Аутор Тема: Власи и власи  (Прочитано 6582 пута)

Ван мреже boban

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 48
Власи и власи
« послато: Јануар 25, 2015, 01:13:01 поподне »
За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), мада и сам уз свој основни закључак ставља упитник, Влах је прасловенска посуђеница из готског walhs, старонемачког walah, walh, и новонемачког welsch, из којих су настали и називи енглеских покрајина Wales и Cornwall. Он каже да су Германи своје поменуте изразе направили према имену келтског племена Volcae, а доводи их у етимолошку везу са српском речју влас, јер су Келти имали велику косу. “У славенске језике дошла је по свој прилици из балканско-готскога на доњем Дунаву, гдје се Славени први пут између 4. и 5. вијека упознавају с Романима на доњодунавском лимесу” (P. Skok, Еtimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika III, Zagreb 1972, страна 608).


Мимо “првенственог” тумачења да је Влах исто што и Румун, Италијан или Цинцар, Скок констатује (P. Skok, Isto, стр. 606-607), исто као и Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, књига 2, Београд 1962, стр. 716) да се тај назив најчешће односи на Србе:

– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;

– за Хрвате, то је сваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;

– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;

– за травничке муслимане, то је сваки католик;

– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;

– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;

– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;

– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;

– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;

– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.

Ван мреже boban

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 48
Одг: Власи и власи
« Одговор #1 послато: Јануар 25, 2015, 01:16:37 поподне »
У сваком случају, појмом влах, често погрдно, означава се сваки странац на одређеном простору, сваки човек из другога краја, без обзира на веру; тога је значења и немачка реч welsch.

За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћи ћемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galle, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. Још данас, код словенског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, на горњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). О томе сведочи антички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).

У вези са тим, хрватски историчар Фердо Шишић (1869-1940) казује да од почетка 12. века па све до Мохачке битке (1526), на подручју од Драве до мора најбројнији међу “странцима” били су Власи (Valachi, Vlachi, Olahi), звани и Maurovlachi, односно Моrovlachi (Моrlachi или Мrtvovlasi и Nigri Latini). “Нема сумње да су они подријетлом били Романи, и то било изравни потомци римских насељеника, било поромањени Трачани, и да су постали негдје јужно од планине Балкана у данашњим македонским и тесалским планинама. Отуда су се све више ширили према сјеверу и тако ушли у чисто славенске области, гдје су најприје говорили оба језика, а затим су се временом – у XIV и XV стољећу – сасвим пославенили, и то неке скупине прије, а неке касније.

Цар Душан их у »Законику« јасно разликује од Срба, Арбанаса и Грка, а у Хрватској се први пут спомињу у првој половици XIV (управо 1322). Власи су се бавили понајвише преношењем робе на коњима и мазгама… и сточарством, проводећи несталан живот, љети на планинским пасиштима, по катунима, а зими ближе присојној морској обали… Стога је име Влах од XIV до XVI ст. у првом реду значило сточара, дакле је обиљежавало најприје занимање или социјални положај, а не туђу народност. Хрватска бијаше пуна Влаха од Неретве (истини за вољу, тамо Хрватске и не беше – ИП) до Гвозда (Петрове горе – ИП), нарочито око Цетине, Зрмање и Лике; вјере бијаху највећим дијелом католичке, а тек изнимно грчкоисточне (Vlachi schismatici)” (F. Šišić, Pregled povijesti hrvatskoga naroda, Zagreb 1962, стр. 242-243).

Ван мреже boban

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 48
Одг: Власи и власи
« Одговор #2 послато: Јануар 25, 2015, 01:17:56 поподне »
У целој овој Шишићевој причи може бити сумњиво што “поромањене Трачане” није назвао Србима, макар и поромањеним, утолико пре што је за Србе искористио назив Тraces, односно Трачани, те да су “Срби – Rasciani, Тraces – од краја XIV ст. живјели у јужном Сријему камо су измакли испред Турака” (F. Šišić, Isto, 242). И даље: у “данашњим македонским и тесалским планинама” живели су Срби, па се мора поставити питање како то да су се, у северним “чисто славенским областима”, односно на Српској Земљи, исти ти Срби пославенили а нису и даље остали оно што су били и пре: Срби.

