Аутор Тема: Слијепчевићи/Косовчићи - Самобор (Гацко)  (Прочитано 7165 пута)

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Слијепчевићи/Косовчићи - Самобор (Гацко)
« послато: Март 06, 2014, 09:29:38 поподне »
Порекло Самоборана:

Братство Косовчића настанило се у центру Дробњака, у селу Пошћењу, где заузе најплоднију земљу. Кроз њихово село водио је пут још у римско време.
Ту се налазе остаци римске градине и насеља. Прича се да су Косовчићи били увек бројни и јаки и да су у братству имали доста свештеника који највише и сачуваше традицију племена.
У њихову насељу била је подигнута саборна црква , дробњачки храм св . Ђурђа , старе дробњачке крсне славе.

У Дробњацима је сачувана успомена на Орли-бана Косовчића, који је живео половином 13. века и подигао манастир. Његово место становања и данас се у Пошћењу зове Бановина.
Свежија успомена сачувана је на војводе Ђурјана и Живана Косовчића, који су , према предању, учествовали у Косовској бици. Име војводе Ђурјана ( Ђурице ) помиње се иу народној песми у којој кнез Лазар позива великаше у бој на Косово:

Осму...посла Николи Бољаре ,
У Попово у Херцеговину ,
А девету Ђурици сердару ,
У Дробњаку , у племену јаку...


Легенда која се радо препричава у Самобору казује да се војвода Ђурица вратио са Косова са седам рана. У Сјеници је испросио Грлицу, удову Мусића Стефана, који је погинуо на Косову, за брата Јока.
Према предању, Грлица је била у родбинским везама са Немањићима.
Историја зна да су Мусићи сестрићи кнеза Лазара. Приликом Грличине прошње Ђурјан се послужио лукавством, рекавши да је његов брат Јоко његова слика и прилика, иако је Јоко био у годинама и није био леп као Ђурјан.
Грлица је дошла у Дробњак са пратњом и даровима. За време свадбе, гледајући где ће виђети човека слична војводи Ђурјану, запита постаријег човека који надгледаше спремање хране за свадбаре ( такав се и данас зове омакао , јер за време кувања умаче хлеб у јело и проба га ) да ли зна за кога је довеђена. Јоко одговори : "Нешто ми се мета прдомета, баш за мене старцима омакалца". Грлица се одмах спреми са пратњом и товарима и упути се назад у Сјеницу. Узалудне су биле молбе Дробњака да остане.
Војвода Ђурјан и братственици испратише је до Годијеља, два сата хода, где седоше да се одморе.
Дробњаци још једном замолише Грлицу да остане. Она обећа под условом да јој Дробњаци аминују све што буде рекла на венчању. Они пристадоше. На венчању Грлица рече : "Дабогда да све што се роди од Јока буде као Ђурјан, а од Ђурјана као Јоко". Дробњаци аминоваше.

Јоко, кога прозваше омакао, имао је са Грлицом четири сина : Ђурјана, Вучура, Новицу и Јовицу. Војводство је прешло на Омакалова сина Ђурјана . Син војводе Ђурјана је војвода Ђурица , који је , опет према предању , био ожењен сестром Ивана Црнојевића . Његов син Вучур живео је у доба турског освајања Дробњака . Дробњак је добио од Турака аутономију под условом да даје војну помоћ Турцима .

У једном таквом походу Вучур Омакаловић учини јунаштво које се радо препричава у Самобору . Разгласи се да се од султана одметнуо неки Арапин и да позива султана на мегдан . Који би год султанов заточеник отишао на мегдан , био би погубљен , јер је Арапин на њега бацао "вјетреним коло" ( чегртаљку ) , поплашио му коња и лако га побеђивао . Јави се Вучур Омакаловић да иде на мегдан . Он је знао за ветрене коло ; зато појаше коња који се није плашио , а од оружја понесе ћускију . Чим се мегданџије сретоше , Арапин баци коло , Вучуров коњ оста миран , а коло би поломљено ударом Вучур ћускије . Арапин поче да бежи , а Вучур баци на њега ћускију , обори га с коња , посече и главу посла султану . Цар обдари Вучур , даде му црвену кабаницу , абу , и читлук у Гацку онолики колико може обићи на коњу од сунца до сунца .

