Аутор Тема: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве  (Прочитано 6502 пута)

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #40 послато: Август 31, 2018, 12:55:50 поподне »
МИРЧЕТИЋИ

По предању тестираног Андрића из Коњуше (Осечина), његова породица је заправо Мирчетић из Царина (Осечина). Славе Ђурђевдан. Припадају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8.

Мирчетиће из Царина, Љуба Павловић у "Соколској нахији" сврстава у рударске родове који говоре "западним дијалектом". Ипак  за Мирчетиће, за разлику од осталих из ове групе родова, наводи Херцеговину као мјесто поријекла.

"У стари се род рачунају Мирчетићи. Они су пореклом из Требиња, дошли су негде у околину Сребрнице, па су уз Раосављевиће дошли под Бобију и ту се населили. Они су се још рано сродили с далматинским досељеницима и од њих се нису ни одвајали; данас су под презименима Малешевићи, Мирчетићи и Васиљевићи у Царини, на имањима исељених Раосављевића и као Ђурђићи у Мрчком. Говоре западним дијалектом (20 к.; Св. Ђурђе)."

Од Мирчетића су и Атанацковићи у Борини:

"Атанацковићи су дошли из Царине од тамошњих Мирчетића, населили се јужно Од Ципа на Лепеннци. Онде су се одали
рударству и сада се пустили ширином Лепенице до над Дрину; зову се по махалама: Јовићи, Игњатовићи и Петковићи. Говоре западним дијалектом (33 к.; Св. Ђурђе)."

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5486
  • Y134591 Тарски Никшићи
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #41 послато: Август 31, 2018, 03:23:24 поподне »
КАРАЛИЋИ

Каралићи припaдају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Тестирани је из Дајића, Ивањица (засеок Каралићи, испод Јанковог Камена). Славе Лесендровдан (св. Александра Невског), а славили су и Аранђеловдан. Каралића има исељених у Београду, Чачку, Ивањици, Ријеци, Сталаћу, Крушевцу и Ужицу.


Већ имамо пар тестираних PH908 са предањем о Лопатама поред Лијеве Ријеке. Попут Ђоковића (Вукајловића) из Бањске Река, који као даље порекло спомињу Херцеговину. Како и Васојевићи могуће вуку порекло из Херцеговине, што имамо и генетску потврду, могуће да су неколико различитих породица у истом периоду населило ту област из Херцеговине. Како Васојевиће 1444. налазимо нешто југо-источније, могуће и да је то старије становништво те области. У сваком слаучају нека миграција током касног средњег века из Херцеговине. Сама ова грана би требало да је ексклузивно "српска", па и њена старост не би требало да је већа од 1000 година.

Ван мреже Kor

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1000
  • реверзни инжињеринг историје
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #42 послато: Август 31, 2018, 11:40:23 поподне »
Остаје питање  како објаснити присуство доминантно српске гране I2-PH908>437=13/YGATAH4=8 поријеклом из Херцеговине међу Хрватима Хољевцима у Брињу.


То су ти претходно већ објаснили Голужа и Крешо. Населили се људи заједно са осталим Хрватима на своја прадедовска огњишта.  :)

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #43 послато: Септембар 05, 2018, 02:27:08 поподне »
Обрађујући старе родове Дубрава схватио сам да ипак морам обухватити шири простор Дубрава, тј. и источни дио жупе Дубраве који се у касном средњем вијеку издвојио у посебну жупу Видошку ( подручје око Стоца). У складу с тим, постављам и нову мапу подручја обухвата ове теме, са обе жупе: Дубравама и Видошком.


симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #44 послато: Септембар 05, 2018, 02:51:20 поподне »
Треба рећи да је на источној граници жупе Дубрава у средњем вијекузабиљежено присуство неколико већих влашких родова. То се прије свега односи на Мириловиће у Храсном, Влаховиће у Влаховићима и у Поплату и Бурмазе на својој племенској територији. На подручју самих Дубрава били су присутни Храбрени и Бољуни.

Свакако су Храбрени били најзначајнија породица Дубрава, посебно у касном средњем вијеку и по доласку Турака. У наставку ћу настојати да их посебно обрадим.