Логографи, Херодотови претходници (Херодот из Халикарнаса, “отац историје” 484-око 425 пре Христа), под Тракијом су подразумевали читаву Европу и све земље северно од Грчке. Мојсије Хоренски (IV век) нешто је прецизнији кад каже да “земља Трачана лежи источно од Далмације код Сарматије; и Тракија има пет мањих провинција и једну велику у којој је пет словенских родова… има и брда, реке, градове, мора и острва, а као главни град срећни Константинопољ”. О тим трачким областима и словенским племенима говоре и ромејски, или византијски, монаси Георгије Кедрин (11. век) и Теофан Исповедник (око 750-817) (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 5. и 98).

По прилици, једно од најближих србских племена које су Грци упознали били су Рашчани, или Рашани, око реке Марице, у крају у коме се још крајем 19. века налазиле развалине града Раса. У немогућности да изговоре сугласнике ш и ч, они су тим новим комшијама, пошто су им на почетак речи додали непотребна слова, дали име Тhrakoi. Овакво изобличавање страних речи није било необично за Грке, тако да су многи учени људи одавно констатовали да у грчком начину писања туђих имена постоји извесна неизбежна нестабилност и непоузданост. Грчке грешке потом су преузимали и Римљани (Олга Луковић Пјановић, Срби… народ најстарији I, Београд 1990, стр. 317).

Ван мреже boban

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 48
Одг: Власи и власи
« Одговор #3 послато: Јануар 25, 2015, 01:19:11 поподне »
И византијски (ромејски) извори с почетка 15. века Србе називају Трачанима.

У својој књизи О пореклу и седиштима старих Илира, Пољак Казимир Шулц (крај 18. и прва половина 19. века) каже да се Тракија налази “источно од Далмације, недалеко од Сарматије и састоји се од пет малих и једне велике области, у којима обитава седам словенских племена… Илирско-трачка племена не само да су била и остала у својим седиштима… (и) не само да су сачувала језик, веру и слободу на неки начин (због римских напада на Хелм, односно Балкан – ИП), већ су се још у петом веку називали Словенима” (према: О. Луковић Пјановић, Том I 106). За Илире и Трачане он каже да су једно, не само због тога што су живели на јединственом простору, већ и због тога што су били једно и по језику, обичајима, уређењу и веровањима.

Или, како то дефинише Страбон, “Илири и Трачани нису могли да буду туђи једни другима ни на какав начин, јер су оба рода истога порекла, а осим тога имају исте обичаје и уређење и поштују исте богове”. Ослањајући се и на друге изворе који су изједначавали Илире и Трачане, Шулц је морао констатовати да “изгледа уистину, да су називи Трачанин и Илир два имена једног истог рода, чије су име друкчије употребљавали Грци, а друкчије Римљани. Наиме, целу северну земљу у којој су живели Трачани и Илири, стари су називали Тракијом, док су ту исту земљу други касније називали Илиријом”.

Хенрик Барић (1888-1957), арбанолог, католички Србин из Дубровника, сматра да су Трачани били насељени и на илирској територији (Еnciklopedija Jugoslavije knjiga 1, 512), полазећи при томе од става да су Арбанаси трачког порекла и да су се они из својих станишта померали у Илирик, пре свега у Дарданију и Пеонију.

Петар Скок вели да “илирске паралеле смијемо тражити изван Illyricuma у Македонији и у Тhraciji (Моеsiji)”, што значи да су Тракија и Мезија исто (P. Skok, Studije iz ilirske toponomastike, Архив за арбанашку старину, Београд 1923, стр 5)

Румунски историчар Р. Вулпе зна да су “на територији Румуније од давних времена живели Гети и Дачани”, да је то становништво говорило “истим језиком, имало исто трачанско порекло и исту културу”. И рећи ће да, једино по чему су се Гети и Дачани разликовали од Трачана, било је место на коме су живели (Istorija rumunskog naroda, стр. 44).

