Војвода Јован Климента
(око 1698)
Скупише се тридес' Климената,
У Велики у новоме ану,
И пред њима Климента Јоване,
Сташе пити вина и ракије,
Вина пили док се напојили,
Док им винце удари у лице,
А ракија причу отворила,
О свачему енгел затурили,
О женидби и о удавању,
О булама, и о Влаињама,
О коњима, и о јунацима,
О четама, и о бојевима,
На што рече Климента Јоване,
'''А чујте ме моја браћо драга,
Када би сте мене послушали,
Би ве бели мудро сјетовао,
Већ овако живјет не можемо,
Од курвића Муље Чаковића,
И друга му Рама Сујовића,
Кад нам сташе јагње за пециво,
Испече га Муља Чаковићу,
А кад сташе груда за једиво,
Изије је Муља Чаковићу,
А кад сташу коњи за јахање,
Одјаше их Муља Чаковићу,
А кад сташу момци за женидбу,
Убије их Муља Чаковићу,
Ми те јаде бисмо опростили,
Но кад сташу цуре за удадбу,
Продоби их Муља Чаковићу,
Ја те јаде опрости не могу,
Ако ћете мене послушати,
Опет ћу ве мудро сјетовати,
Да чекамо љета Ђурђев данак,
Док се гора преобуче листом,
Црна земља травом и цвијећем,
Да изгуде бабе по планини,
Да идемо врху и планини,
Да чекамо овце Чаковића,
Отишле су у тој Босни равној,
И ш њима су дванаест чобана,
Не бисмо ли штогод одузели,
Сложна браћа па га послушала,
Исчекаше љетњи Ђурђев данак,
Кад се гора преобуче листом,
Црна земља травом и цвијетом,
Изгуђеше бабе по планини,
Једног јутра кад је освануло,
Скупише се Клименти јунаци,
И пред њима Климента Јоване,
А под руке бистре џефердаре,
А на раме лаке обравнице,
Отидоше врху у планини,
Ту сеђеше једну ефту дана,
Док се пуна напуни неђеља,
Једно јутро кад је освануло,
Освануло и сунце грануло,
Ветра нема а планина јечи,
На што веле Клименти јунаци:
Главо наша, Клименто Јоване,
Ветра нема, а планина јечи,
Али грми ал се земља тресе,
Али бије море о брегове,
Ал пуцају на граду топови,
На што рече Климента Јоване:
А чујте ме, моја браћо драга,
Нити грми, нит се земља тресе,
Нити бије море о брегове,
Нит пуцају на бедем топови,
Но то јаве Муљ Чакове овце,
Оне иду из те Босне равне,
И са шњима дванаест чобана,
И пред њима дванаест угича,
На угиче дванаест чектара,
Куд год иду све јече планине,
Од те трке хиљаду оваца,
И те уке дванаест чактара,
Но чујте ме, моја браћо драга,
Да идемо шуми и омару,
Сад ће овце стигнут у Јечмиште,
Ту те бјеле овце уставити,
Зажељети свога вијалета,
Та пут ћемо њима ударити,
Сложна браћа па се послушаше,
Отидоше шуми и омару,
Ал то неби дуго ни за много,
Ту стигоше Муљ Чакове овце,
У Јечмиште овце уставише,
Та пут им је Јован ударио,
Све чобане листом погубио,
И Муљине овце плијенио,
Овце натраг врати у Цикуше,
У Цикуше овце уставио,
А од вина софре поставио,
Вина пије, ни брига му није,
Но да видиш бјелогорске виле,
Посестриме Муље Чаковића,
Кличе вила с планине Одјела,
У Плав зове Муља Чаковића,
''Побратиме, Муља Чаковићу,
а видиш ли шњима не видио,
пленише ти хиљаду оваца,
погубише дванаест чобана,
погуби их Климента Јоване,
с његовијех тридес Климената,
ако лежиш логом на душеку,
јаки Боже, главе не дигнуо,
ако пијеш вино по меана,
вино ти се на ране излило,
а ракија очи извадила,
ако љубиш ти вјерну љубовцу,
други ти је Муља обљубио.
Но кад зачу Муља Чаковићу,
Ала, рече, шта се учинило,
Удари се шаком по кољену,
Колико се лако ударио,
Од чоје му прскоше чакшире,
Па се отле Муља подигнуо,
Те он оде на своје дворове,
Кол ко Муља бјеше усхитио,
На гола је коња закрочио,
Изагна га на канат капију,
Па окрену право подно Липе,
Машио се шуме и Метеу,
Докле дође равноме Јечмишту,
Кад на велко чудо ударио,
Нађе Муља дванаест чобана,
Свијема су откинуте главе,
Од муке га забољела глава,
Из бисага извади јаглука,
Те је мало главу утегнуо,
Па се отле Муља подигао,
Те он дође у Цикуше равне,
Кад на веље чудо ударио,
Кад ту ево Климента Јована,
С његовијех тридес Климената,
У ливаде овце уставио,
А од вина софре поставио,
Вина пије ни брига га није,
Но да видиш Муља Чаковића,
Ђе се дере из грла бијела:
А чули ме Климента Јоване,
А чије си овце плијенио,
А чобане чије погубио,
Јеси л чуо Чуљу Чаковића,
Па на њега нишан саставио,
На добро га мјесто погодио,
Усред чела ка да печи чела,
Иза њега друга најбољега,
Но да видиш Муљу Чаковића,
Ђе исука оштра јатагана,
Неколико под сабљу турио,
Неколико уз гране зајмио,
И ту Муља бјеше погинуо,
Но да видиш Клименте јунаке,
Она пола што је претекнуло,
Окренуше овце низ Велику,
Но да видиш Рама Сујковића,
Побратима Муље Чаковића,
Он покупи једну чету малу,
Па окрену навиш уз Метехе,
У индату побратиму своме,
Кад је дошо у Јечмишта равна,
Ту су нашли дванаест чобана,
Па се отле они подигоше,
И дођоше у Цикуше равне,
Ђе на велко чудо ударише,
Погинуо Муља Чаковићу,
И до њега Климента Јоване,
И његових неколико друга,
Климената сивих соколова,
Што с Јованом бјеху погинули,
Па кренуше право низ Велику,
Све за трагом од оваца иду,
За Виситор стигоше Клименте,
Ту су њима пушку ударили,
Пуно их је друштво изгинуло,
И овце су натраг повратили,
У Плав овце натраг доведоше,
На шта вели Рамо Сујковићу,
О Плављани моја браћо драга,
Од Плава ми глава погинула,
Убише ми Муљу Чаковића,
Сад устајте ја вас богом кумим,
Јер ће листом устати Клименти,
И нама ће јадом дојадити.