Није битно шта си већ како се осећаш...

[Делија]

Пропаганда чуда чини.

То је нека оваква варијанта пре свега.

[Златан]

За Ел Маестра сам чуо и то је тужно. Немам другог осећаја осим сажаљења. Ипак, највећу одговорност видим у родитељима. Дечко је морао да научи да наша историја није почела 90-тих, мада и ту слика није тако једнобојна и анти-српска.

Да је знао за Стефана Немању, Душана Силног, Св. кнеза Лазара и Косовски Бој, Николу Теслу, Миланковића, јунаштва балканских ратова и Првог светског рата. Као и велике антифашистичке жртве које смо дали у Другом светском рату, сигурно се неби стидео свог лепог, српског имена и презимена.

Чак мишљења сам да и да неко све ово горе наведено не зна, а да зна свој лични родослов до почетка 19. века, неби ни дошао на овакву идеју. У овом тренутку ми пада на памет песма "Знаш ли одакле си сине..."

[Ђока]

С ким си такав си. Просечни српски гастер само своју децу учи да говоре српским језиком. Већ следећа генерација, тј. унуци, као матерњи уче енглески, немачки и сл. Праунуци не уче српски ни као други језик, а лагано их препознајеш по именима Џон Петрович, Мајкл Јованович.... Нормално да ће човек који говори енглески као матерњи, размишљати као Енглез, Амер... Језик је први корак ка губитку националног идентитета.

А кад прође неколико генерација, џаба ти родослов. Напротив. Такви ће се свим силама декларисати као домицијално становништво. У преводу, биће већи католци од папе.

[ДушанВучко]

Код овог "Маестра" се ради о домаћем неваспитању, пошто је рођен 1983. , а како пише , са родитељима је отишао због , како кажу, Милошевића...Они којима су режим и западна пропаганда довољан разлог да промене идентитет нису ништа друго него тиква без корена...

[ДушанВучко]

Бојан Кркић, рођен у Каталонији, играо у Барселони...Отац му је из Параћина (или околине), мајка Каталонка...не зна српски, изјашњава се као Каталонац..."Браво за тату" , макар је могао да га научи језик...
Иначе Каталонци јако држе до себе, као и Каталонке (толико да то уме да иритира)...Пример имам из "прве руке"...Другар из школе је оженио Каталонку, живи тамо десетак година, неколико година су у вези, две године у браку. Она је факултетски образована, али не зна ни реч енглеског . Када дођу преко лета, мора он да преводи...Ајде и то да се разуме, али по мени , морао је и он, а и она је морала да покаже неки минимум интересовања за српски, макар због поштовања супружника...Не зна реч српског после неколико година заједничког живота. Овде не може да комуницира са његовом породицом без његовог превођења...Дете им има годину и по дана, али личи ми да иде ка томе да ни дете сутра неће знати српски, иако му је отац одавде (као код Кркића)...

[Дробњак]

Бојан Кркић, рођен у Каталонији, играо у Барселони...Отац му је из Параћина (или околине), мајка Каталонка...не зна српски, изјашњава се као Каталонац..."Браво за тату" , макар је могао да га научи језик...
Иначе Каталонци јако држе до себе, као и Каталонке (толико да то уме да иритира)...Пример имам из "прве руке"...Другар из школе је оженио Каталонку, живи тамо десетак година, неколико година су у вези, две године у браку. Она је факултетски образована, али не зна ни реч енглеског . Када дођу преко лета, мора он да преводи...Ајде и то да се разуме, али по мени , морао је и он, а и она је морала да покаже неки минимум интересовања за српски, макар због поштовања супружника...Не зна реч српског после неколико година заједничког живота. Овде не може да комуницира са његовом породицом без његовог превођења...Дете им има годину и по дана, али личи ми да иде ка томе да ни дете сутра неће знати српски, иако му је отац одавде (као код Кркића)...

Ништа необично. Многим нашим људима се то дешава. Познајем пар наших људи који су се оженили Немицама и узели њихово презиме, а мислим да им деца нису ни свесна да су очеви Срби. Такође, знам нашу жену, Српкињу, која је годинама била удата за Енглеза који је страшно мрзео то што је Српкиња и бранио јој је да децу учи српском. Њен син данас не говори са њом јер је са двадест и кусур, када су му се родитељи развели, сазнао да је му мајка Српкиња и да није "чист" Енглез. Такође, познајем наше људе, чак шта више, имам такве у фамилији, где су оба брачна друга Срби који живе у иностранству, а деца им једва причају српски, само основно. А опет не подржавам ни другу крајност где имамо наше људе који живе у иностранству деценијама и не знају реч језика земље у којој живе. А таквих има пуно у Аустрији и Немачкој, рецимо Беч и Минхен, где су велике српске заједнице.