Ван мреже boban

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 48
Одг: Власи и власи
« Одговор #4 послато: Јануар 25, 2015, 01:34:05 поподне »
Петар Скок вели да “илирске паралеле смијемо тражити изван Illyricuma у Македонији и у Тhraciji (Моеsiji)”, што значи да су Тракија и Мезија исто (P. Skok, Studije iz ilirske toponomastike, Архив за арбанашку старину, Београд 1923, стр 5)

Румунски историчар Р. Вулпе зна да су “на територији Румуније од давних времена живели Гети и Дачани”, да је то становништво говорило “истим језиком, имало исто трачанско порекло и исту културу”. И рећи ће да, једино по чему су се Гети и Дачани разликовали од Трачана, било је место на коме су живели (Istorija rumunskog naroda, стр. 44).

Грегор (Řеhоř, Жехож) Данковски (1784-1857), професор грчког језика и библиотекар краљевске библиотеке у Пресбургу (Братислави), вели да су “Гети били Словени и да су припадали роду Трачана, говорећи с њима исти језик”. Ову последњу тврдњу он заснива на писању грчког историчара Теофилакта Симокате (око 570-640) о Маврикијевој владавини (582-602) да су “Словени зацело Гети. Наиме, Гетима су се звали некада… Гети су од свих Трачана најхрабрији и најправеднији… (Они су) једнојезични са Трачанима” (према: О. Луковић Пјановић, Исто I, 31-32).

Јован Рајић (1726-1801) потврђује да маџарски историчар Миклош Иштванфи (1538-1615) назива Србе Трачанима; он и за деспота Ђурђа Бранковића (око 1375-1456) вели да је Трачанин.

Хрватски историчар Милан Шуфлај (1879-1931), нимало српски расположен, сасвим произвољно изједначује Влахе са Румунима, па каже да је “словенска најезда на Балкан растепла (растурила – ИП) слојеве Румуња или Влаха, потисла их дубоко на југ у Тесалију и на запад пред врата далматинских приморских градова. Јаки одјели Румуња видљиви су у средњем вијеку, као јужни наставак дугачке далматинске зоне Морлака или Моровлаха, на тлу источне Зете или Црне Горе, паче на најсјевернијем завоју Дрина”, односно Дрима (Мilan Šuflay, Пpovijest sjevernih Arbanasa, Архив за арбанску старину, језик и етимологију, Београд 1924, стр. 198).

И Јован Цвијић (1865-1927), антропогеограф, покушава да одговори на питање ко су Власи, али он сопствену несигурност исказује констатацијама да се “у средњевековним српским споменицима често помињу Власи у планинским областима, југозападно од Шумадије и у околини Призрена, око Билеће у Херцеговини, Доњи Власи у близини Дробњака и т. д.”, те да “није могуће увек са сигурношћу одлучити да ли се ово име Власи односило само на праве Аромуне или и на српске сточаре, пошто је у Средњем Веку име Влах (Власи) изгубило своје етнографско значење и њиме су називани сточари без обзира на народност” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, стр. 260-261).

Ван мреже boban

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 48
Одг: Власи и власи
« Одговор #5 послато: Јануар 25, 2015, 01:36:03 поподне »
Много су компликованија и, утолико “учевнија”, тумачења којима нас обасипа историчар и оријенталист (османист) Бранислав Ђурђев (1908-1993), “жалећи” што читаоца тиме оптерећује, “али је процес толико компликован” да не може увек објашњавати на коју категорију мисли:

“Мало је заплетено код мене писање речи влах, односно Влах. Кад хоћу да означим етничко обележје, кад говорим о неславизираним балканским Романима, пишем реч великим словом; кад спомињем средњовековне славизиране, односно сербизиране сточаре, који се у нашим и турским средњовековним изворима називају власима, пишем реч малим словима, кад хоћу да изразим да су сточари прешли увелико на земљорадњу, да су у нашем средњем веку већ готово изједначени са меропсима (зависним сељацима, кметовима – ИП) и код Турака да држе рајинску земљу и дају неке рајинске дажбине, а да су ипак очували влашка права, пишем реч у наводницима. Кад је у питању придев не може се изразити разлика писањем великог и малог слова, него само наводницима” (Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Титоград/Подгорица 1984, стр. 85).

