Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве

[симо]

Долови су село у јужном дијелу Дабра, југоисточно од села Струпићи према Врањским. Љубовићи су имали посједе на том подручију.

Хвала, Грк, на информацији.

[симо]

НАДАЖДИНИ

Надаждини су још једна стара дубравска породица која припада роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Насељавају дубравска села Бјелојевиће и Пребиловце, а имају и исељенике у селу Спиљани код Коњица. Најстарији су у Бјелојевићима, тј. у засеоку Бољуни гдје се налази и велика некропола са стећцима која се везује уз присуство влаха Бољуна. Међутим, нема директних података о вези Надаждина са Бољунима. Са друге стране, једно друго предање говори о томе да су Надаждини доселили у Бољуне из недалеког Хутова. То предање каже да су Надаждини одселили давно из Хутова у Бјелојевиће (За њих се прича, да су удавили једно дете у чатрњи и да им је за крвнину отишла сва земља). Да би ово предање могло бити тачно говори и спомен у изворима Ибрахима Надаждина из Хутова, негдје с почетка Морејског рата 1680-тих. Исламизација је била један од начина да се сачува земља. За неке муслиманске породице у Дубравама остало је забиљежено предање да потичу од Надаждина: Лизде у Рјечицама и Домановићима, Жује у Прењу и Мехмедбашићи у Стоцу.

Од Надаждина потиче и православна породица Радош у столачком Крушеву, који су презиме добили по Радошу Надаждину.

Надаждини су у Пребиловце прешли на прелазу из 18. у 19. вијек.

Од познатијих појединаца из породице Надаждин зна се за житомислићког калуђера-јеромонаха Партенија Надаждина,  чији се надгробни крст из 1812. године налази у Житомислићу. Такође познат је и устанички вођа Јован Томин Надаждин из устанка 1875. године.

Неколико тумачења значења презимена Надаждин, своди се на њихово богатство и имање , које је било толико да им је љетина остајала на киши, тј. "на дажду", па отуд Надаждини.

Надаждини славе Јовањдан.

Као и Драгићевићи из Пребиловаца, тешко су пострадали од усташа у Другом свјетском рату.

[Jelic]

Да ли је породица Ћук из Пребиловаца, тестирана као I2-YP196, такође стариначка у том месту?

[симо]

Да ли је породица Ћук из Пребиловаца, тестирана као I2-YP196, такође стариначка у том месту?

У самим Пребиловцима није стариначка, ту је доселила у 18. вијеку из недалеких Гњилишта у жупи Лука, гдје нису имали своју земљу, па бих рекао да су и ту досељени. Они су највјероватније повезани са тестираним Главанима из Дубљана код Требиња, за које се опет каже да су поријеклом из Црне Горе.

[Селаковић]

Они су највјероватније повезани са тестираним Главанима из Дубљана код Требиња.

У то нема сумње, разликују се само на једном маркеру.

[симо]

ГАЋИЋИ

Гаћићи у Житомислићима припадају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8, међутим Гаћићи у Локвама припадају роду E-V13> (385ab=17-19). Из доступне етнографске литературе могло би се закључити да су Гаћићи из Локава и Житомислића један род, иако се то стриктно нигдје не наводи. И слава Ђурђевдан се поклапа. Генетички резултати су показали несродност, а можда би ситуацију могло разјаснити тестирање још неких Гаћића у том крају. Како год, Гаћића са славом Ђурђевдан било је још у Подграђу код Мостара и у Домановићима, Дубраве. У Подграђе су дошли из Ходбине,а у Домановиће из Локава. Чини се да је простор Локава матичан бар за ту грану Гаћића.

За Гаћиће у Житомислићима сам само нашао податак да су насељени као кметови на манастирску земљу.

[Jelic]

У самим Пребиловцима није стариначка, ту је доселила у 18. вијеку из недалеких Гњилишта у жупи Лука, гдје нису имали своју земљу, па бих рекао да су и ту досељени. Они су највјероватније повезани са тестираним Главанима из Дубљана код Требиња, за које се опет каже да су поријеклом из Црне Горе.