[Amicus]

Ништа необично. Многим нашим људима се то дешава. Познајем пар наших људи који су се оженили Немицама и узели њихово презиме, а мислим да им деца нису ни свесна да су очеви Срби. Такође, знам нашу жену, Српкињу, која је годинама била удата за Енглеза који је страшно мрзео то што је Српкиња и бранио јој је да децу учи српском. Њен син данас не говори са њом јер је са двадест и кусур, када су му се родитељи развели, сазнао да је му мајка Српкиња и да није "чист" Енглез. Такође, познајем наше људе, чак шта више, имам такве у фамилији, где су оба брачна друга Срби који живе у иностранству, а деца им једва причају српски, само основно. А опет не подржавам ни другу крајност где имамо наше људе који живе у иностранству деценијама и не знају реч језика земље у којој живе. А таквих има пуно у Аустрији и Немачкој, рецимо Беч и Минхен, где су велике српске заједнице.

Не дај Боже никоме...

[ДушанВучко]

Ништа необично. Многим нашим људима се то дешава. Познајем пар наших људи који су се оженили Немицама и узели њихово презиме, а мислим да им деца нису ни свесна да су очеви Срби. Такође, знам нашу жену, Српкињу, која је годинама била удата за Енглеза који је страшно мрзео то што је Српкиња и бранио јој је да децу учи српском. Њен син данас не говори са њом јер је са двадест и кусур, када су му се родитељи развели, сазнао да је му мајка Српкиња и да није "чист" Енглез. Такође, познајем наше људе, чак шта више, имам такве у фамилији, где су оба брачна друга Срби који живе у иностранству, а деца им једва причају српски, само основно. А опет не подржавам ни другу крајност где имамо наше људе који живе у иностранству деценијама и не знају реч језика земље у којој живе. А таквих има пуно у Аустрији и Немачкој, рецимо Беч и Минхен, где су велике српске заједнице.

Код емиграције су изгледа највише заступљене крајности, или се моментално утопе у локално становништво или живе у својим енклавама без контакта са локалним становништвом, па тако ни после 30 година не знају језик земље где живе ( осим најосновнијих ствари потребних за куповину итд...)...Па тако имамо "копи пејст" неког нашег места у Паризу или Бечу...А имамо примере као код мог даљег рођака, који се оженио Мађарицом из Словачке, тамо живе, и не само што она зна српски , него и њена фамилија (братанац, сестричина)...више су они као Мађари из Словачке везани за Србију, него Срби које родитељи нису научили свој језик...

[НиколаВук]

С ким си такав си. Просечни српски гастер само своју децу учи да говоре српским језиком. Већ следећа генерација, тј. унуци, као матерњи уче енглески, немачки и сл. Праунуци не уче српски ни као други језик, а лагано их препознајеш по именима Џон Петрович, Мајкл Јованович.... Нормално да ће човек који говори енглески као матерњи, размишљати као Енглез, Амер... Језик је први корак ка губитку националног идентитета.

А кад прође неколико генерација, џаба ти родослов. Напротив. Такви ће се свим силама декларисати као домицијално становништво. У преводу, биће већи католци од папе.

Мислим да ово не важи у свим случајевима. Добар пример су Срби који су се населили у Калифорнији као рудари, крајем 19. и почетком 20. века, од којих су најпознатији пример Срби из Џексона (они што за православни Божић праште из пушака). Изгубили су језик, колико сам имао прилике да видим чак и на богослужењима користе енглески, али и даље имају српски идентитет (односно, како је у Америци иначе уобичајено код свих насељеника, они су Serbian Americans), припадају СПЦ, локална црква у Џексону је нпр. посвећена Светом Сави итд. Не треба генерализовати, увек се ситуација разликује, од случаја до случаја.

[Ojler]

Мислим да ово не важи у свим случајевима. Добар пример су Срби који су се населили у Калифорнији као рудари, крајем 19. и почетком 20. века, од којих су најпознатији пример Срби из Џексона (они што за православни Божић праште из пушака). Изгубили су језик, колико сам имао прилике да видим чак и на богослужењима користе енглески, али и даље имају српски идентитет (односно, како је у Америци иначе уобичајено код свих насељеника, они су Serbian Americans), припадају СПЦ, локална црква у Џексону је нпр. посвећена Светом Сави итд. Не треба генерализовати, увек се ситуација разликује, од случаја до случаја.

Баш сам то хтео и ја да приметим. Има и позитивних примера, није све тако црно да увек морамо да мрачимо. Моји рођаци исељени пре 100 година у САД и данас одржавају контакте са фамилијом и труде се да говоре српски, како тако.
Мој пословни партнер из Немачке је долазећи послом у Србију овде упознао девојку са којом се оженио. Иако данас живе у Немачкој, не само да његова деца течно причају српски, већ је и он научио језик.

Него мене нешто друго мучи: куд оде ова тема која је потекла од једног шаљивог кућног видео снимка... 

[Делија]

Не дај Боже никоме...

Баш тако,са једне стране имамо такав сој људи који се стиди свега српског где год се налазио,било у Србији било негде ван земље..са друге стране имамо пример Срба као што су Вајагићи,па ја знам лично потомке Кнежевића што су из Америке дошли на Солунски фронт..некада није било толико могућности за пропаганду а данаас у својој земљи имаш људе који пљују по целом народу,ту не интернет ту је ТВ-све то представља жваку за будале и таквих ми уопште није жао и по мени нису ни достојни да се зову Србима тако да нек буду и местри и џедаји или што год друго хтели.