Ову “науку”, нарочито онај њен део који се не пише великим словом, на разумљив језик “превео” је историчар Милош Благојевић (1930-2012). Тако, на пример, од њега можемо научити да су “зависни сточари – Власи… били дужни да (владару) дају коње и, што је битно, да према важећим прописима шаљу одређен број опремљених војника”. Према феудалцима, “као искључиво сточари, Власи су имали другачије обавезе од сељака и занатлија. Извршавали су их двојако: давањем великог десетка од стоке и давањем малог десетка уз обављање разних послова за господара. Велики десетак, под којим се подразумевала стварна десетина стоке, био је знатно ређи и давали су га тзв. Власи поклоници, који су, поред тога, у јесен давали покрове (покриваче), а на пролеће по два »брава јалова«. Друге обавезе од њих нису тражене. Власи под малим десетком, што је био најчешћи случај, давали су господару по две овце годишње, једну са јагњетом.

Категорија Влаха војника била је годишње дужна да даје по један покров црвени или окроју (комад готове тканине). Војници су, осим тога, чували и напајали пастухе (ждрепце) и превозили робу за господара. У случају преке потребе (»у зло време«) војници су били дужни да оружјем штите стоку својих господара на пашњацима, а уз то су обављали војну службу, чија садржина није довољно позната” (Милош Благојевић, Србија у доба Немањића – Од кнежевине до царства : 1168-1371, Београд 1989, 48-50). По претпоставци, Власи војници морали су бити везани за одређено боравиште, јер би се иначе морало поставити питање како би, као номадски сточари, могли испуњавати војничке обавезе.

Ван мреже boban

  • Почетник
  • **
  • Поруке: 48
Одг: Власи и власи
« Одговор #6 послато: Јануар 25, 2015, 01:37:19 поподне »
За разлику од војника, сиромашни Власи (убози) нису давали готове тканине, али су зато морали да у тканину прераде вуну коју би им послао господар. Влашка домаћинства (клетишта; клет је српска реч и њом се означава мала кућа, колиба у винограду, изба, вајат) понајвише су држала овце и коње. “Влашка стока се прехрањивала претежно на пашњацима, летњим и зимским. (Постојање зимских пашњака подразумева чињеницу да се такви Власи нису много селили, нарочито не у зимским условима – ИП). Најбоља паша налазила се на летњим испашама (планинама) на надморској висини од хиљаду и нешто више метара… Пошто се влашка стока највећим делом напасала на пашњацима, морала је током године да преваљује знатна растојања у потрази за пашом (тзв. сеобно сточарство). Зато је била прилагођена животу под тешким условима и кретању по планинским и врлетним теренима, лако покретљива, отпорна на све временске услове” (М. Благојевић, Исто, стр. 120-121).

Причу о Власима употпуњује и Јосиф Константин Јиречек (1854-1918), унук Шафариков. Пошто констатује да су сточарски производи извожени на Приморје “за снабдевање морских лађа”, пише да се “оштро разликује сточарска привреда планинских пастира од привреде најмљених пастира на великим имањима или земљорадничким добрима” (К. Јиречек, Историја Срба : Прва књига до 1537. године, Политичка историја, Београд 1952, стр. 283). Позивајући се на жичку повељу (око 1220), Јиречек још каже да се “пастири зову Власи, а тежаци земаљски људи, исто онако као и у Законику Стефана Душана људи земљени…

Друкчије је у XIV веку. Тада су сви пастири (изузевши Арбанаси) важили као Власи, а напротив сви тежаци као Срби… Пастири су свагда више очували личну слободу кретања, док су тежаци увек били већма везани за земљу. Закон је, после 1300, забрањивао ступање тежака у пастире… Ова друштвена разлика постојала је још око 1500, када (један путник) разликује у Србији дивље и ратоборне Расијане (Расциани) у Подунављу и Посављу од Влаха (Valachi) genus agreste hominum (народ дивљих, сурових људи) у планини, који су богати само у стадима” (К. Јиречек, Јован Радонић, Историја Срба : Друга књига, Културна историја, Београд 1952, стр. 96-97).