Хвала на подацима о њиховом пореклу. Као што рече Селаковић, извесно су повезани са Главанима.

[симо]

МАЦИЋИ

Мацићи, муслиманска породица из околине Мостара. Припадају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. У изворима се помињу у више насеља источно и сјевероисточно од Мостара, али им је матица на подручју Подвележја у селу До (Горње Гнојнице). Ту се сматрају старинцима. Колико сам успио видјети на мапи, ту постоји и локалитет под називом Мацина Чатрња. За подвелешка села је карактеристично постојање старих српских родова који су се исламизовали, предање помиње исламизацију: Милишића, Володера, Максумића. У неким сиџилима презиме Мацић на поменутом подручју се помиње још 1762. године,а могуће да је постојало и раније.


Са Мацићима сам прошао све досад тестиране припаднике рода I2-PH908>437=13/YGATAH4=8 у Херцеговини. Као што се може видјети све тестиране породице су лоциране на подручју Захумља, са лијеве обале Неретве и код свих породица се ради о старинцима на том подручју, тако да можемо сасвим основано претпоставити да је предак овог рода живио на поменутом подручју у средњем вијеку.

[симо]

Како је већ речено у уводу род I2-PH908>437013/YGATAH4 присутна је и у Крајини, тачније Лици. Засад двије српске и једна хравтска породица из Лике припадају овом роду:

Паскаш, Јовањдан, Ораовац/Доњи Лапац
Ћалић, Јовањдан, Купирово, Грачац
Хољевац, Бриње, Лика

У контексту општих српских сеоба из Херцеговине у Крајину у 15. и 16. вијеку, није тешко објаснити присуство овог рода међу српским породицама у Крајини. Нешто ће теже бити објаснити појаву ове хаплогрупе међу Хољевцима, који се сматрају старијом хрватском породицом на поменутом подручју.

[симо]

ПАСКАШИ

Паскаши су српска породица из Крајине. У Крајини матична им је област Лика, а у мањем броју има их и било их је и у осталим крајишким областима: Далмацији, Славонији, Банији, Босанској крајини.

Пред посљедње ратове насељавали су сљедеће насеља:
Личка Јасеница, Огулин
Широка Кула, Госпић
Шкаре, Оточац
Ораовац, Дољи Лапац
Бестрма, Петриња
Радошевићи, Делнице

Забиљежени су и у Рудопољу Брувањском (Грачац), Гудавцу код Босанске Крупе (као досељени из Грачаца) и парохији Клокочевик код Градишке у Славонији. У Бачком Градишту у 18. и 19. вијеку забиљежени су Паскашеви и Паскашки, али није познато да ли су повезани са Паскашима из Лике. ( није ни искључено, с обзиром на сеобе Личана из Плашког у Срем 1715. године)

У Далмацији их је било до 19. вијека, у селу Буковићу код Бенковца, али су се једни иселили у аустријску Пољску 1771. године.

Најстарији писани помен Паскаша у Крајини је из пописа Лике 1712. године. Тад су пописане двије куће Паскаша: једна у Широкој Кули код Госпића (Вукосав Паскаш) и једна у Рудопољу Брувањском/Грачац (Јован Паскаш). Ширококулска породица се посебно намножила касније, док је брувањска више исељавала. Приликом ослобађања лапачког подручја од Турака 1791. године, једна породица Паскаша се населила у Ораовац. (за њих је Павичић записао да су из Вилића, па би могли бити од Паскаша из Шкара).

Међутим, најранији писани помен, обично не значи и најраније мјесто поријекла. Паскаши пописани у Лици 1712. године доселили су се након ослобађања Лике од Турака 1689. године са старог крајишког подручја, т. са подручја Плашког, Јасенице и Шкара. У Плашком су такође почетком 18. вијека (1725. и 1730. године) пописане бројне породице Паскаша.