Прије тога, хтио бих сравнити списак старих дубравских породица ( само православних), а укључујући и жупу Видошку. У обзир сам узимао само оне породице за које предање не наводи ништа друго сем да се ради о старинцима. Податке сам углавном извлачио из постојеће литературе и био бих захвалан ако неко са терена, ко има додатне податке, подијели то са нама на овој теми. Наводим старе породице по насељима:

Житомислићи
Љољићи, I2-YP196
Гачићи I2-PH908>437=13/YGATAH4=8

Пијесци
Симићи у Житомислићима
Кузмани I2-PH908

Пребиловци
Драгићевићи (Екмечићи, Сухић, Ждракановић, Шарић, Ћирић, Брњашић, Медић, Трипковић, Кесо), I2-PH908>437=13/YGATAH4=8
Булути, I2-YP196

Свитава
Рељићи у Пребиловцима

Поплат
Цмиљићи (Јокићи и Мркићи)

Опличићи и Домановићи
Зеленковићи, I2-PH908

Бјелојевићи
Надаждини, I2-PH908>437=13/YGATAH4=8

Има још неких породица за које постоје противрјечна предања: Пухале, Покрајчићи.

Као што се може видјети већина тестираних старих породица припада хаплогрупи I2-YP196 и I2-PH908. Слична је ситуација и са старим српским породицама у сусједним жупама: Попову, Жаби, Луки и Бишћу(Благају).

Ван мреже filipi

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1141
  • I-CTS10228_Y4882_A1328*
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #45 послато: Септембар 05, 2018, 02:56:57 поподне »
Da li se zna slava Simica iz Zitomislica ?

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #46 послато: Септембар 05, 2018, 03:01:58 поподне »
Da li se zna slava Simica iz Zitomislica ?

Требали би славити Никољдан.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #47 послато: Септембар 05, 2018, 03:07:42 поподне »
Неке од ових горе побројаних породица су скоро сасвим затрте од стране усташа у прошлом и овом рату, као нпр. Рељићи

Они су доста стари на подручју Свитаве,али изгледа да су и ту дошли из оближњих Бјелојевића. Било их је у Пребиловцима, касније су се преселили у Тасовчиће. Не знам какво је сада стање са том породицом, да ли су опстали. Рељићи славе Јовањдан. Нажалост нису тестирани.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #48 послато: Септембар 05, 2018, 03:18:11 поподне »
Цмиљићи, старинци у Дољем Поплату

То је доста стара прородица. За њих Дедијер пише: "На Хумцу је негда становала породица Цмиљићи, која је држала половину села. Имање им узе турска власт, јер су противно наредби турске власти куповали у Далмацији црну со. Од њих су Јокићи у Поплату, и Мркићи у Рјечицама." Од ових Јокића су и Јокићи у Пребиловцима,а од Мркића Мркићи у Клепцима. Помиње се и боравак Цмиљића у селу Кубатовини у Дабру. Јокићи и Мркићи славе Ђурђевдан и нису тестирани.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #49 послато: Септембар 05, 2018, 03:39:02 поподне »
Симићи, старинци из Пијесака

О Симићима су подаци крајње сведени. Не знам да ли их данас уопште има у Херцеговини. Славе Никољдан. Најстарије им је мјесто боравка било у Пијесцима (како Дедијер наводи ту им се налазе омеђине кућа), одакле су прешли у Житомислиће. Било их је и у Љутом Доцу у западној Херцеговини, гдје су од њих католици Дамјановићи. Нису тестирани.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #50 послато: Септембар 05, 2018, 04:26:08 поподне »
Зеленковићи, старинци у Домановићима/Рјечицама

За Зеленковиће Дедијер је записао: "О постанку села и имену Домановића не зна се ништа, старије су породице: Зеленковићи су веома стари, затекли су их Турци овдје, имају и данас своју земљу, а имали су и своју планину на Бјелашници, коју су напустили јер не држе много стоке. Има их у Опличићима, а има их и у Пазарићу само не знају, јесу ли њихов род. Овдје их има 6 кућа. Славе Шћепан-дан."

Зеленковићи су тестирани као I2-PH908. Нема никог превише блиског да би указивало на несумњиву везу.

Једна занимљива подударност постоји у вези помена презимена Зеленковић међу власима из Мушковца код Обровца који су се населили на имањима Зринских и франкопана у Прилишћу и Росопајнику у Покупљу. Ту групу влаха већ сам поменуо у опису Ћалића/Чалића.

"Презиме Ћалић на подручју Крајине јавља се први пут у списку досељених "влаха" на имање Франкопана у Покупљу (Прилишће и Роспојаник). Сеоба се десила 1540. године и том приликом се скупина "влаха" доселила из села Мушковца код Обровца. Међу њима се помиње и Павле Ћалић. "
https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=3670.msg98438#msg98438

Међу том истом скупином влаха помињу се и два Зеленковића: Петар и Ђурађ. Тако имамо у тој групи помен два презимена која се генетски или презименски могу повезати са Дубравама. Све то може бити и случајност, али вриједи поменути.

Jelic

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #51 послато: Септембар 05, 2018, 05:11:56 поподне »
Зеленковићи су тестирани као I2-PH908. Нема никог превише блиског да би указивало на несумњиву везу.

Није искључено да су повезани са Брстинама из околине Чапљине. Географски су близу, слава је иста, хаплотипови су слични, мада блиски модалу.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #52 послато: Септембар 05, 2018, 05:31:28 поподне »
Није искључено да су повезани са Брстинама из околине Чапљине. Географски су близу, слава је иста, хаплотипови су слични, мада блиски модалу.

Имају солидан број разлика, али код I2-PH908 све је могуће.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #53 послато: Септембар 05, 2018, 06:58:31 поподне »
Неке од ових горе побројаних породица су скоро сасвим затрте од стране усташа у прошлом и овом рату, као нпр. Рељићи

Они су доста стари на подручју Свитаве,али изгледа да су и ту дошли из оближњих Бјелојевића. Било их је у Пребиловцима, касније су се преселили у Тасовчиће. Не знам какво је сада стање са том породицом, да ли су опстали. Рељићи славе Јовањдан. Нажалост нису тестирани.

Да додам само за Рељиће, да су пописани под овим презименом у Бјелојевићима 1701. године. Пописани су Михајло и Симо Хрељић.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #54 послато: Септембар 05, 2018, 07:06:14 поподне »
НАДАЖДИНИ

Надаждини су још једна стара дубравска породица која припада роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Насељавају дубравска села Бјелојевиће и Пребиловце, а имају и исељенике у селу Спиљани код Коњица. Најстарији су у Бјелојевићима, тј. у засеоку Бољуни гдје се налази и велика некропола са стећцима која се везује уз присуство влаха Бољуна. Међутим, нема директних података о вези Надаждина са Бољунима. Са друге стране, једно друго предање говори о томе да су Надаждини доселили у Бољуне из недалеког Хутова. То предање каже да су Надаждини одселили давно из Хутова у Бјелојевиће (За њих се прича, да су удавили једно дете у чатрњи и да им је за крвнину отишла сва земља). Да би ово предање могло бити тачно говори и спомен у изворима Ибрахима Надаждина из Хутова, негдје с почетка Морејског рата 1680-тих. Исламизација је била један од начина да се сачува земља. За неке муслиманске породице у Дубравама остало је забиљежено предање да потичу од Надаждина: Лизде у Рјечицама и Домановићима, Жује у Прењу и Мехмедбашићи у Стоцу.

Од Надаждина потиче и православна породица Радош у столачком Крушеву, који су презиме добили по Радошу Надаждину.

Надаждини су у Пребиловце прешли на прелазу из 18. у 19. вијек.

Од познатијих појединаца из породице Надаждин зна се за житомислићког калуђера-јеромонаха Партенија Надаждина,  чији се надгробни крст из 1812. године налази у Житомислићу. Такође познат је и устанички вођа Јован Томин Надаждин из устанка 1875. године.

Неколико тумачења значења презимена Надаждин, своди се на њихово богатство и имање , које је било толико да им је љетина остајала на киши, тј. "на дажду", па отуд Надаждини.

Надаждини славе Јовањдан.

Као и Драгићевићи из Пребиловаца, тешко су пострадали од усташа у Другом свјетском рату.

Такође да додам и за Надаждине и Радоше. У попису 1701. године пописан је Милоје Надаждин у Хутову и то као стари посједник, а исто тако и Радош (огранак Надаждина) у столачком Крушеву.

