"Ко су Русини?
Русини припадају Источним Словенима. У средњем веку Русинима су се звали сви житељи Кијевске Русије. Током векова мењале су се границе и државе. У XIX веку овај етноним одређивао јe све Источне Словене поданике Хабсбуршке монархије који су живели у Галицији и североисточној Угарској.
Говоре русински језик и користе ћирилично писмо. Језик Русина у Србији се данас сматра најмлађим књижевним словенским језиком, а службено је кодификован 1923.године.
Русини се састоје од неколико мањих група. На Карпатима су Бојки на западним Карпатима Лемки у Бескидима у Пољској Хицули. Аустро-Угарска монархија дуго је под својим окриљем држала земље насељене Русинима, колонизовала је део у данашњу Војводину где и данас Русини живе.
Стара постојбина Русина је у Прикарпатској Русији, односно делу Украјине, на граници с Пољском, Словачком, Мађарском и Румунијом. Седиште регије је град Ужгород.
Украјина службено Русине сматра делом свога народа, а назив Русин у Украјини сматрају старијим етнонимом који је задржао дела народа у расејању који није био повезан са својом матицом.
Надомак Куле, у малом Руском Крстуру још има сведока доласка Русина на Балкан. Катедрала Светог Николе једна је од најстаријих гркокатоличких цркава у Србији. Та парохија је и једина гркокатоличких парохија у Србији у којој се празнује по Грегоријанком календару.
Руски Крстур са више од 4000 Русина важи за престоницу тог народа у Војводини. Мало је познато да у том, већински русинском месту, постоји и црква која датира из периода кад су се и Русини доселили у Војводину. Грко-католичка катедрала Светог Николе из 18.века најстарија је у Апостолском егзархату Србије. Русини су тако дошли и до данас остали католици који поштују византијски обред.
Русини се тако као гркокатолици заправо разликују и од римокатолика, и од православаца. Црквена служба је на старословенском а литургија на русинском језику. У цркви се служи бесквасни хлеб, свештеници могу да имају жену и децу али признају папу као врховног верског поглавара. У склопу црвкених обичаја, може се рећи да су Русини очували и своје народне елементе, па се и тиме разликују до осталих верника у Србији.
"Можемо рећи да смо неки феномен после више од 260 година постојања на овим просторима и да је црква била јако битна за Русине. Значи припадност тој цркви а затим и школа и језик мада можемо реци да је црква била та која је у основи основала школу и црква је та која је користила русински језик", каже пастор цркве Свети Никола, протопрезвитер ставрофор Михајло Малацко.
За разлику од гркокатоличких верника у суседној Куцури, пре пола века Русини у Руском Крстуру, одлучили су да празнују по Грегоријанском календару. Ипак, традиција и обичаји, кажу, исти су као и у 18.веку.
Пастор Михајло Малацко сматра да су ти обичаји исти као и кад су Русини дошли на простор данашње Србије.
"Пуно тога се изгубило, пуно тога је отишло у неповрат, на пример ми не знамо нашу изворну ношњу, ми кажемо то је наша ношња али знамо кад смо дошли ми смо примили један вид ношње који је условно речено наш. Изгубили смо доста у фолклору, чардаш је остао као наш, иако је питање да ли је то било другачије. Оно што је изворно то је то што је остало код цркве", каже пастор.
Последњих педесет година број становника у Руском Крстуру опада. Млади се исељавају у веће градове а Русини се од деведесетих година у већем броју селе и у Канаду. Данас у, како га Русини зову, Руском Керестуру живи око 5.500 становника. Највише је Русина, али су ту и Срби, Мађари, Украјинци, Хрвати, Црногорци, Словаци и други.
"Сваки обичај има своју симболику и сваки празник на свој начин има свој смисао, баш не знам шта бих посебно могао истаћи али знам да је богатство и у томе, што је постоји различитост с неким другим народима а што усевамо одржавати то што имамо, каже председник Савеза месне заједнице Руски Крстур, Жељко Ковач.
Обичаји који се сваке године могу видети у саборном храму али и у цркви у Водицама надомак Руског Крстура јединствени су у Србији. За Божић, деца обучена у народне ношње певају божићне песме, док за Ускрс, после благосиљања корпи с офарбаним јајима, дечаци и девојчице се благосиљају и поливају водом. Такви обичаји постоје код Русина у Војводини, али не и код свих гркокатолика.
"То једна лепа традиција која не само да продуховљује човека него одржава и ону у људима русинску свест. То је један спољашњи начин који веже човека за одређену нацију и одређену веру, сматра члан црквеног одбора у Руском Крстуру Фејди Јулијан.
Пре две године у цркву у Руски Крстур дошао је и један Македонац. Како је свштеник у његовом селу у Македонији био Русин а раније је један од владика у Крстуру био Македонац, њему тај трансфер није деловао необично.
"Снашао сам се међу Русинима", каже капелан Тони Ангелов.
"Са мном овде је моја породица а мој син који има две године говори и српски и русинки, код куће причамо македонски. Он увек одговара на русинском и каже да је он Русин", каже Ангелов.
После оснивања сопственог егзархата на територији Србије 2003. црква Светог Николе у Руском Крстуру постаје саборни катедрални храм Апостолског егзархата за гркокатолике у Србији и Црној Гори.
У оквиру тог егзархата, око 22 хиљаде верника подељено је у 19 парохија и три архијерејска намесништва. Уз Русине, гркокатолици у Србији су и Украјинци и Румуни, па се на литургијама у местима где ти народи живе, проповеда и на украјинском и румунском језику."
извор: rts.rsРусинска застава:
