Стари српски родови средњовјековне захумске жупе Дубраве

[симо]

Жупа Дубраве је једна од најстаријих српских жупа. У изворима се, као дио Захумља, појављује још у Љетопису попа Дукљанина, а касније у још неким документима из 13. вијека. На западу границе су јој јасно омеђене ријеком Неретвом, на југозападу се на подручју Тасовчића и Клепаца и Хутовог блата граничи са жупом Луком, на југу и југоистоку са жупама Жаба и Попово, на истоку са племенском облашћу Бурмаза и касније насталом Видошком жупом око града Стоца, на сјевероистоку са Дабром, а на сјеверу са жупом Благај. У најужем смислу под Дубравом се сматра плодна висораван сјеверно од ријеке Брегаве, али неки подаци из пописа нам показују да се подручје жупе Дубрава простирало на југ све до Хутова блата, до села Свитава и Глумина. С обзиром да је висораван Дубраве била прекривена густим храстовим шумама, отуд и назив жупе. У првобитном периоду жупи Дубрава припадало је и подручје око Стоца, које ће се касније издвојити у посебну жупу Видошку (по Видовом пољу западно од Стоца и култном мјесту св. Вида). Подручје жупе Дубраве могло би бити матично за род захумских владара Вишевића, на шта указује неколико података, које ћу касније поменути. За подручје Дубрава се веже и познати српски род Милорадовића-Храбрена.

До средине 18. вијека подручје Дубрава било је насељено православним и муслиманским становништвом. Касније се на поменуто подручје масовније досељавају католици. Демографска слика  Дубрава биће значајно измјењена геноцидом над српским становништвом у 2. свјетском рату. Исто ће се наставити и у периоду ратова 90-тих, тако да је данас на подручју Дубрава српски народ остао само у траговима. Несразмјерно данашњем присуству Срба у Дубравама, остало је богато њихово културно наслеђе. Довољно је поменути манастир Житомислић и вјероватно најбогатија и највреднија гробља са стећцима на подручју Херцеговине.

У овој теми, кроз поријекло неколико старих дубравских српских родова, покушаћу приказати и историју овог дијела српске земље. Наравно, очекујем да ће бити помоћи и од стране осталих учесника форума.

[симо]

У обради дубравских насеља концентрисаћу се на она насеља у којима је српско становништво било присутно:

општина Мостар
Житомислићи
Пијесци

општина Чапљина
Почитељ
Пребиловци
Опличићи
Домановићи
Локве

општина Столац
Бјелојевићи
Прењ
Тријебањ
Козице
Попрати

[симо]

Генетско тестирање Херцеговаца показало је на подручју Дубрава присуство једног генетички профилисаног рода I2-PH908 ( нешто слично као Зубци у Врсињу), који је и на основу маркера лако препознатљив, с обзиром да посједује крајње јединствене вриједности 437=13 и YGATAH4=8. У генетском смислу постојање овог рода је било познато и раније, али је његову везаност за подручје Дубрава у Херцеговини показало тестирање Херцеговаца. С обзиром да се овај генетички род на подручју Дубрава појављује код неколико неповезаних породица и родова, и да се у осталом дијелу Херцеговине не појављује, може се основано претпоставити да је управо подружје некадашње жупе Дубраве матично за овај род:

Засад знамо да овом роду на подручју Дубрава припадају:

1. Екмечићи из Пребиловаца, огранак највећег пребиловачког рода Драгичевића
2. Надаждини, старинци из Бјелојевића
3. Ласовани из Дабра, старином из Дубрава
4. Гачићи из Житомислића

На подручју Херцеговине, истом генетичком роду припадају и муслимани Мацићи из Мостара.

Дио овог рода се (свакако у сеобама 16. вијека) одселио на запад у Лику и тамо га налазимо међу српским породицама:

1. Ћалић из Грачаца
2. Паскаш из Доњег Лапца

А припада му и једна католичка породица: Хољевац из Бриња

На основу резултата Ћалића, можемо претпоставити да овај род припада подграни I2-PH908>561=16>557=17, која је иначе присутна у том дијелу Херцеговине.

[симо]

Поред поменутог генетички профилисаног рода I2-PH908>437=13, YGATAH4=8, на подручју Дубрава има још неколико српских породица које се сматрају стариначким. Међу њима су занимљиве двије код којих постоји предање да су од рода Милорадовић-Храбрена:

1. Љољићи из Житомислића
2. Кузмани из Пијесака

С обзиром да Љољићи припадају хаплогрупи I2-YP196, а Кузмани I2-PH908, очигледно је да само једни од њих могу бити потомци Милорадовића, уколико је то уопште случај. За Кузмане поред тога неки сматрају да су били Милорадовића чобани, а не прави Милорадовићи. За рјешавање питања везе са Милорадовићима, најбоље би било кад би се тестирали муслимани Опијачи (исламизовани Храбрени). У поређењу њиховог резултата са неком од ове двије породице које се издају за потомке Милорадовића вјероватно би се дошло до одговора.