Овим је, уз спомен Ибрахима Надаждина из Хутова 1680-тих, прилично јасно да је настарија матица Надаждина у Хутову.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #55 послато: Септембар 05, 2018, 07:10:08 поподне »
ГАЋИЋИ

Гаћићи у Житомислићима припадају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8, међутим Гаћићи у Локвама припадају роду E-V13> (385ab=17-19). Из доступне етнографске литературе могло би се закључити да су Гаћићи из Локава и Житомислића један род, иако се то стриктно нигдје не наводи. И слава Ђурђевдан се поклапа. Генетички резултати су показали несродност, а можда би ситуацију могло разјаснити тестирање још неких Гаћића у том крају. Како год, Гаћића са славом Ђурђевдан било је још у Подграђу код Мостара и у Домановићима, Дубраве. У Подграђе су дошли из Ходбине,а у Домановиће из Локава. Чини се да је простор Локава матичан бар за ту грану Гаћића.

За Гаћиће у Житомислићима сам само нашао податак да су насељени као кметови на манастирску земљу.

Гачићи/Гаћићи пописани су у попису 1701. године на подручју села Бјелојевића. И то Вучета и Милосав Гачић.

Треба рећи да попис из 1701. године није обухватио подручје сјеверно од ријеке Брегаве или Дубраве у најужем смислу.

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5486
  • Y134591 Тарски Никшићи
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #56 послато: Септембар 06, 2018, 08:56:05 пре подне »
Као што се може видјети већина тестираних старих породица припада хаплогрупи I2-YP196 и I2-PH908. Слична је ситуација и са старим српским породицама у сусједним жупама: Попову, Жаби, Луки и Бишћу(Благају).

Да ли би могао да и ове жупе представиш на карти. Може се рећи да су те жупе, као и њема суседне на другој обали Неретве, реликтна област за PH908, или за њену грану 561=16>557=17, на "јужно-совенским" просторима.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #57 послато: Септембар 06, 2018, 09:41:13 пре подне »
Да ли би могао да и ове жупе представиш на карти. Може се рећи да су те жупе, као и њема суседне на другој обали Неретве, реликтна област за PH908, или за њену грану 561=16>557=17, на "јужно-совенским" просторима.

Покушаћу кад завршим са Дубравама, обрадити на сличан начин и остале жупе, тј. старо српско становништво у њима. То је у ствари подручје које је махом припало Федерацији БиХ и гдје је данас српско становништво остало у траговима. Срећа је да имамо солидан број тестираних управо са тог подручја. Може се рећи да је од средњовјековног Захумља, веома мали, источни дио: Бурмази, Љубиње и дио Попова остао у Републици Српској.

симо

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #58 послато: Септембар 25, 2018, 08:00:28 поподне »
МИЛОРАДОВИЋИ ХРАБРЕНИ

У периоду од 15-17 вијека Милорадовићи Храбрени су суштински владари Дубраве и свакако најзначајнији род ове српске области.

Можда причу о Милорадовићима Храбренима треба почети од једног од најзначајнијих и најживописнијих представника овог рода, чувеном руском генералу и хероју ратова 1812. године грофу Михаилу Андрејевичу Милорадовичу.




Када је у децембарско јутро 1825. године до Санкт-Петербуршког генерала губернатора Михаила Милорадовича дошла информација да се војска окупља на пространој Сенатској плошади, генерал није могао да вјерује да војска са којем је прошао све велике битке за ослобођење Русије, сад устаје против цара и поретка. Упутио се директно на трг, као и обично у свечаној униформи са орденима, на коњу. Вође декабриста који су и организовали устанак, бојали су се појаве генерала Милорадовича. Знали су, ако се генерал обрати окупљеној маси, ствар је пропала. Имали су право, у окупљеној војсци је већ почињао жамор, већ су се чули узвици поздрава генералу. Био је то тренутак да завјереници дјелују. Мучки, практично са леђа, декабрист Каховски из пиштоља је пуцао на генерала Милорадовича. Рањени генерал тражио је да му изваде метак из груди и то на живо. Када су извадили метак и када га је Милорадович погледао, видио је да то није војнички метак. Тада је рекао: «Хвала Богу! Тај метак није војнички! Сада сам сасвим сретан!»  Неколико дана након рањавања је преминуо. Пре смрти тражио је од цара да ослободи све његове кметове (неких 1500 душа).

Прије неколико година када сам боравио у Санкт Петербургу направио сам случајно снимак на Сенатској плошади, код споменика Петра Великог. Тек касније кад сам видио гравуру из 1862. године која приказује моменат убиства генерала Милорадовича, схватио сам да сам био управо на том мјесту.





Неколико је непосредних извора који говоре о веома интерсантној личности овог руског генерала српског поријекла.