Од ове маштовите приче сигурно је да су се Вучуреви потомци , син Марко са породицом , доселили у Самобор негде око 1530. године и да се и данас тачно по белегама знају границе имања које су тада добили .

Потомци Вучура Омакаловића који су остали у Дробњацима прозвали су се Абазовић по добијеној аби . Зна се да је војвода Дракул Абазовић , син или рођак Вучуров , погубио у Дробњацима Хусреф-бега 1541. године и да су војводу Мирчету Абазовића погубили Турци на вишеградском мосту 1568. године . Вероватно би било : да је Вучур живео пре тих сукоба најмање за једну генерацију . Други доказ о њихову доласку у Самобор била би кула попа Баја , једнога од потомака Марка Вучур Омакаловића , коју је подигао у Самобору и на којој је уклесана 1588. година . Ако се прорачунају пасови ( колена ) према предању и читуљама , излази да је то досељење било почетком 16. века . У књизи А. Лубурића » Дробњаци « стоји да сви Дробњаци одсељени пре 1601. године славе само Св . Саву , што је случај и са Самоборанима , а после тога датума и да прислужују и Ђурђевдан .

У Самобору се прича да је један од синова Вучур Омакаловића Марко доселио са очевим бератом у Гацко и ограничио добијени посед . Неки од тих граничних белега и данас постоје : крст код Лијепе вође , камен на Мекој груди и др Марко је пошао са Равнога , планине изнад Самобора ; идући на десну страну према западу , ставио је први белег код Лијепе воде , затим на местима Ковиоце , Љељенак , Пастина , Груда , Жрвањ , одакле скреће према југу на места Нерадовице , Ђилас-до , заокреће према истоку испред Спиле  пећине и оставља белег на Мекој груди , јављења , Ћаби , подијељене долу , Пандурица , Сувом пољу , одатле скреће према северу преко Гласовима до Лијепе воде , одакле је и пошао . Овај удут дугачак је око 20 км , а широк око 4 км , што би износило око 80 км2 ( 08:00 хиљађа хектара ) : 20 км2 поља , око 40 км2 брда и око 20 км2 планине и шуме . Марко је тога дана прешао на коњу 60 км , засецајући белеге , крстове око удут . Прича се да му је коњ био сасвим посустао.
Доцније су се у самоборском удут сместила два села : са севера Липник , с југа Присоје ( Мала Гарева ) , и од самоборског удута узела око половину његове земље .
 

Марко Вучуров Омакаловић населио се најпре покрај старе куле Самобор уз Церово кућиште , данашње њиве Луке , гле се и данас познају темељи његових кућа и појата . Изгледа да је то прво село имало везе са чувањем старог Влашког пута , као што су његови чувари били и стари становници Самобора . Вероватно је као мартолози дужност чувара добио заједно са земљом . Марко и његови синови зађржали су се на том месту око 70 година . После устанка војводе Грдана 1597, у коме су учествовали , дужност чувара пута преузимају Ченгићи, а Омакаловићи се преселише километар на исток , и саградише кулу дугу 16 а широку 8 метара , са двоја врата према Пољу , чији су темељи добро и до данас сачувани , као и Плочно гумно и омеђине стаја ниже куле . У близини на извору направили су убо , звани Ублић , који и данас постоји .


Развој 4 братства ( генеалогија )

Марко Омакаловић имао је четиии сина : Николу , Милоша , Давида и Јована , чије ћемо потомке током прве четири генерације , тј око 120 година , пратити према предању . Најстарији Марков син Никола настанио се после Пријеке омеђине у близини Ченгића куле - под  Дубом . По предању , био је најстарији од браће и старешина у кући ; његови.су га звали Старим , и по томе су се ; његови потомци назвали Старовићи . Николини синови су Перо и још један коме се не памти име . Перов је Ђуро , а Ђуров Јово , а Јовови су Никола и Дабо . Од Николе , праунука Николе Старога , пратићемо породицу Старовића по читуљи , у коју су записивани сви умрли Старовићи од 1650. до 1914. године .