Паскаши се на подручје Плашког досељавају у сеоби кореничких Срба 1655. године. Преговори кореничких Срба са Аустријанцима о пресељењу вођени су уз прекиде од 1640. године па све до сеобе 1655. године. С обзиром да су у тим преговорима Срби нудили Аустријанцима помоћ у зазимању тврђаве Прозорац у сјеверном дијелу кореничког поља (код села Врело Кореничко), може се препоставити да су поменути Срби живјели у непосредној близини те тврђаве.

Из каснијих спискова досељених кореничких Срба у Плашком види се да су и Паскаши били њихов дио. Један дио тих плашчанских Срба населио је 1705. године Личку Јасеницу,а међу њима су били и Паскаши.

Није познато у ком периоду су се Паскаши нашли у сјеверној Далмацији, тачније у Буковићу код Бенковца. 1709. године ту су пописани: Илија, Ранисав, Вучен и Вукман Паскаш. Ови Паскаши се у Буковићу и Далмацији нису одржали. 1771. године Симо Пашкаш са породицом одселио је у Пољску. С обзиром на остала личка презимена присутна у Буковићу (Арамбашић, Милеуснић и др) основано је претпоставити да су и Паскаши досељени у Буковић у периоду Морејског рата, када је Стојан Јанковић у својим експедицијама у Лици (посебно у мају 1684) превео добар дио личких Срба у околину Бенковца.

На основу свега изнесеног, можемо рећи да је на подручју Крајине, најстарије станиште Паскаша било подручје Коренице, почетком 17. вијека. С обзиром да су Турци поменуто подручје заузели око 1530. године, остаје период од половине 16. вијека до половине 17. вијека, кад су се Паскаши могли доселити у Лику. Питање је: одакле?

И ту нам, наравно, генетички подаци показују правац, а то је у случају Паскаша: средњовјековно Захумље, лијева обала Неретве. А тамо налазимо неке трагове, који би могли бити занимљиви.

Иначе лично име Паскаш, по којем је и настало презиме Паскаш је једно од чешћих међу херцеговачким власима. Често се наводи и као класичан примјер романског имена. Појављује се још у облицима: Паскач, Паскал, Паско, Паскоје, Паскаљ. Коријен је јеврејски од ријечи Пасха, а до нас је дошао преко грчког и латинског облика: Paschalis.

Дакле, на подручју Херцеговине 15. вијека велик је број Паскаша и Паскача. Имајући у виду генетичко поријекло личких Паскаша, могла би бити занимљива сљедећа два спомена са подручја лијеве обале Неретве:

"Браћа Радосав и Милорад Кујавић подигли су тужбу против Цвјетка Паскашића и његовог сина те против браће Вукца и Вукосава, иначе синова Обрада Крајковића, а због пљачке три коња у Подблагају." Запис се односи на 1447. годину.

У турском попису Херцеговине из 1533. године, као једна од вођа џемата у Дубрави јавља се и Иван син Пас(к)очићев.

"İvan veled-i Pasoçik bşt., Dubrava n., Foça kz., Hersek l.: TD 174/297"

Ови помени не морају значити директну везу, али није ни искључено да презиме преживи пут од Херцеговине до Крајине. Најочигледнији примјер су лички Љубобратовићи који славе св. Климента.

[Kor]

Доста више са том великосрпском пропагандом. Зна се добро ко је живео у Дубравама.

https://poskok.info/630-godisnjica-bitke-kod-bilece/

[Nebo]

Доста више са том великосрпском пропагандом. Зна се добро ко је живео у Дубравама.

https://poskok.info/630-godisnjica-bitke-kod-bilece/

За чудо, прилично коректан текст.
Нигде се не каже да су Влатко и Косаче били Хрвати.
Разумећемо да када се каже "преци данашњих Херцеговаца", то у преводу значи - Срби.
И, мирна Босна. И Херцеговина.

[Wolf Sagash]

Доста више са том великосрпском пропагандом. Зна се добро ко је живео у Дубравама.

https://poskok.info/630-godisnjica-bitke-kod-bilece/

Јој, имена удруге. Ево већ неко вријеме се спремамо да у Стоцу, одримо помен Дон Ивану Мусићу великом Србину и православцу,

[симо]

ЋАЛИЋИ

Ћалићи су још једна српска породица из Крајине која припада роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Тестирани су Ћалићи из Купирова (Срб и Доњи Лапац).