У први мах, сви истичу велику Милорадовичеву личну храброст, али и срећу у борби ( стоји да никад није био рањаван). Знао је тражити да му сервирају доручак на отвореном, на пушкомету Француза и нико од подређених га није могао договорити од тога. Често је наступао у првим редовима. Чињеница да је био десна рука Суворову, једном од највећих руских војсковођа свих времена, говори довољно о војничким квалитетима Милорадовича. Остала је анегдота да га је Суворов запамтио још као осмогодишњег дјечака кад је једном у Малорусији, боравио код његовог оца, такође официра Андреја Милорадовича. На самрти је Милорадович управо тражио да га сахране крај Суворова. Учествовао је у великим биткама у Италији, Швајцарској, против Турака у Влашкој и Молдавији, ратовима против Наполеона (Бородину, Вјазми), ушао је у Париз 1814. године.

Био је човјек широке природе. Новац једноставно није знао сачувати, јер га је између осталог дијелио саваком ко би то од њега затражио. Остала је анегдота да је као млади официр, кад је банкротирао, дошао код оца да тражи паре. Отац га је, тако одраслог, прво добро истукао, а онда му дао паре. Такође када би заузео неки град у Европи, правио је балове и прославе који су трајали по неколико дана, на које је звао и становнике освојених градова. И на те прославе је трошио углавном свој новац.

Када су до цара Александра Првог дошли гласови да Пушкин пише некакве стихове против цара, цар је Милорадовичу као губернатору дао у задатак да разабере ствар са Пушкином. Прије него што је ушао код Милорадовича, Пушкин је његовом ађутанту рекао да он не зна шта да му покаже, јер је те стихове већ спалио. Ађутант је Пушкину рекао да је Милорадович такав човјек да ако му искрено каже шта је писао, ствар ће бити ријешена позитивно. Тако је и било. Пушкин је на празној хартији пред Милорадовичем поново написао те стихове, Милорадович у њима није нашао ништа лоше. Када је цар питао Милорадовича шта је урадио са Пушкином, овај му је одговорио да му је у његово име опростио.  Цару није остало ништа друго него да се сагласи.

Иако руски историчари говоре да је Милорадович био већ трећа-четврта генерација српских досељеника и да је самим тим већ је био готов Рус, његов савременик Фјодор Глинка, управо у физичком изгледу генерала налази неке српске црте (занимљиво велик нос):
" Средний рост, ширина в плечах, грудь высокая, холмистая, черты лица, обличающие происхождение сербское: вот приметы генерала приятной наружности, тогда ещё в средних летах. Довольно большой сербский нос не портил лица его, продолговато-круглого, весёлого, открытого. Русые волосы легко оттеняли чело, слегка подчёркнутое морщинами. Очерк голубых глаз был продолговатый, что придавало им особенную приятность."

Занимљив детаљ је да руски аутори помињу да су Милорадовичи након што су дошли у Русију, ипак пуних 60-70 година доказивали своје племићко поријекло. Изгледа да ни уред за племство у Венецији и Илирски грбовник није у први мах упалио код Руса. :)

Милорадович није био црквено вјенчан, живио је у грађанском браку са познатом руском балерином Екатерином Телешовом. Није оставио потомке.
« Последња измена: Септембар 25, 2018, 08:03:43 поподне симо »

Jelic

  • Гост
Одг: Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве
« Одговор #59 послато: Септембар 25, 2018, 09:16:48 поподне »
МИЛОРАДОВИЋИ ХРАБРЕНИ

У периоду од 15-17 вијека Милорадовићи Храбрени су суштински владари Дубраве и свакако најзначајнији род ове српске области.

Можда причу о Милорадовићима Храбренима треба почети од једног од најзначајнијих и најживописнијих представника овог рода, чувеном руском генералу и хероју ратова 1812. године грофу Михаилу Андрејевичу Милорадовичу.