Потомци Дабови прозваше се ужим именом Дабовићи и доцније иселише се негде у Босну . Један се Дабовић помиње у запису о Дукић - Давидовићима године 1766. да живи у Самобору . Дабовићи су плаћали засебан харач између 8 харача Самобора . Дакле , пасови по предању су : Марко - Никола - Перо - Ђуро - Јово .

Други Марков син је Милош . Био је кнез и ослепео је . По њему се његови потомци прозваше Слијепчевићи . Имао је синове Саву и Баја , свештеника . Бајов син је Божо , Божов Алекса , а његов - опет - Божо . По попу Бају звали су се Бајовићи и плаћали су један од осам само - борских харача . Одселили су се у Босну . Савин син је Симо , а његови Милош и Рашо . Рашови су Лука и други , којима се не зна име . По Рашу су се прозвали Рашовићи . И они су плаћали један од самоборских харача и одселили су се у Босну . Место где су становали зове се и ђанас Рашовића долина . Милошев син је Сава , чије ћемо потомке пратити по читуљама од 1650. Трећи син Симов је Ристо ; одселио се у Сарајево , где се његови потомци прозваше Деспић . Кнез Милош са синовима преселио се из Пријеке омеђине 500 м на исток у залдон од Поља и пута , одакле су се доцније расељавали сви Слијепчевићи . Зато се то место и данас зове Старе куће . Поп Бајо је саградио своју кулу 1588. године . Та гођина је уклесана на довратнику изнађе врата . Била је на два спрата и са избом ; од тесаног је камена , прозори и врата изнутра готски , камени оџаци , камени држачи за олуке , пушкарнице , покривена плочом . Горела је у разуром Самобора више пута и обнављана . После паљевине 1941. није више обнављана . И данас се њена омеђина зове Бајовића кула . Пасови : Марко – Милош - Сава - Симо - Милош .

Трећи Марков син је Давид , и по њему су његови потомци Давидовићи . После одласка из Пријелце куле населише се у Долу , где је и данас стара кућа Давидовића . Давидови синови су Ђуро и један коме се не зна име . Ђуров је Милош , а његови синови су Павле и Дука . Павлови су Сава и још један чије име не знамо . По Сави ћемо пратити читуљу Давидовића од 1650. Дукини потомци прозваше се Дукић и ођселише у Србију . Давидовићи и њихов огранак Дукићи плаћали су посебне хараче . Пасови по читуља су : Марко - Давид - Ђуро - Милош - Павле .

Четврти Марков син је Јован , поп , звани Ђак . Он се из Пријеке омеђине населио при самом Пољу , у Долу , који ће'се по њему прозвати попова дола , како се и данас зове . Његови се потомци касније преселише ђаље у Поља , у Каменице , где се и данас налазе омеђине Поповића кућа , који се Поповићима прозваше по попу Јовану . Јованови синови су Симо и Јоко . Јоков је Симо , а Симов је Јефтан , који се одселио у Босну и од њега води порекло породица Јефтановић у Сарајеву . Симов је Јоко , а Јоков Томо и Томов Јово , чије ћемо потомке даље пратити према читуљама . Пасови су : Марко - Јован - Симо - Јоко - Томо .

Од четири сина Маркова знамо , како је речено , само за њихових шест потомака . Тако исто знамо по једнога од њихових синова , унука и праунука . Овг је био период о коме је предање Самоборана доста непотпуно , можда зато што је било доста помора од куге , погибија , буна , сеоба . После четири генерације моћи ћемо да пратимо само потомство Четворице , и то оних који су остали ида живе у Самобору .
Удут самоборски разделили су још Маркови синови на четири дела . Источни део припао је Слијепчевић , до њих је удут Давидовића , до ових Поповића , а западни део села припао је Старовић . Тако су и данас сместене њихове куће , стаје и земља око њих , док је остала земља , ораница и косаница , измешана по целом удут , а пашњак је увек био заједнички . И гробови пред црквом иду истим редом .
У Самобору су се , дакле , још само синови Маркови звали Омакаловић , а већ се његови унуци зову њиховим именима . Самоборани су увек са поштовањем и љубављу причали о старој постојбини Дробњаку и непрекидно су одржавали везе са њим , . говорећи о давнашњим саплеменицима као о блиским рођацима . Неколико пута су за време разура бежали да се склоне код својих у Дробњак . И данас се у Дробњаку , у Пошћењеу, једна ливада зове Самоборска бара .

