Управо читам једну другу књигу од Драгишића. Ово је такође занимљиво, с тим и бројке се чине реалнијим. Највећи број Срба у НДХ и јесте побијен до пролећа 1942. Већ од зима "41 кренуо је озбиљнији и организованији отпор у српским селима против усташа, те је и усташама постало теже да спроводе своју геноцидну идеју.
Занимљиво је да ове податке објављује удружење Јадовно које черечи српске историчаре који се усуде да кажу да у Јасеновцу није побијено 700.000 људи, већ покушавају са научне стране да прикажу реалан број страдалника. А рецимо ова изјава Павелића о 400.000 убијених до пролећа "42. свакако је дијеметрално супротна тврдњи да је само у Јасеновцу побијено 700.000 Срба.
Иначе презирем ту игру бројки када је у питању геноцид над Србима у НДХ али запало ми је то за око баш због кампање коју наведено удружење води против Музеја геноцида у Београду и владике славонског Јована.
Слажем се, поготово је недостојно то заокруживање на 0, као да се не ради о људима. Сваки страдали Србин има име и презиме, није број. И са тим се не тргује ни у политичке ни у националне нити у било које друге сврхе. То је непоштовање жртава. А о жртвама се у првом реду и ради. Бројеви су ту најмање битни. Битна је намјера да се истријеби читав један народ. Да су усташе могле да да дохвате још Срба, свакако би их побиле. Довољна је трагедија и да је један Србин страдао само зато што је Србин.
Да не говорим да ови који инсистирају на великим цифрама, веома добро служе другој страни која настоји да жртве минимузује. Неаргументоване и недоказиве тврдње лако се обарају, а свака српска прича о Јасеновцу сврстава се у митоманију. Треба установити истину, у мјери у којој је то данас могуће. Да свака жртва добије лик, а не да буде 0 на заокруженом броју.
Иначе је срамота да су се у српском друштву и поводом овог питања створиле подјеле. Педесет година се жртвама нису бавили, а кад су коначно почели да се баве, имамо појаву старог правила: два Србина, три мишљења.
Питање којим Срби треба да се баве јесте идеолошка матрица која је довела до геноцида над Србима, каква јој је генеза и гдје јој је коријен, да ли је у свом еволуираном облику присутна и данас. Прије неколико дана имали смо прилику да дериват усташке идеологије гледамо на Цетињу, у Хрватској је одавно дио политичког мејнстрима, дакле жива је и данас. Баш као што постоји антисемитизам, постоји и антисрбизам, и то је појава која захтијева препознавање и изучавање.
