148.
ЛЕГЕНДА О ВОЈВОДИ ДЕЈАНУ И СЕЛУ ДЕЈАН
На путу између Црне Траве и Власотинца лежи планинско село дејан.
Предање каже да је прилепски војвода дејан купио војску из црнотравских и власотиначких села, па и из села Дејана са сакупљеном војском кренуо 1389. године у бој на Косово.
Предање каже да се војска дејана нашла на Косову баш у времену када су Турци свом жестином ударили на српског цара Лазара.
Дејанова војска се храбро борила сви и онда када су Турци успели да убију Лазарева коња; бранећи свога господара, српског цара Лазара, војвода Дејан је тешко рањен.
Косовска битка се потом одвијала на штету Срба. Косово поље је било покривено од крви српских јунака, а српска војска доживела је пораз.
Пала је прва ноћ после косовског крвопролића.
Дошавши у току ноћи к свести војвода Дејан аико ошамућен од тешких рана и проливене крви, у рану зору отвори очу, подиже главу, а пред очима му се појави стравична слика косова покривеног лешевима изгинулих српских витезова.
Војвода се сети кнежеве клетве, а још га већма ражали пропаст српског царства, па поче јецати и сузе и сузе ронити.
„Водице ми дајте!“
Иако тешко рањен војвода Дејан нађе снаге да отпузи до места откуда му глас дође.
Угледа српског витеза огрезлог у крви, који се превијао од тешких болова, и једнако понављао:
Тешко сам и сам рањен витеже, па ти немам снаге помоћи-одговори му Дејан.
Рањени витез трже и пригрли Дејанову руку и умирућим гласом остави му аманет: „Ја сам, брате Србине, Бошко Југовић, стегонмоша цара Лазара.
Ја умирем , због тога узми из мојих рањених недара царски стег, носи га кроз Србију и чувај ово свето знамење“.
Као син свом рођеном оцу Дејан пољуби руку Југовића, који је све више падао у смртну агонију, а из крвавих Југовићевих недара извади царев стег са двоглавим белим орлом, побожно се прексрсти, пољуби то свето знамење и стави га у своја недра.
Иако и сам тешко рањен војвода Дејан крену на пут носећи српски стег за своје родно село-црнотравски Преслап,
Дању се крио по шумским забранима од Турака и видао своје ране, а ноћу грабио да дође у своје родно село.
После напорног седмодневног пута, сав исцрпљен и малаксао, стиже војвода до пастирских колиба у власотначком селу Дејану.
Ту у колиби чу војвода разговор чобана.
Куцну на врата пастирске колибе. Чобанин четрдесетих година отвори му врата, уплаши га рањениково лице, које је на бљесак ватре из колибе изгледало још страшније, те га нерадо прихвати.
- Брате Србине, ја сам на Косову рањен. Носим стег нашег честитог цара лазара, па те молим окрепи ме водом и шећером како бих га могао своме однети-рече војвода Дејан и онесвести се пред вратима колибе.
Но, ипак однекуд му извире нова снага те уз чобанинову помоћ уђе у колибу.
Ту га прихвати и петнаестогодишњи чобанинов син, ставивши рањеног војводу на простртном ситном сену, причестише га шећером и напојише хладном планинском водом.
Умирајућим гласом војвода им прича о косовској трагедији, погибији славног цара Лазара и аманету Бошка Југовића да се српски стег чува и сачува.
Чобани су нетремице слушали казивање војводе Дејана, бришући сузе из својих очију.
Последње речи војводе Дејана упућене чобанима: „ захвалан сам Богу што ме приведе к вама, добрим Србима. Заклињем вас да из мојих њедара извадите стег нашег славног цара Лазара. Чувајте као зеницу око свога то наше српско знамење. Предајте га српској војсци која Косово освети!“
Чобани се побожно прекрстише и са уздахом туге заклетву дадоше: „Заклињемо ти се, војводо, да ћемо стег нашег честитог Лазара чувати и по Вашем аманету предати га српској војсци која Косово освети!“
Чобани уложише свој последњи труд и знање да лековитим планинским биљем извидају ране војводе Дејана.
У томе не успеше. У зору војвода подлеже ранама и умре баш у тренутку када се сунце на истоку рађало.
Чобани бризнуше у плач. Плачући чобани припремише мртвачки сандук.
Војводине посмртне остатке сахранише код жалосне врбе, близу камена у облику плоче. Под каменом, покрај војводиног гроба, сакрише царев стег да га Турци не могаше никако пронаћи.
Предање каже да се је све до ослобођења Србије од турака 1877/78. године на дан 15. јуна, кога датума је пропало српско царство на Косову, камен испод кога је сакривен царев стег затресе. Више камена тада залепрша царев стег са косова.
На жалосној врби тога дана слеће птица кукавица, прелети преко војводиног гроба, па потом закука и прхне у ваздух да би потом наставила пут за Косово Поље.
Та птица кукавица је душа славног српског цара Лазара.
Народ верује да је трошење камена испод кога је сакривен царев стег, и помицање камена ка истоку, као и слетање кукавице на жалосној врби
Престало са освећењем косова, односно после ослобођења Србије
од вишевековног ропства под турцима 1877/78. године.
По казивању неимара, Братислава Динића из црнотравског села Баинца.
(Из књиге: „Црнотравске легенде“, Црна Трава 1070.г.
Аутор: Раде Костадиновић (1930-1987.г.) )
*
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Из Рукописа: ПЕЧАЛНИК( Завичајне приче, легенде, Предања, народне изреке, клетве, Здравице и загонетке- Повласиње, 2012.г; Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)-ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА
*
Поставио Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 12.новембар 2013.г. Власотинце, република Србија
*
