Грбови српског племства у Руском Царству

[Синиша Јерковић]

Покушаћу да издвојим из Општег грбовника Руског царства издвојим грбове и информације о српским породицама. Уколико неко има још нешто да допуни, било би пожељно. Иако се колико видим углавном ослањало на Охмучевићев грбовник, има неких интересантних података о поријеклу ових родова.

ШТЕРИЋ

[Синиша Јерковић]

Кратки превод горњег текста о породици Штерић

Тврди се да су Штерићи горњи грб употребљавали још од 1010. године, да су имали посједе у Илирској Србији у крају званом Морава. Димитрије Штеричч је са сином Христифором 1711. прешао у Аустрију и населио се у Петроварадину. Син Христифоров, Иван Штерич 1750. године је ступио у руску службу са чином генерал-мајора. Племство и грб је доказано исправама Млетачке републике и другим папирима.

[Синиша Јерковић]

Интересантно је да је грб Штерића заправо грб Дињића или Дикнића из Фојничког грбовника.



Изгледа да ништа није познато о овој породици. Ево шта каже Емир Филиповић у својим објашњењима за грбове Фојничког грбовника:

"Diknić (Dicnich)
Grb Diknića — u crvenom polju srebrena prelomljena greda s čijih strana se nalaze
dvije, a ispod nje samo jedna zlatna kruna. O porijeklu ove porodice nije moguće
ništa detaljnije reći jer se pojedinci s ovim prezimenom ne susreću u dostupnim srednjovjekovnim
izvorima. Nedaleko od Vareša nalazi se naselje Diknići ali ne možemo biti
sigurni da li bi se porijeklo Diknića moglo vezati upravo za to mjesto."

Такође питам се да ови Штерићи нису заправо Ждерићи. Сем тога, јасно је да су у Војводину доселили из области Моравске Србије. Али какву везу имају са Дикнићима?

Надам се само да у некој канцеларији у Венецији у првој половини 18. вијека није постојао каталог под називом Илирски грбовник, и да уз одређену своту, а прије пута у Русију, сам изабереш грб и породицу, а Млечани само овјере.

[Небојша]

Штерића данас има у Смедереву. Знају да су цинцарског порекла и да су се њихови преци доселили из села Писодера у Грчкој, где и данас постоје породице са презименом Штеридис.

[Синиша Јерковић]

Да, видјех и ја за ту породицу, а нађох и текст о српским презименима која су настала од именице звијезда http://www.poreklo.rs/2012/09/19/imena-i-prezimena-koja-vode-poreklo-od-zvezda/

и ту се каже за Штериће:

"Од облика Штера, скраћенице имена Штерија, направљено је презиме Штерић. У више места по Србији, има неколико породица са овим презименом, које међусобно нису у сродству. У Београду више од једног века живе две староседелачке фамилије Штерића. Без обзира што имају исто презиме и исто крсно име (Свети Никола), нису у сродству. Из једне од њих потиче познати београдски занатлија (воскар) Миодраг Штерић, а из друге професор Константин Штерић. Професор Штерић је од женидбе славио имендан (славу Цар Константин и Царица Јелена), а после склапања брака са Вером Коруновић породица је преузела њену славу Светог Николу за своје крсно име. Штерића има и у Осипаоници, у Смедеревском Подунављу. Досељени су средином прошлог века из Грчке. Славе Светог Арханђела. По писању Душана Поповића „Цинцар Михаило се 1860. године доселио из Писадора у Осипаоницу и ту отворио крчму. Имао је четири сина. Касније су неки од чланова ове породице своје ухлебљење потражили у Смедереву и Београду, где и данас живе.“ Осим тога, у Смедереву постоји и друга фамилија Штерић, која ту дуго живи и није у роду са Штерићима досељеним из Осипаонице. Из фамилије Штерић потиче и познати архитекта Милица Штерић (1914-1988). Пројектовала је више значајних грађевина у Смедереву и Београду."

[Синиша Јерковић]

Неки од припадника овог рода, напредовали су касније, што у војној што у државној служби. У руским базама налазимо сљедеће припаднике  овог рода:

ШТЕРИЧ ИВАН ХРИСТОФОРОВИЧ Серб. Обосновался в России еще при императрице Елизавете
Петровне в 1752. В 1775 сформировал лейб-гусарский эскадрон. Умер в 1786.
Старший сын ПЕТР 1768

ШТЕРИЧ ПЕТР ИВАНОВИЧ 1768 - до 1834.
Подполковник, служил в Бахмутском гусарском полку. Окончил службу в 1795.
Был награжден орденом Святого Владимира 4 ступени за открытие и добычу
угля и железной руды. Был Екатеринославским губернским предводителем дворянства.
Женат дважды. В 1802 году после смерти первой жены переселился в Петербург.
Вторая жена БОРНОВОЛОКОВА СЕРАФИМА ИВАНОВНА, от второго брака сын ЕВГЕНИЙ.(прожил
24 года, умер в 1833 от чахотки). От первого брака четверо детей, в том
числе:

ХРИСТОФОР, адьютант генерал-губернатора Екатеринославской
губернии П. А. Зубова. Его дочь Анна стала женой генерал-лейтенанта П.
Мусина-Пушкина, а Мария - подполковника Г. Иловайского.


