Јуна 1854. године, књаз Данило и његова свита (углавном наоружани перјаници) били су гости Острошког манастира, на прослави манастирске славе - Свете Тројице. Након што су се мало више разуздали, перјаници су на силу одвели неколико девојака и младих жена у манастирски конак и тамо их обешчастили. У томе је, према наводима извора, учествовао и сам књаз, који је том приликом напаствовао Даницу, жену попа Пунише Павићевића, а сестру Тодора Кадића, младу жену ванредне лепоте. Кадић је дочекао свој тренутак да освети сестру, шест година касније...
Женскиње је пре тога по књажевом налогу, играло коло с перјаницима, а у част госта, француског дипломате Екара.
Ораовац је записао да је вест о срамном догађају попу Ристу Бошковићу, војводи бјелопавлићком, пренела његова жена Јана, рођена сестра Данилова и Миркова. Бошковић је био вођа групе од око 500 наоружаних Бјелопавлића који су кренули пут Острога да се обрачунају с напасницима. Од књаза су најпре затражили објашњење, као и да се утврди ко су перјаници који су обешчастили њихове жене и девојке, те да исти на лицу места буду обешени. Књаз ово није схватао озбиљно, све док није почела пуцњава. Тада су се он и његови људи дали у бежанију и једва живе главе изнели са Острошке греде. Вероватно и не би у томе успели, да се у Пјешивцима није налазио војвода Мирко са одредом војске, који се ту улогорио за случај потребе помоћи брату. У бежанији је Данило чак оставио свој пртљаг у манастиру, који су му запленили Бјелопавлићи.
Попу Ристу ово његов шурак, Данило, неће опростити. Чим су стигли на Цетиње, Данило је издао наређење војводи Мирку да прикупи војску и крене пут Бјелопавлића, да казни пре свих - попа Риста и остале из братства Бошковића, чије главе хоће да му се донесу на Цетиње. Непријатељство између књаза и Бјелопавлића погоршало је и претеће писмо које је Данило послао бјелопавлићким главарима након овог срамног догађаја.
Под командом војвода Мирка и Крца Петровића, око 6000 војника кренуло је на Бјелопавлиће, право на Орју Луку где је живело братство Бошковића. Сазнавши за покрет црногорске војске, Бјелопавлићи су провалили у острошку барутану и добро се наоружали, спремни да бране част и слободу. Кад су се улогорили код Орје Луке, војвода Мирко и сердар Јоле Пилетић су отишли до положаја Бошковића и успели их убедити да одустану од окршаја, јер Данило намерава све их побити. Мирку је било жао да уништи живот својој сестри Јани, а сердар Јоле и поп Ристо Бошковић били су побратими. Тада су све мушке главе Бошковића и још неки којима је књаз претио, одступили ка Спужу, а затим су прешли у Подгорицу, па у Скадар.
Бесан што су му измакли, кад је дошао на Орју Луку, Данило се окомио на синове попа Риста, своје сестриће - дечаке од две и четири године, у намери да их побије, да се затре Ристова кућа. У томе га је некако успео спречити сердар Јоле, ризикујући притом да га књаз убије. Остали окупљени војводе некако су успели смирити књаза... Након тога, Данило је лично угасио огњиште у кући попа Риста (на шта му је сестра рекла: „угасило се теби и огњиште и улиште!“) и кућу запалио. Тог дана запаљене су и све остале куће Бошковића. Потресне су речи које је тада, наводно, књазу упутила Марица, мајка попа Риста: „што уради, господаре, од великог и чувеног дома попа Лазара и војводе Риста, разгубаће те љеб који си са браћом и рођацима појео у овом дому...“
Ни клетве сестрине ни старе Марице нису спречиле Данила да те ноћи злочиначки поход на Бјелопавлиће заврши најстрашнијим чином, када је наредио да се отрују (хљебом натопљеним отровом) Ристови нејаки синови Лазар и Машан, намеран да затре кућу попа Риста Бошковића. Ово је записао Томо Ораовац према казивању сердара Јола Пилетића.
Напомињем да ове редове пишем према изворима које сам навео. Данас им се оспорава веродостојност. За похару Бјелопавлића заиста нема валидних извора осим казивања оновременика, која су забележена од стране неколико аутора. Зато их можда треба узети са резервом. Оно што јесу чињенице, то је сукоб Бјелопавлића и Данилових перјаника у Острошком манастиру, а касније и напад црногорске војске на Орју Луку, разура Бошковића и смрт синова попа Риста (па, да будем „политички коректан“, па да кажем да нема доказа како и по чијем налогу или од чије руке су страдали). Највероватнија потврда књажевог насртаја на сестру Тодора Кадића (односно жену попа Пунише Павићевића) је управо атентат који је касније Тодор Кадић извршио на књаза. Наравно, верујем да ће се наћи и они који ће овај атентат објаснити могућношћу да је Кадић био потплаћем од скадарских Турака да ликвидира црногорског књаза. Коначно, бекство попа Риста и осталих Бошковића и њихов боравак у Скадру свакако потврђују овај сукоб. Поп Ристо је скадарским Турцима био веома значајан, како би свету показали наличје власти књаза Данила. И, иако су га више пута наговарали да буде вођа напада на Данилову Црну Гору, поп Ристо то никада није прихватио. Касније је рехабилитован и вратио се у Црну Гору. За одважно држање током избеглиштва у Скадру, турски цар га је одликовао орденом „звезде са полумесецом првог реда“. За иронију, турски дипломата је ово одликовање званично предао црногорском двору, те га је лично књаз Данило доделио попу Ристу.