Имена су некада давали по прилици, особини или жељи.
Жели ли се дијетету штогод, јер је искусство породице показало, да је то нпр. важна особина, онда се такво име надијева, да чловјека стално напомиње на ту особину:
Мирослав, да се дијете прослави по миру;
Радослав, да буде славан по радости;
а одмјела су их звали Мирко, Радко и слично.
Када би били ратови и били потребни силни војници или осветници, назвали би често дјетцу Војислав, Војин, Велибор, Ратибор, Ворислав, Бранислав, које би одмјијела звали Вељко, Борко, Бранко и сл.
Када је дијете дошло изненада или неочекивано о да Ненад, када би се појавило након много покушају затруднити онда Богдан, Божидар, Дајбог.
Када би породица прежовјела неке болести и куге онда Дабижив, Здравко, Живко, Гојко ( раније и правилније Здравак, Живак, Гојак), Живорад, Живота, Станислав ( становит - стабилан).