Ја се извињавам, да ли је већ негде Невски објашњавао свој специфични правопис?
Да не питам ако је већ било говора о томе у прошлости
Невски не воли Вуково решење за запис гласа "ј", јер га подсјећа на латинично "ј". Невски воли, да га пише по русски "й". Ако желиш сам створити своје мњење о запису гласа "ј", види ниже.
Заврзлама с гласом ј има сљедећу позадину:
Старословјенски правопис имао је узор у грчком правопису, али га бијаше покушавао прилагодити к својему звуковному уређењу. Питање бијаше како писати звуке које грчки нема.
1. Звукови ч, ж, ш, ц узети су из бугарских "руна", као и звук ѣ (дуго е), те ъ и ь.
2. њ,љ писаху се као
НЬ,
ЛЬ када је на крају ријечи, али када слиједи самогласник писаху другојачије: ња, њу, ља, њу као НIA, НЮ, ЛIA и ЛЮ . Вук је НЬ, ЛЬ стопио у Њ, Љ, али се је оканио склопа НIA, НЮ, ЛIA и ЛЮ, те је уредио, да буде по некој логици и аналогији ња, њу, ља, љу, што је заправо благосмислено.
3. Што се тиче гласа "ј" Грци га писаху двојако, као
ι (јота) или као
Η (ита). Грци би писали
ιа, ιе, ιоу, ιо, те їа, їе, їо, їоу (што су усвојили и у старословјенски правопис, те се писало
ιако, ιест ), но никада не би писали јоту ι на крају ријечи, но умјесто тога иту (и). Тако да би било
аи, еи, ои, оуи ( и то бијаху преузели у старословјенски, па писаху
краи, мои, твои; Касније су у русском додали квачицу над итом, да би се разликовало од нормалнога и, те се почело писати
край, мой, твой).
Дакле
ιако, ιест , али
край, мой, твой. У русском брзопису у 16. в. почели су писати ιа као я, те тако остало и до данас, а Вук не хтје што је русско, но ослањавши се на старословенски узе, да буде
јако, јест, но одбаци край, мой, твой и замјени то с
крај, мој, твој, да све буде посложено смислено и универзално.
На крају крајева, што је нама за тим, како пишу Грци и зашто тако пишу. Нама је логичније имати једно ј него два, а хоћемо ли узети јоту или иту за ј, питање је стила. Ево Вук је изабрао јоту, а изгледа као латинична, само зато што ономадне није морао наручивати да се лије ново ј за печатање, но се је могло узети из латиничнога скупа писмена за печатање књига. Србски има веома лијепо и добро уређено писмо, само му је правопис, по мојему мишљењу искварен и наопак до непрепознатљивости смисла ријечи.
Ја волим писати тако да се у ријечима вазда јасно препознаје коријен и наставци, иако се у брзом говору некада испушћају или презвучавају гласови.
Тако волим написати
задушбина, што је црква саграђена за душу творца јој, а
задужбина ми је задужење или дуг; волим написати
гостба а не
гозба јер је од ријечи гост,
вјештба а не
вјежба, јер је од ријечи вјешт, отац, па онда
отца, а не
оца и слично.
Оно што у Невскога и није тако лоше, то је да користи домаћу ријеч, када може и што пише ѣ, које би учинило, да србски језик има један јединствен стандард, а не екавски и ијекавски.