Кретање Ћалића мало је теже испратити, јер њихов облик презимена није тако риједак и могао је настајати независно на различитим подручјима. Осим тога, облици Чалић/Ћалић често се мијешају и код неких породица није до краја јасно који облик је прави. Ипак већина крајишких Ћалића слави Јовањдан и везана је за подручје Лике и Далмације, па је сасвим вјероватно да су сви дио истог рода. На подручју Далмације Ћалићи су славили Јовањдан, док на подручју Лике славе Јовањдан и Петровдан. Петровдан су славили Ћалићи у Доњој Плочи (Грачац), док се за неке друге Ћалиће око Грачаца зна да су славили Јовањдан. Ова разлика у славама оставља могућност да нису сви Ћалићи у Крајини истог поријекла.

Презиме Ћалић на подручју Крајине јавља се први пут у списку досељених "влаха" на имање Франкопана у Покупљу (Прилишће и Роспојаник). Сеоба се десила 1540. године и том приликом се скупина "влаха" доселила из села Мушковца код Обровца. Међу њима се помиње и Павле Ћалић. С обзиром на несталност презимена, овај помен Ћалића не би заслужио већу пажњу да у попису Лике из 1712. године у Грачацу није уписан Todor Calicz Vlah Starij od let 20 zenskog.. О термину Стари Влах у попису Лике из 1712. године писано је на сљедећој теми https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=3513.msg94024#msg94024
У истом попису Лике из 1712. године, али без одреднице "Стари власи" у Грачацу је пописан и Nicola Calich. Ово оставља могућност да су у Грачацу постојала два различита рода Ћалића (можда су Ћалићи у Доњој Плочи који славе Петровдан од ових "старих влаха")

 Такође, Jankо Calich пописан је међу власима Почитељанима у Рибнику. У Медаку је у истом попису Mergien Chialitsch. У Бунићу и околини Michalo Tsalÿtsch, Triffun Tsalitsch,Maxim Tsalitsch.

Истовремено поприличан је број пописаних Ћалића у Далмацији, 1709. године: Драгоша и Вуко Ћалић у Горњим Биљанима, Радан Ћалић у Кистањама, Петар Ћалић у Шкабрњи,Пркосу и Радмило Ћалић у Бргуду.

Ово личко-далматинско насеље Ћалића ће углавном опстати у наредном периоду, па су до посљедњих ратова, Ћалићи живјели у:
Лика- Брезик/Медак,Добросело,Крбавица, Купирово/Срб, Омсица и Томингај (Грачац) и Доња Плоча (Грачац)
Далмација- Бргуд, Бенковац, Пристег, Кистање.

Било их је у осталим крајишким областима, углавном као исељеника из Лике и Далмације:
Босанска Крајина- Врточе, Бос.Петровац (досељени из Грачаца), Дабар /Сански Мост и Чалића који су славили Јовањдан: Пеуље/Грахово, Јелићи/Приједор, Крмине/Бања Лука
Банија и Кордун- Бујињски Ријечани/Двор, Горичка/Двор, Ораовица Горња/Двор, Рудежи/Двор, Швракарица/Двор, Унчани/Двор, Присјека/Војнић, Воркапић/Вргинмост, Побрђани/Костајница, Горња Пастуша/петриња, Слабиња/Костајница
Зап. Славонија- Бучје/Пакрац

Што се тиче могућих веза са Херцеговином, презиме Ћалић/Чалић је било присутно у долини Неретве, а прилично је заступљено код католика у Дувну. Наравно ово не значи директну везу са крајишким Ћалићима, али је интересантно да једно село југозападно од Мостара носи назив Чалићи:

"Чалићи су село у Горњему Бротњу. У МК се спомињу 259 пута, од самога почетка (1775.). Село је добило име према презимену Чалић, којег одавно нема у селу јер су се раселили, побјегли пред Турцима што у Далмацију, што у друге дијелове Херцеговине. ...Име села први се пут спомиње у бујрултији босанскога валије из 1733., а касније се појављује и 1762. и 1763. године. Мјесто под тим именом наводи и бискуп Драгичевић 1742. године."