АЛЕКСЕЙ, родился в 1797 году, проходил службу в лейб-гвардии
гусарском полку, дослужился до чина майора. В 1818 вышел в отставку по
семейным обстоятельствам. От первого брака у него было двое дочерей- Мария
(по мужу Щербатова) и Поликсена. Вторая жена СОФЬЯ ИГНАТЬЕВНА ПОЗНАНСКАЯ.

ШТЕРИЧ МАРИЯ АЛЕКСЕЕВНА ?-15.12.1879
М. 1) ЩЕРБАТОВ МИХАИЛ АЛЕКСАНДРОВИЧ князь; 2) ЛУТКОВСКИЙ ИВАН СЕРГЕЕВИЧ 25.03.1805-1882

ШТЕРИЧ N.N.
Капитан.
Ж. ЛУТКОВСКАЯ НАДЕЖДА АЛЕКСЕЕВНА 1772-?

Дополнительная информация. Некоторые дворяне конца XIX века с этой фамилией. В конце строки - губерния и уезд к которой
они приписаны.
Штерич (урожд. Семко), Варв. Виссар., (2 ч.).
Черниговская губерния. Стародубский уезд.

Интересантна је Марија Алексејевна Штерич, праунука Ивана који је је дошао у Русију. Била је лијепа и образована удовица којој је Љермонтов посветио стихове.


Княгиня Щербатова Мария Алексеевна (урожд. Штерич) (ок. 18201879гг.), М.Ю.Лермонтов был увлечен ею в 183940гг. Он посвятил ей стихотворения Молитва (В минуту жизни трудную) и М. А. Щербатовой.
Литография Шертля с оригинала Дафингера.
Щербатова Мария Алексеевна (урожд. Штерич) (ок. 18201879гг.), княгиня; в первом браке за князем М. А. Щербатовым, во втором за И. С. Лутковским. Лермонтов был увлечен ею в 18391840гг. Молодая вдова, красивая и образованная, Щербатова вела в Петербурге светский образ жизни, но предпочитала балам салон Карамзиных, где, видимо, и познакомилась с Лермонтовым. Она высоко ценила его поэзию. Соперничество в ухаживании Л. и Э. Баранта за Щербатовой считается одной из возможных причин дуэли между ними. Поэт посвятил Щербатовой стихотворения Молитва (В минуту жизни трудную) и М. А. Щербатовой.

[Синиша Јерковић]

Једини топоним на простору бивше Југославије који је идентичан презуимену Дикнић, јесте католичко село Дикнић код Вареша у средњој Босни. У хроници тог села за његову историју се каже:

"DIKNJIĆI

Diknići su najbliže selo vareške općine. Na domak planine Zvijezda, uzdiglo se iznad samog Vareša na 1000m nadmorske visine jedno lijepo i mirno selo sa svojom živom poviješću.

Selo je dobilo naziv po bogatim ljudima Diknićima koji su tu došli i naselili ova područja, a došli su iz Dubrovnika, tragom dubrovačkih karavana.
Povijest su počeli ispisivati «Dubrovački trgovački» koji su od Oćevije prolazili kroz ova sela i tu se odmarali, pa ravnice na ulazu u selo i danas se zovu ILINA KAVA, odmaralište trgovaca."

Интересантно да је село добило име по презимену богатих људи Дикнића који су дошли из Дубровника (Дубровник је иначе био познато мјесто за збјег српске властеле). Занимљиво је и да су Дикнићи смјештени на обронцима планине Звијезда, а видјели смо да се презиме Штерић управо изводи од звијезде. Ко зна, можда нека веза заиста постоји.

[Синиша Јерковић]

Изгледа да се у некој народној пјесми записаној код Вука помињу Стеван Дикнић.

Из "Рјечника хрватскога или српскога језика" од Даничића

DIKNIC, m. prezime. — U narodnoj pjesmi
naseqa vremena. Pi-ed nima je Diknicu Stevane.
Nar. pjes. vuk. 5, 213.

Покушаћу да нађем пјесму.

[Небојша]

1711. године помиње се унук извесног Димитрија Штерића, који се са сином Христофором због турског зулума иселио из млетачке Далмације у Угарску.

У средњовековној Босни постојала је племићка породица Дињичић. Не знам да ли могу бити у вези за Дињићима/Динкићима.

