Проблем је што су превратници 1903. уништили сву архиву Милана и Александра Обреновића. Једно су симпатије, ставови, мишљења и тумачења историчара, а друго су подаци из реалних политичких догађаја.
Ово се односи и на историчарку са којом је вођен разговор. Што рече Бакс, вероватно је и она пристрасна. Како год, није лоше чути неке ставове који нису "мејнстрим".
Подаци из реалних политичких догађаја су били апсолутно и потпуно познати Слободану Јовановићу.
Двадесет седам страница писама не могу да промене непобитне чињенице о одлукама доношеним током тридесет година колико су на власти били Милан и Александар Обреновић и последицама тих одлука. Миланова тајна конвенција са Аустро-Угарском, Александрова фиксација да се ожени Драгом Машин и тако искључи српску краљевску породицу из круга европских (нико није хтео да се сретне са њима) и себе лиши наследника, њихов апсолутизам, превртљивост, корупција која на велика врата улази у Србију приликом изградње пруге Београд-Ниш... нема краја. Српско-Бугарски рат чак и не спада у највеће грехове Милана Обреновића.
Државна архива није уништена у мајском преврату. Такође, сачувана су и многа писма краља Александра Драги Машин и обрнуто, дакле лична преписка, која није била део државних списа. Слободан Јовановић цитира неке делове тих писама у својим књигама. Ако је нешто уништено током ратова и после '45 године, то само отежава посао садашњим истраживачима, укључујући и поменуту историчарку.
Иначе, слажем се да је добро осветлити ствар из што више углова, али у овом конкретном случају, кад је реч о ликовима и делима Милана и Александра Обреновића, не знам шта треба да се открије па да их опере.
Пар примера:
У једном тренутку, после развода са Наталијом, када му се учинило да ће га свргнути са власти, Милан је потпуно изгубио компас и, плачући, предлагао аустро-угарском посланику у Београду да окупирају Србију а да он, Милан, буде вазални кнез. О томе је аустро-угарски дипломата известио Беч и те папире нико није уништио. Посланик је сматрао да је Милан обичан бедник и да њему није потребна дипломатска, већ лекарска помоћ. Чак му је, на његов предлог о окупацији, одговорио да Беч то не планира, али да ако буде то хтео, неће тражити дозволу од краља Милана. Човек је понизио и себе и земљу не једном. Током рата са Бугарском, после Сливнице, Милан је хтео да бежи из Ниша у Београд, потпуно усплахирен и у паничном страху. Зауставио га је Милутин Гарашанин, Илијин син, тако што је уперио револвер у њега и рекао да се "прсташи" стрељају.
Да не помињем његову тврдоглаву жељу да стреља Јеврема Марковића, итд, итд....