На простору Пребиловаца присутна је још једна стара породица:

3. Булути

Булути припадају хаплогрупи I2-YP196 и иако имају неколико маркера разлике са Љољићима, не стоје далеко и славе исту славу. Не бих искључио даљу могућу везу, иако предање ни једних ни других не говори о томе. Било би занимљиво кад би се испоставило да је су Љољићи и Булути из рода Милорадовић-Храбрена.

[Црна Гуја]

Ваља поменути да овом роду Y-GATAH4=8 припадају и две породице из западне Србије, Каралићи из Дајића код Ивањице и Симеуновићи из Матијевца код Владимираца. С обзиром на нешто вишу вредност DYS635=24, и на чињеницу да обе ове фамилије славе или су славиле Аранђеловдан, могуће је да и код њих постоји веза са Херцеговином, пре свега са Ласованом.

[симо]

Подручје Дубрава данас припада Федерацији БиХ. То је једно од "критичних" подручја односа муслимана и католика, јер је број једних и других на том подручју изједначен уз благу превагу и политичку превласт католика. На прошлим локалним изборима већ је долазило до сукоба између једних и других. Срби као фактор на поменутом пдоручју више не постоје. Око 1700. године на подручју Дубрава су живјели само православни и муслимани. Католичку жупу Дубраве основао је дон Саво Вукић, преобраћеник са православља на католичанство и полазник језуитских школа у Италији, човјек од повјерења још једног преобраћеника и горљивог католика- бискупа Змајевића. Иницијално постојање католика на тим подручјима посљедица је мисионарског рада дон Вукића, као и каснијих досељавања.

У бискупским извјштајима из 1622. године за подручје Дубрава и Храсног остало је записано:

 “Pai ha Glubigne, Dubrave, Hrasno, questi stati non hanno nessuno cattolica ma tutti sono scismatici e Turchi. Ancora si aggiunge Stolaz, patria molto amena, ma li suoi habitatori sono
tutti scismatici e Turchi ancora".

Дакле, нема католика, само шизматици и Турци.

Прије дјеловања дон Вукића почетком 18. вијека, нешто католичких кућа је било у јужном дијелу дубравске жупе (Свитава, Хутово, Глумина), док у правим Дубравама сјеверно од ријеке Брегаве нема спомена иједног католика, о некаквим црквеним објектима католика да не говоримо. Данас је то подручје доминантно католичко.

Занимљиво је да је у католичким изворима остало забиљежено да је поменути Саво Вукић, прешавши на католичку вјеру, изгубио подршку својих православних сродника и да му је из тог разлога на подручју Дубрава било тешко наћи простор за становање.

[симо]

Ваља поменути да овом роду Y-GATAH4=8 припадају и две породице из западне Србије, Каралићи из Дајића код Ивањице и Симеуновићи из Матијевца код Владимираца. С обзиром на нешто вишу вредност DYS635=24, и на чињеницу да обе ове фамилије славе или су славиле Аранђеловдан, могуће је да и код њих постоји веза са Херцеговином, пре свега са Ласованом.

Хвала на информацији, Гујо. Њих сам превидио. Свакако припадају овом роду. Слажем се и за везу са Ласованом.

[Иван Вукићевић]

На овој карти је подручје жупе Дубрава знатно веће и обухвата Столац са околином:

[Црна Гуја]

Ево и једне мапе из књиге Хумска земља у средњем веку Синише Мишића:

[Милош]

На основу резултата Ћалића, можемо претпоставити да овај род припада подграни I2-PH908>561=16>557=17, која је иначе присутна у том дијелу Херцеговине.

Мислим да би било добро када би Биолошки факултет и ДНК центар увели маркере 561 и 557. Доста би олакшали посао нама. Све у свему група PH908>561=16=557=17 је изгледа заиста везана за средњовековно Захумље. Када смо већ код ове групе родова, шта мислиш о хаплотипу Кеналиева, Помака из Кочана?

[симо]

На овој карти је подручје жупе Дубрава знатно веће и обухвата Столац са околином:

Да, тачно. Међутим жупа Видошка (околина Стоца) издвојена је из жупе Дубрава прије доласка Турака. У најужем смислу Дубраве су подручје висоравни Дубраве у троуглу који за двије стране затварају Неретва на западу и Брегава на југу. Свакако да је подручје Стоца (Видошког и Видовог Поља) уско повезано са Дубравама, али држао сам се подјеле из 1533. године, за коју вјерујем да нешто прецизније прати старе жупске подјеле.

