Анкета

Која вам је српска национална пјесма најближа срцу?

Марш на Дрину
15 (50%)
Тамо далеко
4 (13.3%)
Боже правде
2 (6.7%)
Востани Сербије
9 (30%)

Укупно гласова: 30

Анкета завршена: Март 31, 2022, 09:51:48 пре подне

Аутор Тема: Која вам је српска национална пјесма најближа срцу?  (Прочитано 1873 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Која вам је српска национална пјесма најближа срцу?
« Одговор #20 послато: Август 20, 2022, 10:55:37 пре подне »
VIII

Хајде Петровићу Ђорђе, говедару
од Тополе, хајде, токе на се
и позови, свињару!
Са собом своје јунаке поведи:
од мудрог Јанка до беснога Васе.
Са собом хајдуке поведи,
оне што играју под крошњама
јаворова. Вељко, ево сада, пред нама,
бедара и прса се лаћа
и спаја их, као некада,
у њих јетру жучну враћа.
Хајде, хајде свињару, божји рабе!
Ево сада Мишарске олује,
ново семе сеје сада
кроз шумадијске тарабе,
стару победу снује.
Гонићеш нека друга стада
пред собом, друге гује
и чопоре, какве ниси никада,
гонићеш, друга утовљена
крда, гадна људска племена.

IX

Сећаш се? Говорили су дедови
некад седећи за софром:
„Гле покварено Бугарче, црна сина,
што и данас нас лови
због кришке хлеба и чаше вина
и комада овнујскога меса!”
Није ту Бугарин црни зарад хлеба,
и није због гутљаја вина,
и није због једног комада меса,
већ да узме све што му треба,
већ све да би теби узео на крају,
већ све да би теби отео на крају,
земљу, име, дах, зеницу
ока, мушкост на твом лицу,
зато тај Бугарин црни сада
тебе прати и напада
са леђа, у крста те убада.
Са црним Бугарином тројка је то невесела,
три кукавице ујединиле су се сада.
Али, пази да ти јетра остане цела,
дабогда, о гоничу стада.

X

Смедерево град стони,
заузеше, рђа је такла
и град бели, Београд, престони,
сред ватреног пакла:
од Липара до великог Врачара,
свако брдо поста пећ врела.
Заузеше Лучицу, па такође
Ћуприја паде, па обадве
напунише широм, није грожђе,
широм језовитом напунише обе бачве.
Плану слепим старцима напунише,
женама  што дојке немају више,
осакаћеном децом која гмижу
да брашно лижу.
И Сопот претворише убице
у јадне своје касапнице,
сецкајући у њима крштено
месо (о Крститељу!), а олтар велик
крвава трпеза им бива:
ишчупаше попу језик,
а на њему остија жива.

XI

Али, из Верчиорова гледа нетремице
Румун с очима милоснице,
као од воска му је лице,
како плове низ Дунав и кошаву
надуте Швабе, испливавају мртве убице,
на хиљаде, по сивом Дунаву,
пливају између Рама и Дубравице,
између Сипа и Текије убијени,
под Текијским брегом покошени,
под којим прашти као бакља од смоле,
воде носе швапских телеса гроздове голе.
Место где се једе није више Лапово,
већ гомила трулежи. Није Тривуново
воћарски брег: то је гомила
црва што ври. Чујеш, Враново
гозба је за гавране, а Вујан за лешинаре.
О Краљевића Марка роде,
сабљом рачуне равнаш старе.
Под Оршавом где се зле воде
стичу, сада се гомилају псине,
Бугари и Швабе, балега и изметине.

XII

Заузеше прелазе и пролазе,
заузеше их; а ми наше заседе
држимо. Ужице и Раљу газе,
заузеше и Струмицу и Врање,
и Краљево заузеше, Лајковац,
села и градове, зидине и урвине;
игде ли оставише више костију
него камења, више лобања у таму гробну
него белутака? Заузеше и капију
древног Ниша увијеног у црнину злокобну,
јао, света Србијо, у одоре
црне обукла си болне куће
где се зараза шири попут мôре
и смрад са врата боде к’о копље.
Заузеше и древно Скопље
(јао, света Србијо, плачи),
дом који у славу Бога
саградила си од камена,
а ту је и тврђава, чувар сенима
Цара Душана Силнога.
О Србијо, плачи на коленима.