Оно што је необично у Јиречковој причи, јесте запис да су “сви Власи, без изузетка, првобитно били, по свој прилици (курзив ИП), непосредни поданици краља, па су тек поклоном владара постали својина манастира, а можда и властеле” (К. Јиречек, Ј. Радонић, Исто, стр. 97).

симо

  • Гост
Одг: Власи и власи
« Одговор #7 послато: Април 15, 2017, 01:23:58 поподне »
Драго Роксандић у својој расправи
Rmanj, an Orthodox monastery on the Triplex Confinium –
perceptions and myths, 15th-18th Centuries

наводи једну интересантну тезу о религиозности средњевјековних Влаха и пише:

"I personally advocate an approach which could be consequently derived
from a history of popular religion. Having in mind, firstly, that Dinaric Vlachs
in the Late Middle Ages and later in the Early Modern Age – were most of
the time mobile, transhumant inhabitants and, secondly, that they originated
from the indigenous, but Romanised, late antiquity communities who were
able to keep their Christianity for over two, three centuries in a sea of Slavic
paganism from the 7th century onwards, there should not be any doubt that
they were able to interiorise patterns of their own, Vlach Christian religious
culture
, however and wherever it was at the time. We could presume that
in the same way they could have had trust only in their own priests, the
people who together with their families moved around with Vlachs, as well
as, very similar to them – monks who as hermits could have also followed
them for long distances. On the other hand, there should be no doubt that
they tried to avoid conflicts with established churches – after Slavs had been
Christianized and established their states – because these kinds of conflicts
would bring many other troubles related to their transhumant way of life.
This means that the question of Orthodox or Roman Catholic trust in the
late Middle Ages and later was secondary for them.
In the 15th century the Franciscans in Roman Catholic ways ‘disciplined’
numerous Vlachs in large parts of the Dinaric area in Bosnia and Croatia
but the question is how long the results lasted bearing in mind the arrival of
the Ottomans."

У својој другој студији "Dinarski Vlasi/Morlaci od 14. do 16. stoljeća" наводи исту тезу уз ослањање на мишљење хрватског историчара Младена Анчића.

"Једно од најспорнијих питања у расправама о влашким идентитетима у касноме
средњем и раноме новом вијеку је у вези с њиховом религијском културом.
Притом се неријетко превиђа да су оне влашке заједнице у чијем је случају
неупитнија претпоставка о касноантичком аутохтонизму највјеројатније биле
покрштене у вријеме славенских сеоба. То значи да су оне, чак и када су изгубиле
контакт с кршћанским средиштима, примјерице, у јадранском ареалу, могле очувати
своје кршћанство у форми пучке религиозности. На неки друкчији начин је то могао
бити случај и касније, након покрштавања Славена и успоставе дистинктивних црквених
хијерархија на Истоку и Западу. Младен Анчић тако истиче да «дубровачки документи
14. стољећа откривају како су влашки катуни локализирани на простору источно
од Неретве имали врло необично схваћање кршћанства, односно организације и ритуала
повезаних с њиме. Тамо је, наиме, владао обичај да сваки катун има свога
свећеника и да се тај положај у начелу насљеђује с оца на сина, а може се наслутити да
је веза с универзалном хијерархијом (у овоме случају Српске православне цркве)
била крајње лабава. Нема двојбе да су први катуни који су прешли Неретву и почели
се ширити ка западу задржали такве обичаје, при чему су их под свој надзор вјеројатно
(прилично безуспјешно) покушавали ставити представници Католичке цркве, но
ствари су се ипак 60-их година 14. стољећа почеле мијењати. (…)…душебрижништво
над Власима преузимају фрањевци организирани од 1340. у оквиру босанске викарије
» (Анчић, 2007: 166). Према истом писму, према најстаријем попису Босанске
фрањевачке викарије из 1385. године «цијело је подручје најинтензивнијега насељавања
већ од средине 80-их година 14. стољећа било густо премрежено фрањевачким
самостанима…» (Исто). Међутим, колики су били учинци фрањевачких мисија између
Цетине и Неретве у 14. и 15. стољећу, према Анчићу, тешко је рећи јер је «редовита
хијерархија Католичке цркве имала великих тешкоћа» (Исто)."