[Синиша Јерковић]

DIKNIC, m. prezime. — U narodnoj pjesmi
naseqa vremena. Pi-ed nima je Diknicu Stevane.
Nar. pjes. vuk. 5, 213.

Покушаћу да нађем пјесму.

Пронашао сам пјесму Ударац Омер пашин на Црну Гору, ради се о Стевану Ђикнићу, бјелопавлићком капетану из 19. вијека.

У радовима о Бјелопавлићима Ђикнићи се уопште не помињу као породица. Постоје само Ђикановићи, па ако се не ради можда о њима.У списку црногорских презимена Ђикнићи су уписани само у Подгорици, без икаквих података. Ако неко зна нешто више о овој продици нека напише.

[Синиша Јерковић]

1711. године помиње се унук извесног Димитрија Штерића, који се са сином Христофором због турског зулума иселио из млетачке Далмације у Угарску.

У средњовековној Босни постојала је племићка породица Дињичић. Не знам да ли могу бити у вези за Дињићима/Динкићима.

И ја сам мислио да се ради о Дињичићима, али не, у грбовницима су наведени и једни и други са различитим грбовима. И мислим да је облик Дињић неправилан, јер се не ради о слову г испред н да би творило њ, као код Дињичића, већ о слову к(ц) испред н.

Сад видим да си ти уписао Динкић. Није Динкић него Дикнић.

Једино презиме које би евентуално могло да се доведе у везу са Дикнићима, би могли бити Диклићи. То би језички имало логике.

[Синиша Јерковић]

1711. године помиње се унук извесног Димитрија Штерића, који се са сином Христофором због турског зулума иселио из млетачке Далмације у Угарску.

И у руским документима се говори да им је племство потврдила Млетачка Република, дакле су морали доћи некуд из Приморја. Са друге стране спомиње се Морава, додуше као мјесто старијег поријекла.

Који је извор за овај податак да је Димитрије дошао из Млетачке Далмације?

[Небојша]

И у руским документима се говори да им је племство потврдила Млетачка Република, дакле су морали доћи некуд из Приморја. Са друге стране спомиње се Морава, додуше као мјесто старијег поријекла.

Који је извор за овај податак да је Димитрије дошао из Млетачке Далмације?

Податак је из Српског етнографског зборника, 1923. год. Нажалост, није доступна цела књига:

http://books.google.rs/books?ei=iW6tU_qnE8G6ygPOuILICw&id=4gwmAQAAIAAJ&dq=%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B0&focus=searchwithinvolume&q=%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%9B

У том крају се помиње и топоним "Штерића пећина":



Извор: Zbornik, Karlovac (Karlovac, Croatia). Historijski arhiv u Karlovcu, 1970

[Amicus]

Надам се само да у некој канцеларији у Венецији у првој половини 18. вијека није постојао каталог под називом Илирски грбовник, и да уз одређену своту, а прије пута у Русију, сам изабереш грб и породицу, а Млечани само овјере.

У многим случајевима, фалсификовања је сигурно било, али то би се дешавало у некој ванинституционалној зони, тако да би од Млетака на крају само добили потврду о признању племства, а на основу претходно фалсификованих исправа, што им је за почетак и било најважније. А касније, како су се где селили и одлазили, носили су са собом само званичне исправе Млетачке републике, у чију аутентичност није могло бити сумње.

Да додам и кратки Рудићев коментар на ову породицу. Он у свом делу Властела Илирског грбовника каже:

Породицу са презименом Дикнић нисмо нашли у изворима. Не спомињу се ни у списковима средњовековне властеле сем у случају ако нису наведени као Дињићи за које Чеваповић пише да су са територије Јајца.

[Amicus]

Једино презиме које би евентуално могло да се доведе у везу са Дикнићима, би могли бити Диклићи. То би језички имало логике.

У Розенфелдовом Грбовнику Краљевине Далмације овај грб припада Дикличићима (ориг. Diclicich), за које се каже да су из околине Шибеника и да су још познати и под презименима Dicnich, Cusmanich или Sterich.

[Синиша Јерковић]

У Розенфелдовом Грбовнику Краљевине Далмације овај грб припада Дикличићима (ориг. Diclicich), за које се каже да су из околине Шибеника и да су још познати и под презименима Dicnich, Cusmanich или Sterich.

Амикусе, шта друго да ти кажем него свака част. Успио си да нађеш везу Дикнића и Штерића и да их повежеш са Далмацијом.

Сада је јасно да руски Штерићи немају ништа са цинцарском фамилијо Штерић у Србији, што сам и претпостављао из два разлога: цинацарски Штерићи досељавају у Србију тек након одласка Штерића у Русију и руски Штерићи су већ у првим изворима тамо уписани као Срби.