Даљи развој четири самоборске породице праћен је по читуљама . Читуља је до краја 18. века била заједничка за цео Самобор . Раздвојна је тада на четири братства . Све су изгореле 1914. Сачуван је само препис читуље породице Старовића. Читуље сматрамо поузданим извором , јер су у њих уношена имена сваког умрлог мушког и женског становника Самобора . Свако је добро пазио да његов предак буде записан у читуљу . Како су ове читуље читане сваке године на прекадама у свакој кући у селу , био је велики број оних који су их знали напамет . Имена жена из тих читуља нису уношена у овај рад , јер нису рођаци у Самобору . Најпотпунији подаци су за породицу Слијепчевић , јер се до 1900. гођине најмање исељавала .
Све читуље су почињале речима : » Да помјанет раб божји архијереја Мелентија и Саватија , монахињу Јефимију и Теодосију « , а после су долазила имена умрлиих из свакога братства . Не зна се да ли су ова свештена лица припађала породици Омакаловића .

Читуље су реконструисане по казивању Арсенија Слијепчевића (1830-1914) , Сима Глигорова Слијепчевића (1855-1942) , Крста Слијепчевића ( 186 & -1942 ) , Сима Давидовића ( 1880-1966 ) , Ђоја Старовића ( 1855-1939 ) . Сва њихова казивања су се међусобно слагала . Са подацима из читуља слаже се , на пример , и запис попа-Баја ( који зида кулу 1588 ) , чуван у кући Крста Слијепчевића до 1914, у коме је стајало. Према читуљи види се да су Кузман и Ђуро Савини синови .
Исељеници из Самобора

Нема ниједног села у пределу Гацка које је , сразмерно броју становника , дало више исељеника но што је то Самобор . Исељавало се у Босну , Србију , у остале крајеве Херцеговине , у Црну Гору , Славонију , Војводину , на Косово , у Америку . Зна се да се исељавају већ после четврте генерације након њихиова доласка у Самобор . ( За раније време нема података . )

Најчешћи узроци исељавања су : деобе домаћинстава , пренасељеност , неродне године , епидемије , опустошена села после буна , турска насиља , освете због убиства у одбрани живота и части , задуженост , падање у кметски положај , итд...

Међу најстарије исељенике спадају Јефтановић . Половином 17. ве ка одселио се Јефтан Поповић , најпре у Посавину , а одатле у Сарајево . По Јефтана су се његови потомци прозваии Јефтановић . Постали су богати и уг - ледни трговци . Глиша Јефтановић , истакнути члан Босанског сабора , народни је првак , вођа у борби за црквено - школску аутономију у Босни и Херцеговини . Убрзо после Јефтановић - Поповића одселио се младић Ристо Слијепчевић у Сарајево . Ту се оженио удовицом Деспом . Умро је млад , па се његови синови по Деспи прозваше Деспићи . На гробу Ристову у старом српском гробљу написана је година његове смрти - 1640. Неки његови потомци живе и данас у Сарајеву , Београду , по Европи . Обогатили су се трговином и банкарством , постали угледни по богатству и народнхн пословима . У њиховој кући у Сарајеву прве су позоришне представе .
Ацо Деспић је оставио и књигу својих успомена . Потомци попа Баја Слијепчевића , који је подигао кулу у Самобору 1588., одселише се у Босну, у  Снагово код Зворника . Данас се зову Станишићи . По једном запису проте Зарија Поповића , а по саопштењу професора Миленка Филиповића , доселили су се не по некој сили већ добровољно и дотерали су монго стоке . У околини Ужица живе потомци Бајовића - данас под именом Бојовићи . Славе Св . Саву и знају да су се доселили из Самобора . ( Један од њих , капетан Бојовић , био је 1935. у служби код кнеза Ђорђа Карађорђевића на Бељу . ) Потомци Раша Слијепчевића настанише се најпре у селу Пустољани код Невесиња , где и данас има неколико њихових домова. Доцније неки од њих преселише се у Нахорево код Сарајева , где и данас живе.

