Хвала на појашњењу. Румуни се врло слабо тестирају, па ова анализа (која је за сваку похвалу) даје само индиције о прото-румунским хаплогрупама.
Што се мене тиче - да 93% становништва Мосне је говорило влашки, немам предања (ни сазнања из писаних извора у овом тренутку) одакле су се моји преци доселили у Мосну, нисам радио дубински тест, најближе проклапање 23/23 је са тестираним из (околине) Петровца на Млави, од других поклапања ту је извесни Петку 21/23 из околине Арада/Темишвара, па Симоновић из Идвора (такође 21/23) који има предање да потиче из јужних крајева. Осим тога, други PF7563 резултати из југоисточне Србије и КиМ ми нису превише блиски, из овога следи, рекао бих, да са 95% вероватноће мој резултат можете укључити у ову идикативну статистику прото-румунске популације.
С тим што овај узорак представља учешће у претпостављеним прото-румунским хаплогрупама савремене популације што представља доста грубу процену прото-румунске популације.
Каква је географска дистрибуција овог узорка? Потомци влашких досељеника са подручја источне Србије су бројчано незнатни према укупној савременој румунској популацији, па треба водити рачуна да их не укључите превише да би узорак био колико- толико репрезентативан. С друге стране како су Власи хетерогени по питању порекла праваца миграције (Царани, Унгурјани), и још када се искључе словенске хаплогрупе, можда и неће толико утицати на репрезентативност.
У сваком случају, биће занимљиво пратити развој, како се број тестираних буде (полако) повећавао.
Врло је мало тестираних правих Влаха из СИ Србије, само код неколицине нема никакве сумње код поријекла.
Занимљиво, видим у литератури се спомиње да је било само пар особа досељеника у селу прије 50-так година којима је матерњи био срспки, у листи родова нема вашег мада га има у том попису из 1853. Овај из Петровца на Млави што је поклапање, Петровац је било српско село окружено влашким. Јесу ли ваши сигурно били у том селу нпр. 70тих година у вријеме писања студије Бајрактаревића?
По регијама:
Трансилванија 44
Влашка 42
Молдавија 17
Власи СИ Србија 2
Румун, Војводина 1
Непознато 3
Сад видим да за овог Калинескуа не знам одакле је. Као ни за рођака НикПава.
Молдавија најмање но то је и очекивано, тамо има више словенске и друге локалне генетике, а и аутосомално се то види.
Ипак бих рекао да је за многе од ових кластера ово много више од грубе процјене. Не ради се ту само о генетици, већ и о лингвистичким, историјским индикацијама. Ово је пробрано друштво гдје већина има блиске генетске рођаке међу Балканцима, нпр. преко 40 међу Албанцима, а румунски и албански језик имају јасних лингвистичких веза.
Ово је посебно уочљиво и код вашег кластера, не само што се јавља код Румуна у више регија. И на Балкану њихови спрски рођаци показују јаке влашке везе.
род Ненадовића по предању потиче од Бирча који је био стара влашка нахија (отуд и ови припадници кластера са запада). Осим Ненадовића из Бранковине ту су и Бирчанини.
род Бијуклића је досељен од Ужичке Црне Горе у 18. в. Већина села Ужичке ЦГ је 1477. била у посједу
врховног влашког кнеза Малоге, а нека су била у његовом директном посједу, па је ова генетика и кандидат за генетику кнеза Малоге.
Дакле скоро па нема сумње у прото-румунски карактер нпр. R-FT44409.
Питање влашког статуса је доста комплексно, но у великој су заблуди они који мисле да се ради о пуком влашком статусу. У 15 в. на подручју средњевјековне Србије, Зете (
За Хум/Херцеговину се већ ово не би могло тврдити но и тамошњи власи су крајем 15. в. и даље потпуно трансхумантно становништво које нема фиксних насеобина, тек се седентизују почетком 16 в.) сигурно да је још тада надполовичан број људи у влашком статусу био само 200-300 година удаљен од својих романофоних/румунофоних предака.
Дакле постојао је блок влашких група доминантно несловенске генетике чији је статус Немањићка Србија из својих разлога покушала колико толико конзервисати, дјелимично успјешно (па се и ратари инфлитрирају већ тада). Долазак Османлија је примарни фактор који је потпуно уклонио ту инхибицију, те влашке групе постају уз помоћ цркве носиоци српске самосвијести, а у њих се врло брзо гдје год је било то могуће (у неким подручјима је и рано укидан влашки статус) утапа и већина ратарског становништва.