Други део
Како сам у прошлом посту, преко наведених извора, показао да Пипери нису били целокупно католичко племе, овде ћу прећи на лична имена. Идемо опет по изворима, и овде је доста ствари изнео Ђурђев у претходно наведеној књизи:
- У османским дефтерима имамо за свако село поименично словенску титулу "казнеца" (благајник некада, а овде убира порез; код Албанаца једино за Клименте, а то је исто посебна прича) из 1497. године. Имена су написана у словенској верзији, што говори да су била у српска и да су ти људи говорили српски, а не албанска верзија која се јавља када се пише о Албанцима. Да видимо која се лична имена спомињу:
Божидар, син Вукотин; Божидар, син Дабижинов, Петар, син Ников; Ђуро, син Лекин; Радич, син Гомњенов; Нико, син Радешинов; Пешко, син Радешинов; Радич, син Рашков и тројица који су исељеници из те области Пипера тог времена: Радул, син Вукашинов; Дапко, син Вукашинов; Ђуро, син Лијев (Ђурђев није сигуран да ли је ово изговор); Вук, син Ђурђев; Радич, син Лазаров; Никац, син Пајшин; Вук, син Никин;
Дакле, видимо чиста словенска имена попут: Божидар, Вукота, Радешин(а), Рашко, Радич, Вукашин, Пешко, Вук
Видимо и хришћанска имена у словенској верзији, која се јављају код Срба и Хрвата данас: Нико, Ђуро, Лазар, Ђурђе
Видимо још и тада мали број влашких именаа: Дабижа (и то личи веома на Молдавско које је у истој форми), Радул
Непознато (барем мени): Гомјен (можда Гомнен, Комнен?)
Име Никац - иако га је Акса негде навео као чисто албанско (или да се масовно користи код Албанаца, а да код Срба нема, у том смислу), то једноставно није тачно. Јавља и код Срба - нпр Никола "Никац" Томановић (Никац од Ровина), који је живео у Цуцама које везе немају са Брђанима нити су у контакту са албанском популацијом. Тачније, интересантније је контра - Никац/Никчи се, ако не, и једино јавља у Климентима (опет ти Клименти).
Лека - може бити албанско, али је у српској верзији, скраћено од Александар/Алекса. Не треба заборавити да су ово, ипак крајеви који су близу данашње Албаније, па може бити да је ово благ језички утицај, али као што се види по свему горе, изузетно слаб.
Све у свему, aлбанска имена, готово их нема. Нема масовно "Пренака", "Кеља" и других. Више има влашких и то оних којих нема код Албанаца, али има код Молдаваца и Румуна. О периоду након 17. века, не треба трошити ни речи.
Нагласио бих да се овде ради о периоду непосредно након (или током) миграција у Пипере, јер се зна да су се оне десиле у крајем 15. века. Тако наводи Ђурђев. Погледајте стране 184, па надаље за ове пописе код Ђурђева у наведеној књизи. А такође, споменут је и "вођа" Милица Ђурков из 15. века што може да алудира на Ђурковиће који се спомињу у предањима.
Дакле, у питању су племена у којима припадници имају највише имена у словенској верзији и то словенска и влашка, чији припадници говоре српски, чији су припадници српске православне вероисповести, и то су ми некакви Албанци? Како би Акса рекао, жалосно и јадно. Што се тиче припадника чија имена и презимена потенцијално имају албанске речи у корену - па хајде да видимо колико их има и где се јављају. Када прегледамо Ердељановићев огроман списак породица, налазимо масовно следећа презимена: Ђурковићи, Лазаревићи, Вукотићи и Петровићи. Како ипак далека предања нису превише поуздана, а у Пиперима их има доста, избећићу тај део, па ћу споменути само братства и породице. А спомињу се познати Вукановићи и Вучинићи, Ђуровићи, Брковићи (нажалост међу њима је и онај Јеврем), Божановићи, Перковићи, Перошевићи, Племићи, Станићи (тестиран на овој пројекту), Марковићи, Божовићи, Стаматовићи, Пилетићи, Ђурковићи и други. Све су то познати Пипери. Дакле, генерално великим делом српске или словенске речи у корену, или српске верзије хришћанских имена и надимци. А они који имају влашке речи у корену - Стаматовићи (Стамат се појављује код Румуна, али је упитно да ли је овде тако), Мугоше (Ердељановић их спомиње као староседеоце), Баћи (нисам сигуран, али Баће је надимак у Далмацији, а Баћевац је место у Београдском округу) и Љумовићи, односно раније, Лумовићи, који имају албанску реч lumë (река) у свом корену. Ипак, треба узети у обзир да су живели у Стијени која гледа на Подгорицу која је веома дуго била под Турцима и где је био снажан албански утицај за њихово време - а и налазе се на улазу у кањон реке Мораче, можда отуд име. Ипак, то су претпоставке. Такође, неко је навео и Шћекиће, са албанском речи у корену, али мислим да овде то није случај. Шћек је и словенско име (сетимо се приче о браћи Шћек и Киј који су основали град Кијев), а и користи се и у српском језику као једна форма глагола "хтети/шћети", мада то је већ глагол.
У сваком случају, толико о томе да су Пипери масовно имали албанска имена, да су крцати масовно албанских топонима. Ко год се бавио мало више Пиперима, био би упознат са тиме да су у Пиперима старији слој Словени Лужани који су се измешали са староседеоцима (Мугоше и други). Управо због ових Лужана, они се не могу прогласити за албанско племе, чак и да су се ти староседеоци у 15. веку осећали Албанцима (а знамо да то није случај због језика, а и због веома старог топонима Влашка драча, видимо да су то Власи). Што се тиче неког мог погледа на Пипере, на основу литературе, изнећу га у следећем посту и ту ћу стати, а надам се да ће неко стручнији попут Вукићевића ми указати на могуће грешке и погледати то боље.