Из горе изнесеног видимо:
- да је презиме Ћалић доста старо у Крајини и да му је најстарији помен на подручју Далмације и Лике почетком 18. вијека, а могуће и у 16. вијеку
- да је могуће постојање више неповезаних родова Ћалића/Чалића

[Kor]

За чудо, прилично коректан текст.
Нигде се не каже да су Влатко и Косаче били Хрвати.
Разумећемо да када се каже "преци данашњих Херцеговаца", то у преводу значи - Срби.
И, мирна Босна. И Херцеговина.

У тексту се то не каже, али се то подразумева. У томе и јесте позната перфидност хрватске националистичке школе. Косача је по њиховом тумачењу католик и Хрват. Видели смо из онога што је Симо поставио (претпостављам да је то преписано из рада Миленка Крешића) о томе да у Дубравама није било никаквих католика, тим пре Хрвата. Данас су то "повијесни хрватски териториј".

Него, када смо већ код тога, има ли ико податле одакле је пореклом то католичко становништво у Дубравама? На жалост, они ће након свега што се десило изгубити интерес за тестирањем, тако да нећемо ускоро моћи да реконструишемо миграције на том простору.

Извињавам се Сими на дигресији али је то материја која има везе са даном темом.

[симо]

У тексту се то не каже, али се то подразумева. У томе и јесте позната перфидност хрватске националистичке школе. Косача је по њиховом тумачењу католик и Хрват. Видели смо из онога што је Симо поставио (претпостављам да је то преписано из рада Миленка Крешића) о томе да у Дубравама није било никаквих католика, тим пре Хрвата. Данас су то "повијесни хрватски териториј".

Да, тачно. Највише података је узето из Крешићевог рада о историји католичке жупе Дубраве. Крешић је ту прилично објективан. Износи податке онаквим какви јесу. Посебна је прича рад из истог зборника, аутора Боже Голуже и Антоније Крешо "Дубраве у прва стољећа отоманске владавине". Ту могу да се прочитају разни бисери поут сљедећих:

"Brojna razaranja koja su dovela do propasti Rimskog Carstva otvorila su put Slavenima a tako i Hrvatima da u 7. st. nasele stolački kraj. Primivši zapadno latinsko kršćanstvo, Hrvati u tom ozračju razvijaju svoj kulturni život, koji će biti narušen težnjom Nemanjića da osvoje stolački kraj i prošire pravoslavlje."

"Isti razlozi bili su uzrokom pravoslavizacije hrvatskoga katoličkog pučanstva na ovom prostoru."

"No, sasvim sigurno možemo reći da je konačan pad stolačkoga kraja pod Turke bio prekretnica u životu ovdašnjih ljudi, te početak velike tragedije koja je zadesila domaće katoličko stanovništvo. Započeo je strahoviti progon onih katolika koji se nisu mirili s okupacijom kao i postupni prijelaz na islam."

"Stupanjem na snagu opće Kanum-name za bosanski, hercegovački i zvornički sandžak 1539. god. započeo je strahoviti progon katolika i njihovih svećenika. Prognani katolici stolačkoga kraja bježali su u slobodne hrvatske krajeve, pa su svoje novo utočište našli u Lici, Ravnim kotarima, te velikim djelom u današnjoj Vojvodini,18 a njihova mjesta popunjavali su Vlasi kao novi etnički
element. Svoj osvajački duh i mržnju prema svemu što je katoličko izrazili su Turci upravo u ovom već spomenutom zakonu gdje je naređeno da se poruše sve katoličke crkve."

"Prvi prijelazi katolika na pravoslavlje započeli su veoma rano, još u 13. st., za vremena Save Nemanjića i osnutka pravoslavne biskupije u Stonu. Prijelazi
su se nastavili i kasnije, a osobito za vrijeme kraljeva Uroša I. i Milutina. Najbrojniji prijelazi katolika na pravoslavlje zabilježeni su na području istočne Hercegovine kako u razdoblju raške dinastije tako i u turskom vremenu, koje je bilo daleko povoljnije za pravoslavce nego za katolike."