На овој Мишићевој карти коју је Гуја поставио подручје Свитаве и Глумине на југу је ван подручја Дубраве, међутим приликом омеђења које сам горе поставио држао сам се подјеле из турског пописа 1533. године по којем су Глумина и Свитава у жупи тј. нахији Дубраве.

[симо]

Мислим да би било добро када би Биолошки факултет и ДНК центар увели маркере 561 и 557. Доста би олакшали посао нама. Све у свему група PH908>561=16=557=17 је изгледа заиста везана за средњовековно Захумље. Када смо већ код ове групе родова, шта мислиш о хаплотипу Кеналиева, Помака из Кочана?

Да, било би корисно, али мале су шансе пошто се, чини ми се, ради о стандардним сетовима маркера.

Што се Кеналиева тиче, примјетио сам га раније. Има све услове за припадност роду 561=16>557=17, међутим маркер 449 нема вриједности карактеристичне за тај род код нас, а то су 31 и 32. Осим тога ни по укупној блискости није близу нашим 557>17, додуше можда и због измутираних вриједности на 388=10 и 464=7-12-14-15. Међутим, уколико је 557=17 стар бар 1500 година, није искључено да је Кеналијев нека раније одвојена грана ове хаплогрупе.

[Милош]

Ко о чему, ја о I2-Y56203. Да ли би се могло и за остале хумске жупе нешто рећи у огледалу генетских истраживања? Наравно, посебно ме занима жупа Бишће, у којој се и налази Благај, који је био седиште хумске земље. То је мала жупа и нема много тестираних. Ту имамо тестираног Матрака из Гнојница, који су староседеоци тог краја. Славе Никољдан,  као и Михића из Ходбине, са којим има потпуно поклапање на 23 маркера. Са Чихорићима деле исту славу, а и имају 4 разлике на 3 маркера. Близак им је и Полић, док је Бејат из Поплата мало "измутирао". С друге стране католички родови некако гравитирају ка Мостарском Блату. Тачније мало су западније, на потезу јужно од Широког Бријега (Мокро, Бухово...). Да ли се на основу ових оскудних података може рећи да је Бишће матица свих "јужно-словенских" Y56203?

[симо]

Ко о чему, ја о I2-Y56203. Да ли би се могло и за остале хумске жупе нешто рећи у огледалу генетских истраживања? Наравно, посебно ме занима жупа Бишће, у којој се и налази Благај, који је био седиште хумске земље. То је мала жупа и нема много тестираних. Ту имамо тестираног Матрака из Гнојница, који су староседеоци тог краја. Славе Никољдан,  као и Михића из Ходбине, са којим има потпуно поклапање на 23 маркера. Са Чихорићима деле исту славу, а и имају 4 разлике на 3 маркера. Близак им је и Полић, док је Бејат из Поплата мало "измутирао". С друге стране католички родови некако гравитирају ка Мостарском Блату. Тачније мало су западније, на потезу јужно од Широког Бријега (Мокро, Бухово...). Да ли се на основу ових оскудних података може рећи да је Бишће матица свих "јужно-словенских" Y56203?

I2-Y56203 је распрострањенији од рода YGATAH4=8/437=13 па му је теже одредити матичну жупу. Жупа Бишће свакако спада у једне од матичних, али узимајући у обзир ове тестиране које си набројао као и католичке родове западно од Неретве, можемо прилично поуздано рећи да је средњовјековно Захумље матично подручје овог рода.

[симо]

Ту имамо тестираног Матрака из Гнојница, који су староседеоци тог краја.

Занимљиво је да је село Гнојнице по турском освајању ушло у царски хас, у којем се поред заначајнијих градова и  рудника налазили и власи. 1477. године хришћанско становништво Гнојница је остало на своме мјесту, није било у влашком статусу. Село је давало приходе у: грожђу, орасима, пшеници, јечму, пасуљу, просу, лубеницама, меду, лану, смоквама. Било је око 20 домаћинстава. Могуће да је у царски хас ушло због висине прихода.

Село је уписано и у попису 1468. године и такође није було пусто. Тад је уписано у нахији Благај.

[симо]

Ласовани

Ласовани припадају роду I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Ово не баш често презиме јавља се на подручју Херцеговине у облицима: Ласован, Ласохан, Ласхован. Настањени су у Љутом Долу у Дабру и у Тасовчићима код Чапљине. Било их је и у насељу Љубљеница, на међи дабарско-дубравској. Тестирани су Ласовани из Љутог Дола, који су 1845. Године, доселили из Долова у Дабру ( не знам да ли се ово односи на село До источно од Стоца), за даље поријекло не знају.