Ако додамо податак да су им племство потврдили Млечани и да су припадали војничком сталежу-хусарима онда је свака веза са цинцарском породицом Штерић мало вјероватна.

Погледаћу ове Кузманиће, да видим може ли се још шта пронаћи.

[Синиша Јерковић]

Нема сумње да се овдје ради о познатој омишкој породици Кузманића, јер се и наводи да су из Пољица. Од тих Кузманића је Анте Кузманић, далматински илирац. http://hr.wikipedia.org/wiki/Ante_Kuzmanić

Текст из Слободне Далмације:

"Kada je umro A. Kuzmanić, zadarski "Narodni list" objavio je njegove nedovršene autobiografske zapise. U njima se čita kako njegov rod potječe iz omiške Rogoznice "od plemenitoga hrvatskog kolina Dikličića... a prezivlje se Kuzmanić po stareniku svome Kuzmanu Dikličiću."

Али пишу и ово:

"Plemićki preci

U knjizi "Grbovi i rodoslovlja" Miroslava Granića o Dikličićima zvanim Kuzmanići stoji da su "jedan od sedam plemićkih rodova iz sjeverne Hrvatske, naseljenih u Rogoznici kod Omiša. Rodonačelnik Miloš Dikličić spomenut je u dokumentu od 5. IV. 1235. godine". Zatim Granić piše da im je mletački Senat potvrdio 29. rujna 1787. plemićke povlastice.
 Međutim, A. Kuzmanić je o tome u "Narodnom listu" pisao ovako:
 "Dikličić, a kašnje Dikličići Kuzmanići, a najposli samo Kuzmanići, po Kuzmanu Dikličiću, jesu moji starenici; koji se prve polovine XVIII. vika doseliše iz Rogoznice na Lučacx, varoš pri gradu Splitu i tu se u dvi grane razdiliše. Otac mi Ivan, koji bijaše pismen, kazivao mi je, kako on i rođak mu Ante iz druge kuće, priko splitskog odvitnika Otavija plem. Jurnijića (Geremia) po drugi put zaistaše potvrdu svoga staroga plemstva... ali Commissione Araldice odbi dotičnu molbenicu".

Кућа Кузманића у Сплиту са каменим грбом Дикнића/Штерића (испод прозора)



Сад би требало објаснити како ови "Хрвати" из Омиша постадоше Срби у Славјаносербији прије 250 година и као такви бијаху тамо уписани.

[Синиша Јерковић]

Дикличић који је наведен у извору из 1235. је заправо кнез Рогозничке "републике" источно од Омиша. Документ у ком се спомиње јесте Први статут рогозничке републике који сам прочитао само у хрватском преводу са латинског или италијанског преписа. Не знам да ли је сачуван оригинал овог списа.

Углавном у Статутут се под тачком 3 каже:

3. Najveće milosrđe i Veličanstvo Gospodina Boga našega postavilo je
mjesto sebe na ovome svijetu kraljeve, prvake i druge vladaoce da vladaju
njegovim narodom i da izvršavaju njegove naloge. Htio je, dakle, da mi
Mikloš Dikličić, Radivoj Rubnić, Matijaš Davidović, Vladimir Blažević,
Radivoj Mikulić, Pribislav Vojnić i Vladislav Radić, Plemeniti Knezоvi Ugarski,
koji dolazimo iz Ugarskog Kraljevstva sa svim našim obitеljima stanovati u
ovom Dalmatinskom Kraljevstvu na kopnu od obale, a sa sobom smo doveli
dvadeset robova, da nas služe, ima već četiri godine, naseljujući ovo mjesto
kojemu smo dali naziv Rogoznica, našavši ga vrlo utvrđenim, nedostupnim i
okruženim velikom šumom i Ijutim hridinama; došlo je ovamo i drugih deset
pastira iz Bosne, koje smo ubrojili medu gornju dvadesetoricu robova i naznačili
u njihovom broju, da nas služe, iskrče i obraduju ove zemlje za naše plemenito
življenje."

Видимо да Дикличићи са осталима долазе из Угарског краљевства у Далматинско краљевство. Поставља се питање о ком се Далматинском краљевству ради? То не може бити Босанско краљевство јер 1235. године Босна још није освојила ни Захумље и налази се далеко, а сем тога још увијек није краљевство и налази се у вазалном односу према Угрима. Хрватски дио Далмације сјеверно од Цетине под влашћу је Угара,па дакле не може се под тим подручјем подразумјевати Далматинско краљевство. Јасно је да Далматинско краљевство из Рогозничког статута може бити само Српско краљевство Немањића које у том периоду држи подручје јужно од ријеке Цетине.

Помен пастира из Босне који су дошли да служе племенитим Рогожичанима, међу којима су и Дикличићи, можда говори у прилог томе да су неки словенски племићи са угарске територије близу границе Босне или можда и из саме Босне под угарском управом, доселили почетком 13. вијека на подручје Рогознице.