[Ђока]

Него мене нешто друго мучи: куд оде ова тема која је потекла од једног шаљивог кућног видео снимка... 

Ја сам крив. Нисам знао где да поставим прилог о Ел Маестру, па ми се назив ове теме учинио као погодан. Не знам да ли се на неком месту писало о аутошовинизму. Или расрбљавању [не знам бољи израз].

[ДушанВучко]

Ја сам крив. Нисам знао где да поставим прилог о Ел Маестру, па ми се назив ове теме учинио као погодан. Не знам да ли се на неком месту писало о аутошовинизму. Или расрбљавању [не знам бољи израз].

Код наведених примера "Маестра" и Кркића, мислим да су на правој теми,с тим што у тим случајевима важи иронично тумачење наслова Како год да се тумачи, уско је повезана прича са насловом теме. Што се тиче мењања имена, најсмешнији пример сам јуче чуо. Сестрин колега из фирме је променио име у Фјужн (задржао је презиме)

[Sergio]

Познајем пар наших људи који су се оженили Немицама и узели њихово презиме, а мислим да им деца нису ни свесна да су очеви Срби.

Знам за један такав случај. Оправдање је лакша интеграција. Многи то раде да би наводно помогли својој деце да се боље уклопе. У Немачкој и Аустрији има дискриминације према људима са словенским презименима чак иако течно говоре локални језик.

Нисам знао где да поставим прилог о Ел Маестру, па ми се назив ове теме учинио као погодан. Не знам да ли се на неком месту писало о аутошовинизму. Или расрбљавању [не знам бољи израз].

Ниси погрешио тему. Претпостављам да је већина очекивала неке примере који иду нама у корист, али има и других крајности...

[Златан]

Знам за један такав случај. Оправдање је лакша интеграција. Многи то раде да би наводно помогли својој деце да се боље уклопе. У Немачкој и Аустрији има дискриминације према људима са словенским презименима чак иако течно говоре локални језик.

Погодио си потпуно.
Примера ради... мој брат, друго колено зове се Александар.

Када је кренуо у школу у швајцарској, отац га је у школи уписао као Alexander.

И то име му се провлачи кроз све школе. Сада је већ завршио правни факултет у Берну. У његовој соби виси огромна српска застава, говори течно српски језик и зна солидно нашу историју. Али оно Alexander (фасада) се не мења. Некако људи мисле да ће их више поштовати или имати мање отпора у професији ако се "мало" одрекну или мало камуфлирају своје.

Такође има екстрамних (истина малобројних) примера где су људи мењали презиме -ић у неко неутралније, да би лакше дошли до запошљења. Дискриминације има много. Ипак, никада небих променио свој "днк" да би ме неко више волео или прихватио.

Ипак, на својој кожи нисам ништа тако осетио. Могу да кажем да ћеш увек бити поштован без обзира на националност ако си професионалац у својој струци.

[ДушанВучко]

Знам за један такав случај. Оправдање је лакша интеграција. Многи то раде да би наводно помогли својој деце да се боље уклопе. У Немачкој и Аустрији има дискриминације према људима са словенским презименима чак иако течно говоре локални језик.

Турци то раде по шаблону...Пример кошаркаша из Крагујевца, Душана Гавриловића (1992.), јако талентованог, али изгледа са огромним амбицијама родитеља. Са 14. година је већ био висок 204., Турци су га запазили и добили су понуду коју су прихватили његови. Чим је дошао у Истанбул, постао је члан младе репрезентације Турске, али је добио и привремено ново име : Догушан Чандан Куртоглу...Пар година касније добија држављанство као и ново име Душан Чантекин...Играо је за Ефес, Мега Визуру, Галатасарај, а сада је у Јешилгиресуну...
Не сумњам да би и овде направио успех,  без тих услова око промене имена , али очигледно је да су његови хтели успех преко ноћи, па и по ту цену...(у граду се тада причало да има неки млад кошаркаш који се "потурчио")
http://www.novosti.rs/vesti/sport.72.html%3A332368-Nas-Turcin-za-NBA-ligu
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD_%D0%A7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D0%BD

[ДушанВучко]

Kako je Sulejman Muratović postao Dušan Obrenović
<a href="https://www.youtube.com/v/MP3bB5Wmh_k" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/MP3bB5Wmh_k</a>

[ДушанВучко]

Има и других примера, муфтија Абдулах Нуман, рођен у Београду као Иван Трифуновић...наследио је Мухамеда Јусуфспахића...
Иако је тема почела као шала, ако се озбиљно разматра, можда је преосетљива ипак...

[goca 11]

  Свако од нас има увек избор.Вероватно неки мисле ако промене име, презиме, веру ако се не друже са својим земљацима да ће бити прихваћен од домицилног становништва. И шта се деси? Изгубе везу са својим земљацима а у страној земљи је  и даље  грађанин другог реда. Е онда једног дана унук се тестира........кад оно I2a Динарик..