Потомци кнеза Дуке Давидовића преселили су се у околину Ужица . Данас тамо живе као Дукићи . У Самобору се прича да су у њихову кућу једне ноћи дошла 3 Турчина на конак . Потераше мушкарце да иду тору , а они насрнуше на њихове жене . Дукићи побију Турке и исте ноћи са нешто пртљага и стоке побегоше преко Пиве у Србију . Један од Дукића враћао се из Србије доцније ради њихове земље у Самобору , о чему говори запис из тефтера проте Зарије:

“ Боже , во имја твоја , нека се зна како дође Лазо Дукић ради своје очевине у Самобор 1766. године месеца марта и нађе своје амиџе первога Теша , фдругога Мира , трећега Станишу и Четвртог Трифка и казаше му по души његову очевину и ту би саиту божи перво Кузман Слијепчевић и писа овај темесућ својом грешница руком , и Гашо Поповић , и Томо Шаровић , и Стјепан Дабовић . И ту би поп Лука Зимоњић из Гарева , и Ђуко Слијепчевић из Самобора . И узеше му амиџе земљу под кесим , све по души како му може доћи. ”

Према овоме запису излази да је отац или деда Лазара Дукића - Давидовића отишао из Самобора око 1700. године . У самоборском удуту брду изнад села налази се уклесана у камену повелика каменица која се и данас зове Дукина каменица . У половином су омеђине кућа Дукића . Пред црквом је гроб кнеза Дуке , на коме је био крст са натписом . Крст је уништен приликом разуром цркве . Дука је имао берат за поправљање цркава по Гацку .
Кујунџић- Поповићи су огранак Старовића , а потичу од Јована , званог Кујунџија . Вероватно је ковао срму , по чему је и добио име . Најпре су се преселили у Посавини , одакле се неки вратише у околину Зворника и Власенице , од којих потиче и прота Зарија Поповић , из чијег је тефтера штампано неколико записа у Српској академији наука , међу којима су и они које наводи . Један запис , који се односи на Кујунџића земљу у Самобору , гласи : » Боже , во имја твоје , нека се зна шта је земље Поповића у Самобору , тј ; Кујунџића . Перво , Дола под Грајиштем и под Гредом , и по дубоког дола , и Плитки до , и купусиште , и Долина код ждрела , и омеђина на гаћама , и појата , и по Гаће , и Стрменица , Прекача , Вукова бара , лисичина , Пискавица , Прибранак , Операк « . Један од Кујунџића долазио је у Самобор 1770. године ; 1840. у.Самобор су дошла 3 Кујунџића : поп Јово , Дука и Стеван . Они су тада причали да је попу Јову било 4 године кад су се одселили из Самобора , а поп је запамтио каменити Липник кад су га тада пронели на коњу у утрешељу . Према овоме , поп Јован се родио око 1760.

Рустан Ченгић наговарао је своје кметове Старовиће да не дају зеанљу Кујунџићима , пошто је прошло више од 60 година од њихова одсељења из Самобора . Рођаци Старовићи нису хтели да се тиме користе . Поп Јован Старовић ( Кујунџић ) обновио је манастир Ловницу у Бирчу крај Дрињача уз дозволу босанског везира 1823. године .
Дабовићи су огранак Старовића , а иселили су се у Босну после 1776. године , јер се у поменутом запису о Дукићима помиње да Стеван Дабовић живи у Самобору . Становали су у Рач-Долу , где се доцније  населио Бјелан Старовић . Приликом градње куће нашао је Бјелан у омеђини сто комада сребрног новца - цареваца и два златника - крсташа . Мисли се да су се Дукићи одселили у околину Бијељине .

