Но, било како било, Спасоје је успио да га отме и да жив и здрав побјегне у планину. Прешао је y Невесињски кадилук и скривао се у Шипачну, Гдје је почео и земљу обрађивати. Једно вријеме ни његови најближи нису знали гдје се налази и шта је са њим било. Спасоје је ову отмицу барјака много касније платио главом. Турци су га ухватили, одвели у Мостар и убили, али барјак није хтио предати Турцима. Дамјанци у Шипачну су овај барјак крили и чували за сво вријеме турске владавине и за вријеме аустроугарске окупације, да би га тек послије 1918. године изнијели на свјетло дана, али већ доста оштећеног влагом у пећинама и шупљим буквама, гдје је сакриван дуго времена. Још тада, 1918. године, могао је да се сачува и конзервира, али је тада било потребно да се покаже сусједима и другима, па су га почели носити у сватове. Већ оштећено, временом и влагом нагрижено, шибано вјетром и кишом, ношено кроз шуму и грање, платно на барјаку брзо је страдало. Поцијепало се толико да више није могло да се спаси, а нико није ни покушавао да то учини, више из незнања о његовој културно–историјској вриједности него из материјалних могућности.
Овдје ћу дати опис барјака према сјећању старог Рада Дамјанца из Шипачна, чија га је кућа чувала док је трајао, а који се добро сјећа многих детаља. Раде је рођен 1901. године, док је барјак још био у прилично добром стању. Истина, опис врха копља, како он рече „шиљка са јабуком“, Раде је дао онако како су му старији казали, јер он овај дио лично није видио, раније је загубљсн, или га је можда неко од старијих сакрио негдје, па касније заборавио да каже некоме гдје се налази. Шта је с њим било и како је нестао, Раде није знао рећи. Раде ми је овако испричао о барјаку:
„Шиљак са јабуком на врху дрвеног копља направљен је од злата, можда је само позлаћен. Шиљак је направљен тако да је имао четири равне стране које су се сужавале према врху и правиле четири уска трокуа. На самом врху шиљка налазила се кугла или јабука како ју је народ називао, од истот материјала. На све четири троугласте плохе шиљка била су исписана слова, некаква слична грчким, а стари су говорили да је то стара ћирилица. На плохама је писало да је то барјак Павла Орловића. Писало је још нешто, али се ја више не сјећам шта. Дрвено копље, платно, гајтане и ките гледао сам много пута и знам добро како је то све изгледало. Копље је било доста дугачко, можда и Четири метра. За копље је било причвршћено платно као и код наше садашње заставе. Платно је било састављено по дужини од три једнаке ширИНс. Доња и горња трака биле су од плаве свиле, а средња трака од бијеле свиле. Ширина барјака била је већа од наше садашње заставе, а и дужина је исто била већа од наше заставе. На бијелом дијелу платна — свиле била је навезена рука – шака са подлак–ицом, али без лакта. Боје заставе су дужином стајале водоравно, горња плава, средња бијела, па доња опет плава.
На врх копља, испод јабуке и шиљка, била су везана два исплетена златна гајтана који су били дужи од барјака, а на доњим крајевима гајтана била је по једна велика кита. Ките су биле од златног и свиленог конца са више боја. У те двије ките, које сам лично вагао, било је тачно четири оке. На крајевима платна, на угловима и саставу плавог и бијелог платна, биле су мале ките истих боја као и велике, а и од истог материјала као и велике. Ове ките су биле тако мале да нису сметале барјаку да се лепрша на вјетру“.