Константин спомиње, да Срби потичу од Бијелих Срба, а ови сада ( из његова временскога погледа ) живе за Турцима ( Угрима ) у крају, који они сами ( Бијели Срби ) називају
Воıки и које граничи с Францима ( онога доба ) и Бијелим Хрватима ( онога доба ).
Да се овдје Воıки уистину може односити само на Бохемију ( без Моравске; ова је присаједињена Бохемији тек 1031 г. ) не би требало бити спорно, будући да су ондашње границе Туркије, Франкије као и чешскога племена Хрвата у подпуности познате.
О самој ријечи Бохемија ваља знати, да је оно латинизација њемачкога назива Boiohaem, при чем haem значи дом. Словијени онога вијека не би назив истога краја узимали из латинскога, но изравно из њемачкога, те би било у словијенском духу "дом Боја" изразити ријечју Бојица или Бојска земља.
Позадинском мишљу ваља држати такође, да у десетом вијеку Бохемија није била разумљена Чешском, но простором, који насељава скуп мањих племена или родова са кнезом на челу. Једно од племена били су Чеси, који су били веома мало племе около града Прага и којима су владали потомци Премисла.
Највећи племенски савез били су тада Срби на западу, Хрвати на сјевероистоку, Дулеби на југу; у завистности од политичкога и привреднога стојања ових у односу на околне силе, те способности заштите, лахко су им се могли прикључивати разни самостални родови или мања племена од којих су само неки Седличани, Лучани, Дечани, Љутомирићи ( очигледно род који потиче од Љутомира ), Пшовани итд.
https://www.urocnice.eu/fotoalbum/historicke-mapy/ceske-zeme---ceske-kmeny-okolo-roku-870.-.htmlСудба је хтјела, да племе које по предању потиче од једнога леха ( велможе ) из Хрватске земље, која је дио србскога племена.
O počatce jazyka českeho
V srbskem jazyku jest zeme,
jiež Charvatci jest jme.
V tej zemi bieše lech,
jemuž jme bieše Čech.
Ten mužobojstva se dočini,
pro než svu zemi provini.
Ten Čech jmieše bratruov šest,
pro než jmieše moc i čest,
a ot nich mnoho čeledi,
již jedne noci Čech osledi.
I vybra se se vsim z zeme,
jiež bieše Charvatici jme.
I bra se lesem do lesa,
dietky sve na pleci nesa.
A když dluho lesem jide,
k velikemu hvozdu pride.
О почетку народа чешскога
У народу србском
јест земља,
којој Хрватићи
јест име.
У тој земљи
бјеше лех,
кому име
бјеше Чех.
(
Обратити пажњу да Далимил за "србски народ" и "хрватску земљу" пише "јест", из чега сљедује то, да је за њега ова чињеница актуална, но за Чеха пише "бјеше", што значи да се с његова временскога погледа ради о предању ).
Тај у мужеморство се упусти,
за што га своја земља обвини.
Тај Чех имаше браће шест,
за што имаше моћ и част,
а од њих много чељади,
која једне ноћи Чеха следећи
са својима земљу напустише,
којој Хрватићи бјеше име.
И пробира се од шуме до шуме,
своју дјетцу на плећма носећ,
а кад шумом дуго иде,
к једному хуму приде...
Из тога се да наслутити, какав је био однос ствари у оно вријеме. Разни мали родови, који плешу од једнога савеза до другога; у једном добу Чеси су били мало племе, које је игром случаја ојачало и подчинило себи друга околна племена и родове, који су у једном другом добу били дио Срба или Хрвата. Пјесан указује дасу раније и Хрватићи били један савез унутар србскога народа. Слично како су на југу ојачали племе Бошњана и прошли пут до своје "народности".
На простору Лужице, гдје услијед франачке власти није дошло до надвладавања једнога од племена србски назив је остао актуалан.
У вријеме Константина по податцима археологије не би требало бити више од 160 тисућа Бијелих Срба (Лаптева, Л. П. и др. История серболужицкого народа. — Москва. — 30 с.)
О облику граница Бијелих Срба у вријеме Карла Великога свиједочи облик основане Limes Sorabicus.
Такође на нешто упућује и документни спомен из 10. в. "Ungarorum gens a Servia egressa in Pannoniam" - угарски род пресели се у Панонију из Србије.
Спомен Константина о положају Бијелих Срба у Бохемији (за његова живота) и сродности ових с јужним Србима, не производи неминовност потицања самих јужних Срба баш Бохемије, но је могло бити и да Бијели Срби и Срби потичу из исте прадомовине. Но Порфирогенит баш наводи, дасу јужни Срби баш од Бијелих пошли; ипак треба имати у виду, да од времена растанка јужних Срба од Бијелих, к једнима и к другима могли су се лахко и на свакој фази њихова пута припајати нови родови, који би у том видјели корист; Бијелим Србима од 6. до 9. вијека могли су се припајати разни лешски родови, а јужним Србима разни влашски родови. Нема разлога зашто припојени родови под повољним условима не би могли у једно вријеме постати већинским и јаким.