XIII

Затим устани и скочи, поврати
цркву, тврђаву на брду и светиње олтара
и главну кулу, судбину и царство врати.
Обоји зелени ток Вардара
као Нишаву и Влашку,
обоји Вардар као Власину
чију мочвару већ си претворио
у глиб смртни за бугарску псину.
А Тимок, о народе Ђорђев
који оца свога је заклао
светом руком да роб не би постао,
Тимок обоји у вечност,
у вечну гадост
од извора до ушћа
и све до дубока муља,
у име твојих силованих жена
чија част је на обалама оскрнављена,
у име твоје деце на коце набијене
и ко из праћке избачене,
у име изгорелих, у име спаљених,
што бакље беху запаљене.

XIV

Паде Лазарева глава
на Косову равном и пропаде
царство, згасну слава.
То од Скопља Бугарин црни
по Косову равном блато стреса
њушећи победу срамну.
Држи се, Србине! Чуј урлик беса
Хајдук-Вељка који васкрсава
и снагу обнавља. Држи се храбро!
Ако хлеба немаш, мржњом се засити;
ако вина немаш, мржњом се напоји;
ако само мржњу имаш, сигуран можеш бити.
Не сакупља у планини траве,
вила, нит корење туца,
да би видала ране твога срца.
Ти не војујеш за ране твоје,
већ на смрт за олтар свети
војујеш за огњиште своје.
Ако поклекнеш, устани, полети,
ако паднеш наузнак, устани,
ако посрнеш, устани, па се брани.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Која вам је српска национална пјесма најближа срцу?
« Одговор #21 послато: Август 20, 2022, 11:00:59 пре подне »
XV

Тако је клицала своме роду вила
с високе планине, вила
тако кличе и у војну зове.
Ој Србијо, буди храбра! Мржња ти је
узданица, мржња ти је храна
и оружје за твоје синове.
Бој се још бије код Кочана
и битка се води у Пироту;
у Тетову је велика кланица,
и на Бабуни између двеју литица.
У Ражњу је твоја коњица,
на газу Извора пешадинци су твоји,
на Глави твоје жене изгладнеле
са ножевима и секирама.
Мајке се боре у јатима
са дететом на грудима
и пушком уз образ, или стоје на колима,
што их волови љути вуку,
труднице, или јашу са два
пиштоља, као велика Љубица,
гавранима црним посластица.

XVI

Какав то смех пуче
као удар силни надланице?
То је смех Хајдук-Вељков
са вучје му вилице.
Шта он види? Црног Бугарина
како губи својих тридесет сребреника?
Швабу коме гаће падају са слабина,
док се предаје са страхом у души?
Перјаницу тиролску ли види,
маторог крвника кога кашаљ гуши
и старачка сенилност хвата?
Или охолог швапског Мурата,
султана што предводи ушкопљену хорду,
како потеже лакрдијашку ђорду?
Шта ли види, Вељко што се руга
гадовима и кукавицама, шта ли види?
Види, види крунисану педерчину,
пешкирића што би да је налик на Цезара,
свег премазаног азијатским помадама,
како отима од Јулија Цезара
кревет краља Никомеда сама!

XVII

Опипај твојим рукама
тврдим ту врећу стару
зла и сала, о Вељко, ту врећу
сланине и ту ђубретару.
Цезар Бугара црних,
као Симеон, тај ли је,
као Калојан од Преслава,
то ли је Кобург копиле?
Ти који држиш оштрицу
међу зубима, хајдуче, ако кубуру,
хоћеш да држиш у руци,
посеци ми ту кукавицу
реским својим смехом,
исеци га као печеницу,
зачини га онда мошусом,
циметом и лавандом.
Тако удешена ћеш га послати
скопским блудницама.
Испрати га поругама,
нека твој смех пуца и пљушти са висока
по твојима, као ватра жестока.

