Од 10. вијека мађарски је претрпио неке измјене. Најзначајније су преглас O>A и губљење V за самогласником.
Тако је szabada ( сабада ) заиста у раном мађарском звучало као szvoboda.
С друге стране дисимилација свобода > слобода представља изоглосу која може досезати и 8. вијек или можда и прасловијенско доба и у споју с додатним биљезима језика могла би указивати на одређену заједницу или област сарадње унутар словијенске масе. Ријеч слобода присутна је у словачком, русинском, украјинском и бјелорусском, у словеначком постоје и свобода и слобода што указује на наслојавање утицаја или струја.
Ријеч свобода грађена је са суффиксом -да као и звијезда и истим коријеном који се налази у ријечи <<себи>> или <<свој>> с којим су се називали и Свеби и Свеји ( данас искварено Швеђани ).
Чини се да у словенској прапостојбини промјена в>л наступа након што ју је већина Словена већ напустила.
Словачки ју је могаo преузети кроз касније контакте с Русинима.
На Балкан овај облик можда долази с Хрватима(?)