"Pojačan proces pravoslavizacije na stolačkom području dogodio se nakon što je vlaški vojvoda Mislav Hrabren 1563. god. osnovao samostan u Žitomisliću, rubnom regionalnom dijelu stolačkih Dubrava.26 Još jedan član obitelji Hrabrena pridonio je pravoslavizaciji na području Stoca, a to je bio vojvoda Radoje Hrabren, koji je obnovio katoličku crkvu sv. Nikole u Trijebnju 1534.
god. i dao je za vršenje pravoslavne liturgije.27"

А онда кључних аргумент зашто нема доказа за њихове тврдње:

"Drugih važnijih podataka о prelasku na pravoslavlje na stolačkom području nema, vjerojatno zato što ovaj kraj ne pripada u područje bosanske prоvincije, pa stoga bosanski franjevci о tome nisu ostavili pisane tragove.28 Isto tako valja spomenuti i nemogućnost dolaska dubrovačkih misionara zbog čestih poplava Popova polja.29

И тако се до краја рада настављају разна лупетања. Јадно, морам признати, папир свашта трпи. Али уједно показује докле се иде у искривљавању историје.

Него, када смо већ код тога, има ли ико податле одакле је пореклом то католичко становништво у Дубравама? На жалост, они ће након свега што се десило изгубити интерес за тестирањем, тако да нећемо ускоро моћи да реконструишемо миграције на том простору.

Нисам посебно обрађивао католичко становништво Дубрава. Претпостављам да су поријеклом из најближих крајева, југозападно. Оно што сам примјетио у Дедијеровим описима, јесте да је највећи дио њих на подручје Дубраве долазио због сиромаштва.

[симо]

ХОЉЕВЦИ

Хољевци су трећа до сад тестирана породица с подручја Лике (поред Паскаша и Ћалића) која припада роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Као што сам већ поменуо, генетичка веза Хољеваца са Паскашима и Ћалићима је евидентна иако су Хољевци хрватска породица, а Паскаши и Ћалићи Срби.

Хољевци се у изворима помињу у првој половини 17. вијека као посједничка хрватска породица на подручју Бриња. Презиме је настало од старе словенске ријечи за чарапе/хлаче-"хољева". На подручју Бриња има неколико топонима по називу Хољева и Хољевци. Хољевци су веома рано ушли у војничку службу као плаћени војници, и то прије свега у тврђавном насељу у Брињу. Већ 1630-зих година добијају и племство. Неки од Хољеваца око 1640. године учествовали су у разграничењу са досељеним Србима на брињском подручју. Приликом ослобађања Лике од Турака 1689. године, неки од Хољеваца организоваће насељавња удбинској краја, куда ће се неки огранци ове породице и преселити. Касније ће Хољевци заузимати углавном више официрске положаје у аустријској војсци.

Остаје питање  како објаснити присуство доминантно српске гране I2-PH908>437=13/YGATAH4=8 поријеклом из Херцеговине међу Хрватима Хољевцима у Брињу.

Објашњење би могао бити "non-paternal event" у прошлости или оригинално српско херцеговачко поријекло самих Хољеваца у Брињу. Можда би тестирање веће групе Хољеваца открио како ствари стоје.

[симо]

Од тестираних припадника рода I2-PH908>437=13/YGATAH4=8 остале су још три породице са ширег подручја западне Србије:

Симеуновић, Аранђеловдан, Матијевац, Владимирци, Мачва
Андрић р. Мирчетић, Ђурђевдан, Царине, Осечина, Подгорина
Каралић, св. Александар невски р. Аранђеловдан, Дајићи, Ивањица, Моравички Стари Влах

[симо]

КАРАЛИЋИ

Каралићи припaдају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Тестирани је из Дајића, Ивањица (засеок Каралићи, испод Јанковог Камена). Славе Лесендровдан (св. Александра Невског), а славили су и Аранђеловдан. Каралића има исељених у Београду, Чачку, Ивањици, Ријеци, Сталаћу, Крушевцу и Ужицу.

