Други је чињеница да ни балкански ни лужички Срби нису били само једно од племена, већ је више племена различитих имена чинило српско племе (Милчани, Бодрићи, Љутићи, Морављани, Рашани, Дукљани, Брсјаци...)
Рашанин, Бошњанин, Морављанин, Дукљанин није могао постари пређе но је боравио у Расу, по Босни, по Морави и у Дукљи. А ко је ту дошао?
Често се у немањићко време име за државу српску преводи као Sclavinia, Sclavonia а Цар Душан као Rex Sclavorum, ако се не варам.
Тај исти принцип уобћавања није стран ни што се тиче других словијенских господарстава. Стога се из њега не ваља изводити такључак о том да је Словијенин синоним Србину.
Такође, Душан не проналази друге Слобеме осим Срба у својим освајањима словенских земаља које су биле под Византијом. Спомињу се само Срби као Словени + несловенски народи.
То се заснива на непознавању средњевјековне идиоматике. Оно што се на латински начин каже -ia (Italia, Grecia, Serbia, Sclavonia) словијенски језици не познају.
Србија се зове Србљи
Грчка се зове Грци
Бугарска се зове Бугари
Славоније је Словиње или Словини итд.
Цар Босни, Србљем, Бугаром, Грком значи Цар Босни, Србији, Бугарској, Грчкој и све тако по аналогији.
При титулирању владару није важно који етнос гдје живи него да се означи који крај му плаћа порез и данак.
Срби јест племенски назив унутар словијенске екумене која је била и остала огромна али није се проширио на све и свакога него остао резервисан за одређене родове. Да су се сви називали Србљем онда само значење тога назива не би имало много смисла, јер је његов главни смисао специјализавија или ограђење унутар оних који говоре једним те истим језиком. Ретроспективно Срби су међу дријевними Словијени оно што су Кучи међу савременими Срби.