С обзиром на генетичке резултате, могуће да је даље поријекло Ласована из Пребиловаца, јер се у управо у Пребиловцима налази један стари локалитет под називом Ласоханов гроб о чему пише Јахура у свом раду о Пребиловцима:
„Постоји и Ласоханов гроб, на терену Дијела, старо гробље у Драгићевим питоминама, што све треба ваљано истражити.“

Иначе, име Ласохан је старо и присутно је у Дечанској хрисовуљи. О њему је писала и Милица Грковић и Александар Лома. Грковић је сматрала да: „Ласохан, може бити истог порекла као придев ласаст „налик на ласицу“, док је Лома остављао простора и за неке друге могућности.

Ласовани славе Аранђеловдан и могуће је да су повезани са двије породице у Србији које такође славе ову славу и имају близак хаплотип : Симеуновићима из Матијевца/Владимирци и Каралићима из Дајића/Ивањица. Нема писаних ни предањских трагова о овој вези. Каралићи чак наводе поријекло из Васојевића и славе васојевићку славу св. Александра Невског (Аранђеловдан им је стара слава), али генетички резултати говоре о несумњивој вези.

Иначе презиме Ласован је уско локализовано на подручју Дубрава и Дабра.

[Wolf Sagash]

Мала напомена! Данас се Дубравама сматра само висораван која иде од редцимо, села Маслина до брда Модрича повише Тасовчића. Пребиловци данас нису Дубраве.

[Грк]

Ласовани

Тестирани су Ласовани из Љутог Дола, који су 1845. Године, доселили из Долова у Дабру ( не знам да ли се ово односи на село До источно од Стоца), за даље поријекло не знају.

Долови су село у јужном дијелу Дабра, југоисточно од села Струпићи према Врањским. Љубовићи су имали посједе на том подручију.

[Wolf Sagash]

 Екмечићи имају предање да потичу од Драгићевића из Пребиловаца. Презиме Драгићевић у облику Драгић (како и данас зовемо Драгићевиће у локалном говору) спомиње се 1701. у Пребиловцима. Имамо уписанога Павла сина Драгића који чак држи кулу у "мулку" односно приватном власништву што је врло необично и ријетко. То ме асоцира да би Драгићевићи могли бити остатак неког спахијског рода па могуће и потомци самих Милорадовића-Храбрена

[симо]

Екмечићи имају предање да потичу од Драгићевића из Пребиловаца. Презиме Драгићевић у облику Драгић (како и данас зовемо Драгићевиће у локалном говору) спомиње се 1701. у Пребиловцима. Имамо уписанога Павла сина Драгића који чак држи кулу у "мулку" односно приватном власништву што је врло необично и ријетко. То ме асоцира да би Драгићевићи могли бити остатак неког спахијског рода па могуће и потомци самих Милорадовића-Храбрена

ДРАГИЋЕВИЋИ

Род Драгићевића из Пребиловаца такође припада хаплогрупи I2-PH908>437=13/YGATAH4=8. Иако Дедијер Пребиловце није обрађивао, поменуо је пребиловачке Драгићевиће кад је обрађивао Клепце и то као стариначки род који је прије Турака живио у Пребиловцима. Нешто детаљније је предања Драгићевића записао Миљенко Јахура у свом раду о Пребиловцима. По том казивању старије презиме Драгићевића је било Племићи и матица им је Драчево код Чапљине, гдје су имали и кулу. Муслимани Муратбеговићи из Драчева су наводно род са њима. Јахура претпоставља да је презиме Драгићевић настало од претка Драгића који је живио у 15. вијеку. По предању Драгићеви синови су из Драчева прешли у Пребиловце.

Предање је запамтило три сина: Стојан се потурчио и од њега су остала само женска дјеца, али су се преко ове женске дјеце, миразима и удајама неке муслиманске породице населиле у Пребиловце.

Од другог сина Драге су пребиловачка презимена: Трипковић, Брњашић, Медић и Кесо.

Од трећег сина Биле су пребиловачка презимена: Екмечићи (Екмечићи су тестирани), Сухићи, Ждракани/Ждракановићи, Ћирићи и Шарићи. Блиски Шарићима су и Драгићевићи Кавазићи у Клепцима.

Без обзира на ова различита презимена, Драгићевићи су понегдје сачували, а некад и накнадно враћали старо презиме Драгићевић.

У сваком случају, властиту земљу су од средњег вијека и кроз вријеме турске власти успјели да сачувају. Тешко је рећи да ли су старо племство или су се једноставно "добро снашли" приликом доласка Турака кад се стари систем урушавао.

У Другом Свјетском рату род Драгићевића је тешко страдао од усташа.

Сви Драгићевићи славе Никољдан.