Хрватски историчари углавном су изричити да се ради о Хрватима из сјеверне Далмације досељеним на подручје Качића (као да су Качићи били држжава за себе). Међутим у самом документу о Хрватима ни спомена.

http://www.dicaceline.hr/upload_data/site_files/rogoznicki-satut.pdf

[Amicus]

Осим у Статуту Рогозничке републике, личности које се у њему спомињу, јављају се истим редоследом и у једној повељи из 1289. године, која је објављена у зборнику Magyar academiai értesítő, из 1851. године. На слици испод налази се први део повеље, у коме се налазе горе поменута имена, док се остатак повеље може прочитати на приложеном линку.

[Синиша Јерковић]

Питање је колико су ова два извора које смо поставили вјеродостојни, односни да ли су заиста документи из 13. вијека или су можда фалсификати из 16. или 17. вијека који су требали некоме помоћи да добије племство млетачке републике.

ПОсебно је сумњиво спомињање титуле сердара у латинском извору. Сердар је титула која је дошла са Турцима и турско-арапског је поријекла. Уобичајена је била управо за морлачки период далматинске историје, али не и за 13. вијек.

Такође, овај Рогознички статут нигдје нисам нашао сем у поменутом раду објављеном у ЗБорнику Правног факултета у Сплиту. Аутор каже да га је први пут на италијанском објавио извјесни Франчески у задарском листу Далмација. Никаквих других података о том документу нема.

Ово не значи да на простору Рогознице није постојала породица Дикличић,Дикнић, Штерић, од које су настали и сплитски Кузманићи.

Дикличиће у подручју Далмације спомиње и Андрија Качић Миошић у пјесми
MEHO DURUTOVIĆ OD UDBINE I STIPURINOVIĆ IZ RAVNIH KOTARA

http://www.sss-makarska.hr/spisi/velikani/kacic/razgovor/91.htm

Спомиње Јањоша Дикличића ( у истој пјесми јавља се и верзија Диклићи).

Узимајући у обзир помињање у Рогозничком статуту Дикличића као угарског племства, интересантан је и овај мађаризовани облик имена Дикличића из Качићеве пјесме.

У сваком случају треба провјерити вјеродостојност ова два наведена извора.

[Синиша Јерковић]

Розенфелдов Грбовник Далмације у списку извора доноси и следеће податке о извору о ком смо говорили. Прво набраја породице које су 1241. добили племство од угарског краља Беле (веома упитно), а послије посебно додаје породице из Рогознице. Уз Дикличиће и још неке ставља да су имале стари угарски грб.



Користио сам Амикусов линк постимг да поставим ову слику горе. Згодан је за случајеве када имате слику са рачунара коју требате на најлакши начин поставити на интернет и добити урл линк. Ја самто раније радио преко блога, али ово је далеко једноставније.

[Синиша Јерковић]

Розенфелд у списку извора наводи одакле је узео податке за Рогозницу. Ради се о документу у писаној, а не у штампаној форми, чију копију је посједовао. Зове се Племство Пољица (италијански оригинал очигледно) са седам породичних грбова.



Ако то упоредимо сагорњим списком, алко ћемо уочити да је то седам имена означених звјездицом, за које се каже да из Рогознице и то:

Алабурић тј. Микулић,
Боројевић
Кардишић тј. Блажевић
Донлучић тј. Војновић
Кнежевић тј. Рубнић
Марушић тј. Давидовић
Радић тј. Јеролимовић

Примјетићемо да су то презимена из "Рогозничког статута" односно из латинског извора који је Амикус поставио. Недостају једино Дикличићи, а умјесто њих имамо Боројевиће.

[Синиша Јерковић]

Погрешно сам закључивао. Ових седам породица су заправо оне које у горњем списку имају додак унг.адел тј да имају стари угарски грб. Дикнићи се заиста и појављују у списку угарског племства.

То су дакле:

Блажевић сада Кардишић
Давидовић сада Марушић
Дикличић сада Кузманић
Микулић сада Алабурић
Рубнић сада Кнежевић
Радић сада Јеролимовић
Војновић сада Донлучић

Видимо из историје Кузманића да су они покушали 1787. да потврде племство, али су били одбијени. Вјероватно због фалсификованог документа који  се мало ослањао на Илирске, грбовнике, мало на статут Пољичке републике.

[Amicus]

Питање је колико су ова два извора које смо поставили вјеродостојни, односни да ли су заиста документи из 13. вијека или су можда фалсификати из 16. или 17. вијека који су требали некоме помоћи да добије племство млетачке републике.

То је и мени одмах било на уму. И што се тиче те повеље немало да је у питању фалсификат. За Статут Рогозничке републике не могу да тврдим, али би свакако требало и његову аутентичност испитати.