XVIII

О Србијо, чија краљица беше
милосна Ана Дандоло, ти што даде
и Урошеву краљевску вену
Буонделмонту за жену,
чуј: победа је латинскога рода
и доћи ће као слобода.
Она је чиста бела девица
(ни твоја вила јој није равна)
лакша од твоје виле
дивље што босих ногу
пред непријатељским четама
плесаше на копљима банова.
Гласници су зборили
од Прилепа Марку: „О Господару,
око царства се гложе.
На коме је царство сваде се велможе.
Зову те на Косово равно
да пресудиш на коме је царство.”
Неко повика: „Латинско је царство.
На Латинима је царство.
Јер Рим им даде царство.”

XIX

Слава Јединоме, хвала Господу!
на Косово ће Латини са тобом
сутра да се заједно боре
под крсташ барјаком
док Шваба: „Моје је царствo”,
мрмља, „јер се ратна срећа окреће”.
Сутра ће са Латинима бити
њихова велика чедна девица.
Већ су крв своју измешали
са твојом у Валандову, светиње
прве. Сада се Велес црвени
од њих, а Черна се румени.
Међу роговима Бабуне
отпор не може да сатруне,
а у Прилепу вера се распламсава.
О Румуне курвинског погледа
шта тако буљиш у пределе трава,
двоумиш се између опасности и плена?
А ти кукавни Грче пошвабљени,
што осећаш драме прљавих мука,
зар не чујеш топ Деде хајдука?

XX

Ој, Дачанине препредени, да се позлатиш
ти би славом латинскога имена,
а достојан ниси ни имена
варварскога, којим се ужасно красиш,
нити си чист од азијатске
губе што са тебе још лети,
дакле, када ћеш рат почети?
Када ће Трајанов стуб чији се кâм
претвори у плâм,
к теби доћи да те поведе
као стуб божји од облака
у Етаму док бат корака
води Израиље ка пустињи
смиреној, кроз воде раздвојене?
Али и ти, Грче, само меркаш.
Одавно су мртви твоји одметници.
Ено диже се и Буково, знаш,
и пљује на тебе у масовној гробници.
Предајеш се. Нећемо те купити
ни за прљаву драхму.
Челиком ћемо тебе исплатити.

XXI

Време је, време је. Ноћ плача
пада. Над свима
лебди закон ватре и мача:
то је искушење највеће.
Обазривост је срамота, сумња
пораз јесте, одмор злочиначка пошаст,
кукавичлук се речју испразном размеће,
а оклевање је пропасти чин.
Италијански роде, буди војна
оштра као клин,
строј што се пробија
у римска три реда бојна.
Италијански роде, буди фаланга
чврста, збиј фронт свој,
фаланга жестока што лети
као један човек у бој.
Италијански роде, буди снага,
краљевског орла сој,
што туче крилом, кљуном
раздире, канџама граби врага.
А Бог је један: наш Бог.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Која вам је српска национална пјесма најближа срцу?
« Одговор #22 послато: Август 21, 2022, 12:17:14 поподне »
 "Dobrovoljac"

Predrag Petrović

Mlad k'o zora prolećnjega dana
Iz očiju plamni biju zraci,
Hrabar kao Kosovski junaci,
I blag kao vetar s južnih strana,
Vedar kao tihi osmeh sreće,
U boj to se dobrovoljac kreće.

Na prsima krst Kosovski nosi,
K'o vitezi u vremenu davnom,
I dok s neba kiša tiho rosi,
Gordo stupa pod trobojkom slavnom...
Po licu mu nežan osmeh šeće,
U boj to se dobrovoljac kreće.

K'o svi oni koji samo vole,
On sav blista u jarkom sjaju,
Neme usne žarko Boga mole,
Za blagoslov i zavewt Mu daje,
Da ga nikada izneverit' neće...
U boj to se dobrovoljac kreće.