Радоши су породица која станује код Стоца у Херцеговини . Славе Св . Саву и имају исто предање као и Самоборани . Они мисле да су се доселили из Гацка , па су можда огранак Самоборана . У Самобору није на њих сачувано никакво сећање . Слијепчевића има исељених у разним нашим крајевима . Две куће су у Пријеђељу код Фоче , три ђомаћинства у Крупцу у Борчу , три домаћинства у Риоца код Билеће , у околини Лесковца су три куће , у Урошевцу пет; има их у околини Бијељине у Лопарама , Осмацима код Власенице , у Козици у Славонији , у Новом Саду , Ади , Нишу , код Босанске Дубице и Градишке , у Глини , у Црвенки , Сарајеву , Београду .
Старовића има исељених у Устиколини , Фочи , Горажду , на Његушима , у Боки Которској , у Дробњаку , код Власенице , код манастира Папраће , у граду Гацку , Сарајеву , Београду , на Косову , у Славонији и Војводини . Давидовића има исељених у Пиви , Дробњаку , у селима Рудом Пољу и Чарађе у Гацку , у Санџаку , Тузли , Бијељини , у Србији , Војводини и Славонији . Поповића има на Косову и у Сарајеву .

Као што су се одржавале везе са старом постојбином у Дробњаку , тако су се одржавале и са исељеницима из Самобора , и оним из најстаријих времена , где год се за њих знало . Са исељеницима после првог и другог светског рата однос је као да се нису ни одселили . Међусобне посете и материјална помагања су честа .

Извор:

Андрија Лубурић – Дробњаци, племе у Херцеговини

Самобор: Село у Горњој Херцеговини: Миленко С. Филиповић, Милош Ђ. Слијепчевић
« Последња измена: Март 06, 2014, 09:35:07 поподне Небојша »

Окир СРБ

  • Гост
Одг: Слијепчевићи/Косовчићи - Самобор (Гацко)
« Одговор #1 послато: Март 06, 2014, 09:46:14 поподне »

Према предању, Грлица је била у родбинским везама са Немањићима.
8)


Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Слијепчевићи/Косовчићи - Самобор (Гацко)
« Одговор #3 послато: Март 06, 2014, 10:20:53 поподне »
Нико не каже да су Слијепчевићи племићи. У предању се помиње Грлица која је наводно била "немањићког" порекла и која се удала за њиховог пра-пра претка. Ништа чудно када су динарска племена у питању.


Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Слијепчевићи/Косовчићи - Самобор (Гацко)
« Одговор #4 послато: Март 06, 2014, 10:48:52 поподне »
Порекло.рс - тема: Презиме Зимоњић

http://www.poreklo.rs/2012/02/17/zimonjic/

" Moje staro prezime (do II sv.rata) je bilo Dukic. Poreklo mi je prema kazivanju predaka iz okoline Gacka, krsna slava nam je Lazareva Subota. Doselili smo se u Macvu krajem 17-og veka. Svako koleno od seobe imalo je svestenika pa smo zato u Macvi nazvani Popovici. Cuo sam od nekih Hercegovaca da smo rod sa Zimonjicima, pa me interesuje ima li sta od blizih podataka o mojoj lozi."

Ови Дукићи су у Мачву дошли почетком 18. века из Камених Корита (околина Гацка). Славили су Аранђеловдан, а сада славе Лазаревдан.

У предању Слијепчевића из Самобора помињу се Дукићи и Зимоњићи, па је врло вероватно да су и мачвански Дукићи (старије презиме Зимоњић) пореклом из ових крајева.

Херцеговачки Зимоњићи (Гацко) славе Лазаревдан.

Занимљив податак о Зимоњићима пружа нам и Милош Ђ. Слијепчевић који каже да је, средином 18. века, био парох самоборске цркве калуђер и кнез Јован Зимоњић. Јован се раскалуђерио и оженио у Самобору. Од њега су сви Зимоњићи међу којима и војвода Богдан.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 13139
Одг: Слијепчевићи/Косовчићи - Самобор (Гацко)
« Одговор #5 послато: Март 07, 2014, 12:28:19 поподне »
Досељавање/расељавање становништва - Самобор: