бакс  Новембар 25, 2016, 12:51:34 поподне ---По мени, највећи проблем је што се све те свечаности одржавају у Београду. Београд је навикао на велике догађаје (спортске, уметничке, музичке, итд), и делује као да Београђане то више не интересује. Међутим, кад би се тако нешто организовало у Кикинди, Крушевцу, Ужицу, Зајечару, или неком сличном граду, гарантујем да би сале биле крцате. То је у вези с народом, а за државни врх... Сви знамо какви су они. Сликаће се са Сандром Африком јер им то доноси гласове омладине испраног мозга, а сликање с ветеранима им не доноси ништа, јер сами ветерани и они који их подржавају већ гласају за неке друге.
То је неко моје мишљење.

--- Крај цитата ---
Није неважно где се шта одржава, али свакако то није пресудно да ли ће неко доћи у већем или мањем броју на обележавање неког значајног догађаја. Ствар је у томе што се овом озбиљном и судбинском темом за српски народ држава не бави. Музеј жртава геноцида налази се у неколико канцеларија на Тргу Николе Пашића у Београду. Бијах пре неки дан тамо на представљању једне књиге и само могу рећи да изгледа тужно и јадно.
А управо најбољи одговор на стигматизацију српског народа као геноцидног, што се понавља и чује из дана у дан, било би да у Београду постоји прави Музеј жртава геноцида и то не само из Другог већ и из Првог светског рата. Олако заборављамо и побијене Србе по Мачви, побијени народ и свештенство на истоку од Бугара, жртве Топличког устанка (још који месец па ће се обележавати 100 година од тог погрома)...
Да је ово нормална држава, сваки страни државник који дође у Београд, па била то и Колинда, био би одмах с аеродрома одведен у такав Музеј, на поклоњење жртвама. А у том музеју, тој институцији, прикупљало би се и документовало за сваког страдалог и где год је то могуће требало би да се пронађе и фотографија. Јер, рече јуче академик Љубодраг Димић - први корак је да се жртвама укине људски лик па да се онда преведу у бројке. А кад се преведу у бројке, онда се лакше отпишу...

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију