Кајем се што сам покренуо ову расправу, не зато што не мислим оно што сам написао – остајем при своме до последњег слова – већ зато што не може да доведе ни до чега другог осим до јалове расправе. Шта би – би, што би се рекло.
А зашто сам употребио назив „Деретићи српског језика и писма“? Па зато што је паралела „аустријска ћирилица“ – „бечко берлинска школа“ сувише очигледна. Има ли неког лингвисте или писца вредног помена да дели увредљиве ставове о Вуку (што ми, признајем, највише смета)? С друге стране, Вук и његова реформа су однели тоталну победу и прихваћени су од стране свих књижевника и лингвиста – или бар оних битних.
Од 1987. године постоји Вукова задужбина. Са њиховог сајта: „Вукова задужбина, заједно са својим огранцима, ради на очувању и заштити српског језика и писма, уз пуно уважавање његове територијалне и стилске разуђености; помаже филолошка и лингвистичка истраживања на српском говорном подручју, као и истраживања живота и обичаја српског народа ; унапређује сарадњу са сродним организацијама у земљи и свету у којима се изучава српски језик и књижевност; помаже издавање дела Вука Стефановића Караџића; награђује књижевно стваралаштво и научне радове из области којима се Вук бавио (историја, књижевност, филологија, лингвистика, етнологија, етнографија, етномузикологија …); помаже заштиту и чување споменика, спомен-обележја и културних добара везаних за живот и дело Вука Караџића …“
Чланови Вукове задужбине били су, између осталих, академици Дејан Медаковић и Павле Ивић. Претпостављам да они нису сматрали да је Вук глуп, прост, склон грешкама и поткупљив, иначе не би пристали да буду чланови задужбине која носи његово име. Као што ни Црњанском, Исидори, Андрићу, Селимовићу, Слободану Јовановићу… није сметало да користе Вукову ћирилицу коју, изгледа, нису сматрали за аустријску творевину. Нарочито је др Павле Ивић, човек који је био алфа и омега српске лингвистике у другој половини прошлог века, интересантан за ову расправу. Члан, осим наше, још и руске и америчке академије наука (између осталих), провео је цео свој радни век у лингвистици. Мени се овде предлаже да укључим мозак, а и помиње се употреба здраве логике. Управо ми логика и (проверио сам) укључен мозак налажу да верујем у суд научника и да им дам предност над ставовима људи који мени делују прилично самоуко (што је још једна паралела са Деретићем). Сад ће можда неко да каже да се кријем иза ауторитета. А како треба? Да кажем „Ма пусти ти Ивића и остале и њихове читаве животе посвећене науци о језику, сад ћу ја да се, онако људски, удубим у проблем и да пронађем где они греше“? То није претенциозно, то је неваспитано. Штета је само што поменути великани нису имали прилику да добију савет од Вукових критичара на овом форуму, па да укључе мозак и употребе логику, ко зна где би им крај био…
И на крају, ја мислим да није могуће народу „наложити“ како ће да говори. Па неће бити да обични људи, кад хоће да кажу „српски“, они прво заусте „срб…“, па се онда сете Вука (или Матице српске, или било чега/кога) и врате на „српски“. Ја никад нисам, ако је то уопште неки аргумент, за ових педесетак година живота, које сам провео у сред среде Србије, чуо да неко каже „србски“ у говору. Уопште, расправа о томе ми је потпуно надреална. Као да се са неким убеђујем да се не каже „столица“ него, не знам ни ја, да не измишљам сад неку непостојећу реч.
Без жеље да променим било чије мишљење, нити да икога увредим, ја овим ову причу, бар са моје стране, (надам се) завршавам.
