Зашто имамо крвне групе?
- први део текста -
аутор: Александар Лабус
извор: elementarium
Која је еволутивна предност крвних група, како су оне дистрибуиране у оквиру популација и да ли нам је заиста важно којој крвној групи припадамо?
Година је 1492. Папа Иноћентије VIII тешко је болестан. Његов доктор предлаже да као терапију узиме крв од друге, здраве особе, а како још не постоји знање о интравенском кардиоваскуларном систему, једино решење је да крв – попије. Терапија ипак не пролази успешно, јер папа недуго затим умире. Међутим, овај догађај остаје забележен као први познати случај трансфузије крви.
Низу, из данашње перспективе наивних, чак и бизарних метода за трансфузију, придодати су и вишевековни покушаји уношења крви животиња у организам човека. Колико год неуспешни, они су ипак давали свој допринос науци, макар и тако што су указивали на погрешан приступ, да би у 19. веку енглески лекар Џејмс Бландел коначно схватио да човек може примити само човечју крв. Крајем тог века научници су приметили да при мешању крви здраве и болесне особе долази до њеног згрушавања у грудвице, чиме су већ дошли надомак самог решења ове вековне мистерије. Недостајала је још само последња карика.
Године 1900. аустријски биолог Карл Ландштајнер у својим истраживањима одлази корак даље и жели да се увери да ли ће до згрушавања доћи и ако се помеша крв две здраве особе. Он узима примерке своје и крви својих сарадника, меша их сваку са сваком, уочава законитости под којима се неке крви згрушавају, а неке не и, коначно, долази до закључка да постоје три групе које именује A, B и C.
Ово епохално откриће, вредно Нобелове награде, означило је крај вишевековних неизвесности и страхова лекара у ситуацији кад неком пацијенту треба дати крв. У почетку подухват високог ризика, сада је постао рутинска процедура.
ГУЖВА НА ЕРИТРОЦИТИМА
Данас знамо да се на еритроцитима човека налазе сложени протеини и шећери названи антигени. Њих је преко 270, па су ради лакше категоризације сврстани у 33 система. Примера ради, једна особа може да има једне антигене, друга особа друге, а да нема прве, док трећа може имати и једне и друге. Кад се говори о крвној групи, превасходно се мисли на два од свих ових система – ABO и Rh, пре свега због њихове критичне важности при трансфузији крви.
Систем ABO крвних група чине само два антигена – шећери N-ацетилгалактозамин и галактоза, који су везани за H антиген као основу. Први је назван А антиген, а други B антиген. Основу H антиген свако на свету има (осим једне популације, о чему ће бити речи касније), а људи се деле на оне који за H имају закачен само А антиген (А крвна група), само B антиген (B крвна група), оба (AB крвна група, што је знатно ређи случај), или немају ниједан од ова два (О или нулта крвна група).
Ова два антигена су постала „омражена“ оног тренутка кад су научници схватили да ако при трансфузији унесена крв има антиген којег нема у крви примаоца, његов имуни систем тада покреће бурну одбрамбену реакцију. Стварају се антитела у крвној плазми, која почињу да жестоко нападају и лепе се за те унете, стране антигене, стварајући раније поменуте грудвице. И колико год ми били захвални нашем имуном систему што нас оваквом реакцијом брани од страних супстанци, разлога за бригу и те како има, пошто овај процес даље доводи до ослобађања хемоглобина у плазму, што на крају резултира смртним исходом.
Зато се мора пазити која крв, тј. који се антигени смеју унети у коју крв. Крвна група А се не сме унети у B крвну групу, и обрнуто, као што се ни AB крвна група не сме унети у обе претходне, с обзиром на то да ће у оба случаја AB крвна група имати један антиген ког нема у примаочевој крви. У AB крвну групу се, међутим, може унети било која, јер јој ниједан антиген неће бити стран, па неће ни бити потребе за одбрамбеном реакцијом. Због овог се каже да је AB крвна група универзални прималац. С друге стране, нулта крвна група је посебна по томе што, будући да нема ни А ни B антигене и да је „безопасна“, може ући у крв било које од све четири крвне групе, па се зато каже да је она универзални давалац. Али она је истовремено и најрањивија кад је реч о примању крви, јер јој све (осим исте, нулте) могу нашкодити својим антигенима.
Поред ABO крвних група и њихових антигена, од значаја за трансфузију за већину светске популације је и антиген под именом Rh фактор. У зависности од тога да ли га неко има или нема, каже се да је Rh позитиван или Rh негативан. Rh позитивна особа може да прими и позитивну и негативну крв, Rh негативна особа може да прими само негативну, док ће при уносу позитивне доћи до стварања антитела. Трансфузиона реакција ипак неће оставити толико тешке последице, барем не у првој трансфузији, јер се антитела против Rh фактора стварају спорије него она против А и B антигена. При другој некомпатибилној трансфузији већ постоји опасност од фаталних последица.
У једном случају, међутим, драстично је опасније непознавање Rh крвне крупе одређене особе. Уколико брачни пар жели да има децу, од критичног значаја ће бити познавање Rh фактора будуће мајке, јер уколико је она Rh негативна, а отац позитиван, дете ће највероватније бити позитивно. Тада ће његова крв из стомака мајке прећи у њен крвни систем, те ће њен имуни систем одговорити као у случају трансфузије, дакле, стварањем антитела, која ће, опет, прећи назад у крвни систем детета, које сада има у себи Rh антиген и антитела за борбу против тог антигена. У првој трудноћи овај процес неће оставити последице на дете, али у другој, због далеко већег стварања антитела у крви мајке, оне могу бити једнако тешке као код некомпатибилности ABO крвних група, што значи да могу довести до смрти. На сву срећу, наука је довољно напредовала да уклони недостатке овакве ситуације, која тако може проћи без последица.