Поставља се питање да ли су овакви облици "пучке религиозности" код Влаха, како наводе Анчић и Роксандић, могли утицати на концепцију саме Цркве Босанске?

Фрањевци су имали успјеха у Западној Херцеговини тек кад су се уклопили у овај образац.

Ван мреже Iєшɑ

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 175
  • Припɑдник сɑȋтɑ: 6. XII 2018.−
    • Kotraža sajt
Одг: Власи и власи
« Одговор #8 послато: Септембар 27, 2022, 01:11:03 поподне »
Kad se na Balkanu kaže Vlah ili Vlasi, misli se na konstitutivan matični narod Republike Rumunije... Rumuni i Rumunija su dobili to ime po Romejima, matičnim žiteljima Vizantije, koji su bili latinskog tj. romanskog porekla, mada su se i Heleni (Grci) zvali Romejima... To ime su preci Rumuna (u izvesnoj meri romanizovani Dačani) dobili po padu Vizantije pod Tursko Otoman.lijsko carstvo, jer se znatan deo tih Romeja utopio asimilacijom u poromanjene Dačane, tj. pretke savremenih Rumuna...

Ima tu još nešto, loše je kad narod nosi egzonime umesto endonima za ime svog naroda i države. To je jedna od velikih zabluda, koje ni jedan narod sebi ne sme dozvoliti... Setimo se mnogih primera, pored ovog Rumunija, tipa Sveto Rimsko carstvo, Britanija, Jugoslavija itd....
« Последња измена: Септембар 27, 2022, 01:13:02 поподне Ješo »
Новɑковић / Iєшић – „Iєшɑ“.
Iєшић Новɑковoг Симонов (1795.−1853.) и Милєнин (1801.−1864.) потомɑк.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Власи и власи
« Одговор #9 послато: Септембар 27, 2022, 01:16:35 поподне »
Kad se na Balkanu kaže Vlah ili Vlasi, misli se na konstitutivan matični narod Republike Rumunije... Rumuni i Rumunija su dobili to ime po Romejima, matičnim žiteljima Vizantije, koji su bili latinskog tj. romanskog porekla, mada su se i Heleni (Grci) zvali Romejima... To ime su preci Rumuna (u izvesnoj meri romanizovani Dačani) dobili po padu Vizantije pod Tursko Otoman.lijsko carstvo, jer se znatan deo tih Romeja utopio asimilacijom u poromanjene Dačane, tj. pretke savremenih Rumuna...

Ima tu još nešto, loše je kad narod nosi egzonime umesto endonima za ime svog naroda i države. To je jedna od velikih zabluda, koje ni jedan narod sebi ne sme dozvoliti... Setimo se mnogih primera, pored ovog Rumunija, tipa Sveto Rimsko carstvo, Britanija, Jugoslavija itd....

Замолио бих вас да избегавате да коментаришете ствари о којима баш и немате барем некакво предзнање, о знању да не говоримо. Од свих ваших реченица у овој објави, једино је прва условно тачна, већ друга је полутачна, а остатак не бих ни коментарисао.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Željko

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 295
  • I1-P109>FGC22061
Одг: Власи и власи
« Одговор #10 послато: Август 08, 2023, 06:27:37 поподне »
Прочитах већи дио овог рада што је саставио турколог др Вјеран Курсар.
Занимају ме мишљења и коментари других читаоца..

Being an Ottoman Vlach:
On Vlach Identity(ies), Role and Status in Western Parts of the Ottoman Balkans (15th-18th Centuries)

Vjeran Kursar*
* Ph. D., University of Zagreb, Faculty of Humanities and Social Sciences, Department of History

https://www.academia.edu/7453833/Being_an_Ottoman_Vlach_On_Vlach_Identity_ies_Role_and_Status_in_Western_Parts_of_the_Ottoman_Balkans_15th_18th_Centuries_
Језик је од меса и свашта меље.