О П А Н Ч А Р И К А З А Н Џ И Н У Ш А
Одувек су људи морали на себи имати суву обућу, јер прехлада најпре с ногу долази. Поготово они који су најчешће с влагом у додиру, сељаци. Пошто рано устају, ако није кишно време, ту је бар она јутарња роса. А сваки се посао морао на време и започети, а и довршити. За сељака нема ни недеље ни свеца, а камоли годишњег одмора.
Многима из града када дођу, замиришу и шунка и домаћа кобасица, а само је тај паор знао колико је требао радити, зноја пролити и смрада се нагутати, да би дошао до тих шунки и кобасица. Бар се стока морала нахранити свакога дана и око ње све намирити, а баш ако је неки „здраво јако“ велики светац, е, онда се и празновало и одмарало.
И придикују стално ти „грађани“ како је сељаку лако. Има свега у дворишту своме, не мора на пијац и у месару, амбари му пуни, иде на њиву кад хоће, не буде сваког дана у исто време у предузећу. А праве се да не знају, да би се тај исти сељак увек радо мењао за тамо њихов, господски посао. Бар не би морао вечито у небо да гледа, хоће ли киша, невреме какво, суша. Од тога му будући приходи зависе, а њима у граду капне сваког првог у месецу.
Некако је најприкладнија обућа за сељаке мушкарце била кожни опанак, и то онај тврди, од говеђе коже, док су им жене обично носиле гумењаке. Тај „лалошки“ опанак им био увек на ногама, јер се најлакше и обувао и скидао да би се земља из њега од орања или парања лако истресла. Свечане ципеле би обували само за светац или ако негде у град иду. Те опанке који су се некад носили највише у „пречанским“, панонским областима, неко је називао банатским а неко швапским опанцима. И, били су врло тражени, поготово тамо негде у двадесетом веку, јер су ти крајеви одувек били ратарски. Мајстори опанчари, у то време, само трљали руке, радујући се доброј заради од свога заната.
И мајстор Миле С. из банатског села А. био на гласу у читавој околини. Код доброг мајстора нема лагања и убеђивања муштерија. Сам производ његов, о себи говори. А они који купе опанке код мајстор Милета, ширили гласове о њему и по својим селима. Тако је опанчар Миле највише опанке продавао у својој радњи, а износио их је и по вашарима, које је у то време, скоро свако насељено место имало. Кад му дођу кући, и после обављеног пазара, Миле увек муштерију частио и правом „домаћом“. Наздрављао, да му опанци дуго трају, да их још дуже у здрављу и весељу носи.
Раније је то била дудара јер су поред друмова сеоских, најчешће били дуги редови засађени дудом, а после шљивка ранка од ринглова, или љута шљивовица од каснијих сорти шљива. Распричао се тада „уз по коју“ и мајстор Миле, а „развезао“ се језик и купцу. Није Миле својим муштеријама наплаћивао ту ракију - две, јер је имао свој казан, а ракије, пуни балони.
Говорио како се ту, у Банату, праве такви опанци, а доле по Мачви и у Србији, сасвим другачији, „шиљкани“, са опутом и каишевима. И данас се могу видети, уз обавезну шајкачу, код сељана из Шумадије, Поморавља, Ужица. Али, и њих замењују фабричке ципеле и сада се виђају највише у неким културно – уметничким друштвима, уз уобичајену народну ношњу.
Сећа се мајстор Миле, како је у оним тешким и сиротињским поратним временима, правио не само праве банатске опанке, него и гумењаке. Често је и пенџетирао којекакву обућу, ушивао, стављао нове ђонове у које је дрвене „ексерчиће“ укуцавао. Некада је на оне тешке зимске баканџе шунигле доле закивао, а на врхове и пете лимене блокеје стављао. Само да се ђон мање троши при ходу, а и да се тако зими, по залеђеном путу, лакше и сигурније хода. Мада је падова и ломљења руку или ногу, одувек било
Као што је већ речено, имао Миле опанчар и казан за печење ракије, постављен на точковима. Уз њега ишла мајсторица његова, супруга му Мира, и радила стручно све послове око казана. Кад она само лизне нову ракију, ту ти није био потребан никакав градомер, јер је тачно, у град, погађала јачину њену. Није Мира волела да јој други баркају око казана. Понекад их је било и да мало више „повуку“, па онда забрљају с послом. Или јако ложе ватру па с ракијом крене и прокључао кљук, или им ракија на лули цури дебело к’о рука, што није добро, јер тада иде врућа ракија и алкохол испарава. А покаткад забораве и да окрећу мешалицу у претоплом казану и онда им комина загори. Куд ћеш горе, него кад ти се ракија осећа на загорено. Ко је год проба, одмах пита и где је ракија печена. И ето бруке за њихову кућу. Зато мајсторица Мира највише воли да све ради сама. И да хлади воду у табарци, и да окрене понекад мешалицу, а будним оком прати и онога који ложи ватру у казан.
Кад се заврши и са препеком, онда, зна се. Свака седма литра је мајсторици Мири. Па неко плати ракијом, а неко и у новцу. И Мира, а поготово њен газда Миле, су више волели да им се плати у новцу. Јер, често уместо праве ракије, добију и неку „брљу“, шећерушу, па после не знају шта ће са њом. Нити је да је некоме изнесу, а ни за продају. Некада било и горе смрдуше. У оним поратним временима, у тајности од власти, пекли људи од хлеба ракију, погаче од кукурузног брашна на врење стављали.
Нема више ни старих паора ни „лалинских“ опанака. Ракијски казани још одолевају времену, јер је одувек било и биће оних који воле по коју домаћу ракијицу.
Аутор: Војислав Ананић