Ових седам породица су заправо оне које у горњем списку имају додак унг.адел тј да имају стари угарски грб. Дикнићи се заиста и појављују у списку угарског племства.

У праву си. То сам и ја јуче видео. Осим у Розенфелдовом Грбовнику Краљевине Далмације, налазе се још и међу племством Краљевине Хрватске и Славоније, те племтством Краљевине Угарске. Баш ћу да погледам да ли Бојничић доноси о њима нешто више од Розенфелда. О њима би требало да има и код Дуишина, у његовом Зборнику племства, требао бих копију тог дела да добијем кроз месец дана.

Видимо из историје Кузманића да су они покушали 1787. да потврде племство, али су били одбијени. Вјероватно због фалсификованог документа који  се мало ослањао на Илирске, грбовнике, мало на статут Пољичке републике.

Сасвим је могуће да планирани подухват нису извели довољно вешто и да је им је због тога план пропао. Међутим, то онда поставља питање да ли ти Кузманићи заиста имају везе са Дикличићима, с обзиром да фалсификати обично настају кад неплемићка породица с племићком није у сродству.

[Amicus]

Малопре сам гледао шта о Дикнићима каже Бојничић, али он их у хрватско-славонско племство убраја само на основу присуства њиховог грба у Загребачком грбовнику I, ево шта каже:

Dicnich (Diknić). (Taf. 28).

Wappen: In R. ein s. bis zum oberen Schildes-
rande reichender Sparren, begleitet von 3 (2, 1) g. Kronen.
Kleinod: R. Löwe wachsend.
Decken: rg.
(Wappen - Handschrift des Korjenić-Neorić vom Jahre
1595 in de kön. Universitäts-Bibliothek in Agram).

Ништа другачије се не може прочитати ни у Зибмахеровом Зборнику племства Угарске, који у овом случају доноси само оно што је написао и Бојничић.

[Синиша Јерковић]

Малопре сам гледао шта о Дикнићима каже Бојничић, али он их у хрватско-славонско племство убраја само на основу присуства њиховог грба у Загребачком грбовнику I, ево шта каже:

Dicnich (Diknić). (Taf. 28).

Wappen: In R. ein s. bis zum oberen Schildes-
rande reichender Sparren, begleitet von 3 (2, 1) g. Kronen.
Kleinod: R. Löwe wachsend.
Decken: rg.
(Wappen - Handschrift des Korjenić-Neorić vom Jahre
1595 in de kön. Universitäts-Bibliothek in Agram).

Ништа другачије се не може прочитати ни у Зибмахеровом Зборнику племства Угарске, који у овом случају доноси само оно што је написао и Бојничић.

Сад остаје питање како је Розенфелд у цијелу ту причу укључио Штериће, морао је негдје да пронађе и тај податак.

Не треба изгубити из вида да су Дикличићи, ако ништа друго, кроз пјевање Качић Миошића из 18. вијека, потврђени као презиме у Далмацији. Видимо да је главни извор за постојање Дикнића као фамилије Корјенић-Неорић тј. Охмучевићев грбовник из 1594/1595. У њему се углавном и налазе породице које су на неки начин биле припадници новог "племства" тј. које су и на турској територији, задржавши хришћанску вјеру, подигле свој друштвени положај (као што смо видјели ту има доста породица које су израсле из херцеговачких влашких катуна- Бурмазовићи, предојевићи, Мириловићи и сл.). Могли бисмо дакле претпоставити да у сјеверној Далмацији у периоду 16. вијека заиста живи истакнута породица Дикнић/Дикличић (можда и морлачког поријекла) и да постоји огранак те породице са називом Штерић.

Видимо да руски Штерићи поред Млетака спомињу и своју стару постојбину Морава. Интересантно је да се Дикличићи у вјероватно фалсификованом Рогозничком статуту помињу као угарска властела, Угричићи. Интересантно је да се област Мораве у времену око1235. када је наводно писан документ налазила у саставу Угарске, а граница између Срба и Мађара је била код данашње Ћуприје. Ово пишем због могућности да је вјероватно постојао неки старији предложак, нешто на основу чега су фалсификатори исконструисали причу. У том старијем предлошку можда се говорили о некаквом доласку угарских племића словенског поријекла из угарске области Морава у Србију. Прептостављам да и фалсификатори нису измислили фабулу, већ да су само уклопили потоње далматинске породице у неки постојећи предложак.

Не знам колико је важан податак, али у морлачким насељеницима Хрваца код Сиња 1689. помиње се и породица Стерић и то у бандерији харамбаше Муштерића. И сам облик презимена Му(штерић) је занимљив.



Јосип Солдо Сињска крајина

Стерићи се након овог пописа више не појављују у Сињском крају.