Када је у децембарско јутро 1825. године до Санкт-Петербуршког генерала губернатора Михаила Милорадовича дошла информација да се војска окупља на пространој Сенатској плошади, генерал није могао да вјерује да војска са којем је прошао све велике битке за ослобођење Русије, сад устаје против цара и поретка. Упутио се директно на трг, као и обично у свечаној униформи са орденима, на коњу. Вође декабриста који су и организовали устанак, бојали су се појаве генерала Милорадовича. Знали су, ако се генерал обрати окупљеној маси, ствар је пропала. Имали су право, у окупљеној војсци је већ почињао жамор, већ су се чули узвици поздрава генералу. Био је то тренутак да завјереници дјелују. Мучки, практично са леђа, декабрист Каховски из пиштоља је пуцао на генерала Милорадовича. Рањени генерал тражио је да му изваде метак из груди и то на живо. Када су извадили метак и када га је Милорадович погледао, видио је да то није војнички метак. Тада је рекао: «Хвала Богу! Тај метак није војнички! Сада сам сасвим сретан!»  Неколико дана након рањавања је преминуо. Пре смрти тражио је од цара да ослободи све његове кметове (неких 1500 душа).

Прије неколико година када сам боравио у Санкт Петербургу направио сам случајно снимак на Сенатској плошади, код споменика Петра Великог. Тек касније кад сам видио гравуру из 1862. године која приказује моменат убиства генерала Милорадовича, схватио сам да сам био управо на том мјесту.





Неколико је непосредних извора који говоре о веома интерсантној личности овог руског генерала српског поријекла.

У први мах, сви истичу велику Милорадовичеву личну храброст, али и срећу у борби ( стоји да никад није био рањаван). Знао је тражити да му сервирају доручак на отвореном, на пушкомету Француза и нико од подређених га није могао договорити од тога. Често је наступао у првим редовима. Чињеница да је био десна рука Суворову, једном од највећих руских војсковођа свих времена, говори довољно о војничким квалитетима Милорадовича. Остала је анегдота да га је Суворов запамтио још као осмогодишњег дјечака кад је једном у Малорусији, боравио код његовог оца, такође официра Андреја Милорадовича. На самрти је Милорадович управо тражио да га сахране крај Суворова. Учествовао је у великим биткама у Италији, Швајцарској, против Турака у Влашкој и Молдавији, ратовима против Наполеона (Бородину, Вјазми), ушао је у Париз 1814. године.

Био је човјек широке природе. Новац једноставно није знао сачувати, јер га је између осталог дијелио саваком ко би то од њега затражио. Остала је анегдота да је као млади официр, кад је банкротирао, дошао код оца да тражи паре. Отац га је, тако одраслог, прво добро истукао, а онда му дао паре. Такође када би заузео неки град у Европи, правио је балове и прославе који су трајали по неколико дана, на које је звао и становнике освојених градова. И на те прославе је трошио углавном свој новац.

Када су до цара Александра Првог дошли гласови да Пушкин пише некакве стихове против цара, цар је Милорадовичу као губернатору дао у задатак да разабере ствар са Пушкином. Прије него што је ушао код Милорадовича, Пушкин је његовом ађутанту рекао да он не зна шта да му покаже, јер је те стихове већ спалио. Ађутант је Пушкину рекао да је Милорадович такав човјек да ако му искрено каже шта је писао, ствар ће бити ријешена позитивно. Тако је и било. Пушкин је на празној хартији пред Милорадовичем поново написао те стихове, Милорадович у њима није нашао ништа лоше. Када је цар питао Милорадовича шта је урадио са Пушкином, овај му је одговорио да му је у његово име опростио.  Цару није остало ништа друго него да се сагласи.

Иако руски историчари говоре да је Милорадович био већ трећа-четврта генерација српских досељеника и да је самим тим већ је био готов Рус, његов савременик Фјодор Глинка, управо у физичком изгледу генерала налази неке српске црте (занимљиво велик нос):
" Средний рост, ширина в плечах, грудь высокая, холмистая, черты лица, обличающие происхождение сербское: вот приметы генерала приятной наружности, тогда ещё в средних летах. Довольно большой сербский нос не портил лица его, продолговато-круглого, весёлого, открытого. Русые волосы легко оттеняли чело, слегка подчёркнутое морщинами. Очерк голубых глаз был продолговатый, что придавало им особенную приятность."

Занимљив детаљ је да руски аутори помињу да су Милорадовичи након што су дошли у Русију, ипак пуних 60-70 година доказивали своје племићко поријекло. Изгледа да ни уред за племство у Венецији и Илирски грбовник није у први мах упалио код Руса. :)

Милорадович није био црквено вјенчан, живио је у грађанском браку са познатом руском балерином Екатерином Телешовом. Није оставио потомке.

Има ли данас потомака ове фамилије у Русији, или евентуално негде другде (можда су морали да избегну након револуције 1917. године)?