О досељавању Каралића под Јанков камен остао је сљедећи запис у часопису Братство из 1896. године:

„Кад је Карађорђе пошао с војском да освоји Нови Пазар и Сеницу, дође у Сеничко Поље до близу села Житнића, које је у Сеничком Пољу између Пазара и Сјенице. У Житнићу и околини био је у то доба кнез Јоко Каралић из племена Каралића, које је старином из Лијеве Ријеке испод Кома из племена Васојевића. Јоко је био врло виђен човек у целој околини, и уживаше необично велико поверење народно. Карађорђе позове Јока, и постави га за старешину народног у том крају. Кад је Карађорђе почео узмицати у Србију, Јоко Каралић га запита куда ће, и шта ће он са народом, што га диже против Турака. Карађорђе  му одговори: „Јоко, народу неће Турци ништа, јер им треба да им ради, а ти бежи у Србију под  Јанков Камен, док се ствари на боље окрену.“ (Ово је било 1809. г.). Јоко тако и учини: са стварима, стоком и својом чељади побегне под Јанков Камен. — Јанков Камен зове се једна  велика стена пободена у земљу у ужичком округу на врх једне голе планине, која се зове Бабићи. Прича се  да је ту стену побо Сибињанин Јанко кад  је пошао на Косово. Кад је Јоко пребегао из Житнића, настани се у планини Бабићима под Јанковим Каменом, и ту начини кућу. То је била ту једина кућа, а и сад је једна једина. Кад је и где је умро Јоко Каралић не знам. — Ово је све забележено по причању, које упамтих од моје баба Неде која је живела 107 година.“

Дакле, Каралићи су били породица која је у у 18. вијеку живјеле на подручју Старог Влаха и Пештера, и која је давала и кнезове. Повезивање са Васојевићима може бити посљедица потребе да се српско становништво Старог Влаха додатно заштити од околних муслимана, повезивањем са јаким брдским племенима ( за које се знало да су враћали крв за крв, па се са њиховим наводним сродницима није било за играти).

Остаје питање могуће раније везе са Херцеговином, за коју нема података у изворима и предањима. На подручју Херцеговине и Црне Горе ово презиме се не помиње. Настало је вјероватно сажимањем Караилић>Карајлић>Каралић.

Мјесто Житниће, Сјеница је настарије мјесто поријекла Каралића. Село Житниће је старо српско село. У првом турском попису из 1455. године у Житнићу су тимаре имали Хранко и Тодор, село је имало 10 кућа. Хранко и Тодор су за овај тимар, наизмјенично ишли у рат за рачун Турака. Већ 1468. године село је нарасло на 30 кућа,а тимарници су били муслимани Али-Бег и Мехмед-бег.

1604. године село Житниће настањују Срби у влашком статусу, има укупно 11 кућа:


Као што видимо, ово је стање села пред велике сеобе крајем 17. вијека. Да ли су Каралићи потомци ових српских становника који нису отишли на сјевер 1690-тих? Сасвим могуће.

Село Житниће је данас 100% муслиманско.

[симо]

СИМЕУНОВИЋИ

Симеуновићи у Матијевцу/Владимирци/Мачва, припадају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8.

Сименуновићи у Матијевцу истог су поријекла са Тодоровићима и Младеновићима изу истог мјеста. Потичу од три брата (Младена, Тодора и Сименуна), која су "за вријеме Турака" доселили из села Плужац код Осечине у Подгорини. Ове породице славе Аранђеловдан.

У подгоринском Плужцу се каже: "У народу овог села држи се да је прво село било око цркве осечанске, па се познијим низом година спуштало низ Јадар. Народ још тумачи да је Горња Мала старија од Доње и да су породице Доње Мале насељене доцније. Данашње породице су досељене а старе исељене у Мачву и Срем."

Рекло би се да је род из Матијевца од ових старијих, исељених породица из Плужца. О даљем поријеклу нема података.