[Amicus]

На почетку Грбовника Краљевине Далмације Розенфелд наводи литературу коју је користио током писања дела. Да не штрицкам сваку страницу посебно, ево свих пет страница са коришћеном литературом:



У приложеном може се видети која је литература коришћена за које групе породица, углавном груписаних на основу географског порекла. Илирски грбовници, у овом случају, коришћени су само за потребе реконструкције грбова, док је за остале податке коришћена друга литература.

Иначе, када је реч о Штерићима, пронађох један занимљив чланак на тему порекла тог и сличних презимена, а објављен је 1999. године у часопису Српско наслеђе. Можда неће бити од користи за утврђивање порекла Штерића којима се ми бавимо, али у чланку се може доста прочитати о етимологији овог и сличних презимена.

Trifun Pavlović - Zvezda u srpskoj antroponimiji: Kako su imena dobili Zvezdan, Zvena, Zvizdana, Stela i Sterija?

[Amicus]

Знаменита српска племићка породица у Руском Царству су и грофови Милорадовићи. Њихови грбови се срећу у многим руским изворима који су се дотакли Милорадовића. У прилогу су две верзије њиховог грба из два тома Општег грбовника дворских родова Сверуске Империје, из 19. века.

Грб рода Милорадовића и грб грофова Милорадовића:



Грб Милорадовића, тј. њихових предака Храбреновића, налазимо и у Охмучевићевом Илирском грбовнику, односно већини његових преписа. У прилогу је његова представа и Првог загребачког преписа.



Занимљиво је да га у Моденском грбовнику нема, док је у Фојничком грбовнику представљен са другачијом челенком, уместо црног хрта са златном огрлицом, приказано је црно крило са сребрном лентом.

О Милорадовићима, односно њиховим прецима Храбреновићима, пише и Срђан Рудић у његовој Властели Илирског грбовника, на 227. страни:

Иза презимена Храбреновић највероватније се крију власи Храбрени чији се катун помиње први пут 1388. године, Имали су баштину у Батногама, а на основу натписа у Ошанићима видимо да су Храбрени били везани за њих бар две генералције. Након пада средњовековне босанске државе Хребрени су имали одређену улогу која им је омогућила да изграде четири цркве под Турском влашћу. Најистакнутији члан ове влашке скупине био је Петар Стјепановић, син Стјепана Милорадовића, који се у дубровачкој грађи у периоду од 1473. до 1486. године помиње као катунар Храбрена и војвода Доњих Влаха. Након њега на положају војвода Доњих Влаха срећемо само Турке. Петар је 1468/69. године имао тимар у нахији Конац-поље, а 1477. године је добио у закуп лађе на Неретви од Почитеља до мора.

У Чингријиној генеалогији забележено је да се 1360. године из Зворника у Дубровник доселила породица Hrabri-Dobrievich.

У списковима средњовековне властеле Храбреновићи се вежу за Бања Луку.

Треба споменути да су Милорадовићи били и једни од познатих ктитора Манастира Житомислић у Херцеговини. У том смислу занимљиво је и једно писмо српског сликара Паје Јовановића, који наводи да је за потребе израде његове познате слике Проглашење Душановог законика, у Бечу користио један препис Илирског грбовника, који су Аустријанци донели управо из Манастира Житомислића, некад по окупацији Херцеговине.

Данас није познато колико је ово сведочанство аутентично, али и уколико јесте, после тог писма овом грбовнику се губи сваки траг. Оно што можемо поставити као хипотезу, јесте да су Милорадовићи за потребе доказивања свог племства, слично као и већина других српских породица које су се тог времена отисле према Европи, и за себе урадили један такав препис, који је касније могао бити похрањен у манастир, који су више пута богато даровали.

На крају крајева, они су били добро упознати са садржајем Илирског грбовника, о чему сведочи и потврда Дубровачке Републике о њиховом племенитом пореклу, која је заснована управо на књизи попа Станислава Рупчића, тачније неком од преписа Охмучевићевог Илирског грбовника, на основу које им је и потврђено племство у Руском Царству.

Та потврда се може погледати на 41. и 42. страни овог чланка о Милорадовићима, насталом равно пре једног века.

[Amicus]

У Општем грбовнику дворских родова Сверуске Империје, за српске крајеве везују се и породице Вујића и Марковића, али о њима не дају никакве прецизније податке.

О Вујићима кажу да су им преци били српско племство, које је средином 18. века прешло у Русију, те да се тамо разгранало у више породица, док за Марковиће наводе да су пореклом из Србије, те да су почетком 18. века преко Пољске дошли у Малорусију.

Поред Вујића и Марковића, занимљиво је поменути и породицу Лазаревих-Станишцевих, за коју се такође каже да је пореклом из српске земље, али није остало забележено под којим су презименом дошли. За њих се каже да им је родоначелник био Филип који је имао сина Григорија Станища, па није искључено да су се некада можда презивали Станић.

