Не волим офуцани термин "демократија", али у Србији је тада ипак почела демократизација. Гледам то са становишта сељака, који је претходне векове провео као султанов поданик, који живи на султановој земљи. Оно што је створено Устанком и на основу њега у односу на то је заиста права револуција, којом је Србија покушала и поприлично успела надокнадити за неколико десетина година оно што је на тзв. Западу био процес који се одвијао управо за време тих поменутих векова.
Што се тиче рестаурације феудализма, нисам баш сигуран, у том контексту, да се може о томе на тај начин говорити. Иако Давидовићев устав није заживео, он је био јасан знак да се заиста прекида с тим наслеђем. Једино бих то релативизовао чињеницом да су се нови српски великаши, поједини војводе из оба Устанка, који су нашли своје место у оквиру Милошевог аутократског режима, умногоме угледали на турске, јер за боље нису знали - то им је била мустра; лепо рече Дробњак да ни Вук Караџић није успевао да добаци даље, што се тиче његових идеја о свом друштвеном статусу, иако се он узима као највећи "демократизатор" и револуционар. Просто, и он је имао такве узоре. Зна се и да су неки правили хареме.
Упркос свему томе, не бих рекао да су главна стремљења била феудалистичка. Тако ни наш обични сеоски кмет ипак не би могао бити барон.
Ту фазу смо прескочили и упали директно у модерно доба, колико год то било балкански разбарушено.
Уосталом, сетимо се оног чувеног одговора на питање имају ли Срби племство: Ми смо сви племићи.