У прилогу су странице са из Општег грбовника, на којима су приказани грбови ових трију фамилија, са краћим освртима на њихово порекло.

[Тимар]

За све грбове у Руском Царству може се погледати на http://gerbovnik.ru/ гдје се може пронаћи и доста презимена Срба и њихови грбови.

[Amicus]

Да, то је најпотпунија база руских породицчних грбова, само и тамо недостају неки грбови.

[Amicus]

На претходној страни смо се дотакли потврда о племству које је издавала Млетачка република на основу Илирског грбовника, а данас нађох пример једне такве потврде, коју је издала Дубровачка република 22. јануара 1741. године.



Из ове повеље видимо да се ради о потврди аутентичности грбова Црнојевића и Кнежевина, а на основу наслова и фолијације закључујемо да се заснива на Загребачком препису I, који се у време настанка потврде налазио у власништву дубровачких Охмучевића.

На исти начин су веровано и Милорадовићи добили потврду са којом су отишли у Русију.

[Amicus]

Још једна породица руског племства пореклом са наших простора су вероватно и Бошњакови. Иако у Грбовнику племства Руског царства стоји да су пореклом из Грчке, вероватније је да су пореклом из Босне, с обзиром да је име њиховог претка Константина Бошњака забележено у изворном облику.

У прилогу је грб племенитих Бошњакових и кратка сторија о њиховој прошлости.

[Amicus]

Још једна породица руског племства пореклом са наших простора су вероватно и Бошњакови. Иако у Грбовнику племства Руског царства стоји да су пореклом из Грчке, вероватније је да су пореклом из Босне, с обзиром да је име њиховог претка Константина Бошњака забележено у изворном облику.

У прилогу је грб племенитих Бошњакових и кратка сторија о њиховој прошлости.

Ово је изгледа ипак грчка породица, а презиме Бошњак носе по усвојитељу свог претка Ивана, који је после ране смрти Иванових родитеља одхранио Ивана и брата му Николаја.

[Amicus]

Государственный реестр уникальных документов Архивного фонда Российской Федерации

Общий гербовник дворянских родов Всероссийской империи -уникальный геральдический источник, включающий в себя свод утвержденных дворянских родовых гербов. Начало составления Общего гербовника было положено указом императора Павла I от 20 января 1797 г. Учреждение дворянского гербовника было частью реформы Павла I в области государственной геральдики. Общий гербовник позволял ввести юридическую регламентацию составления и использования дворянских родовых гербов. Всего было составлено двадцать частей Гербовника. Последняя часть была утверждена императором Николаем II в феврале 1917 г. Первые десять частей Общего гербовника были изданы в черно-белом гравированном варианте (в 1803 - 1809 гг. I - IV части, в 1836 - 1840 гг. V - X части). Следующие десять частей Общего гербовника дворянских родов Всероссийской империи не изданы и существуют в единственном экземпляре. Шестнадцатый том утвержден 14 февраля 1901 г.





Не знам јесу ли и ови Митричевићи наши?

[Amicus]

Али ови сигурно јесу.



Описание герба (блазон):

Утверждаю.
В Царском Селе 3 Декабря 1908 года.
Министр юстиции Щегловитов

В золотом щите, червленый пояс, обремененный золотым коронованным одноглавым орлом, между двумя серебряными лилиями. Щит увенчан Дворянским коронованным шлемом. Нашлемник: возникающий золотой коронованный одноглавый орел. Намет: червленый с золотом.

Определением Правительствующего Сената, по Департаменту Герольдии, 24 Апреля 1908 года, признаны в потомственном Дворянстве, с правом на внесение в третью часть Дворянской родословной книги, сыновья Статского Советника Иосифа Петрова Юговича: Александр, Константин-Любомир, Владислав-Николай, с дочерью Христиною и Деодат (Богдан)-Яков, с его детьми: Александриною и Иосифом-Велимиром-Весселином и внук вышеупомянутого Иосифа Петрова Юговича, от его умершего сына Владимира-Иоанна (Баптиста) Бонавентура, - Воин-Иосиф-Ипполит Юговичи, по Всемилостивейше пожалованному Статскому Советнику Иосифу Петрову Юговичу, 13 Апреля 1875 г., ордену Св. Владимира четвертой степени.

Дата пожалования: 03.12.1908

Иначе, листина је из нечега што тек ових дана уочих да постоји, нажалост, није још комплетирано, али оно што има тек треба да се истражује.

Било би корисно утврдити ко су ови позни руски племићи Југовићи.

Грб се видео из авиона да је грб Југовића.

Извор: Общий гербовник дворянских родов Всероссийской империи, начатый в 1797 году, часть XIX