Друштво српске словесности је 1840их радило на стварању српских речи за бројне појмове из науке, културе и уопште друштвеног живота. Неке су се задржале, али већина није. Тако је за банку предлагана реч новчара, а за кредит повера. 
Ако би ишло по вољи једнога од најревњејша противника «Дру
жтва Ср
бске Словесности», господина Вука Стефановића Караџића, вјеројетно се ни једна једина кованица споменутога дружства не би примила у србскијем језику. Према процјени Караџића част измишљања ријечиј за описивање новијех појам или појав,
изкључиво припада драгому свевиједајућему туђину, који ријечи кује на основи германскијех, латинскијех или грчскијех коријен. За то је
подплно свеједно да ли те туђе ријечи имају икаквога смисла, свеједно је колико су у коријену безсмислене, безумне, ништа казавше, празне ( нпр. идиотска, слијепо преузета ријеч «аутобус»), важно је само да неје словијенско-србска потекла. Што образован Србин међутијем умије измаштати на основи својега мјестна словијенска говора и својега знања о језику и њекој научној области свакако не ваља,— то наш великан увјерено сматрааше. Трпити се домаће језичне изуме наводно не могааше ни као замјена за туђице, али даже ( османлијско-србски: чак ) ни као равноправне истозначенице поред туђиц. Стога се, као што Vlax изнад правилно каза, већина њиховијех приједлог не смјејааше усвојити. Но, упркос свијем потежкоћам, нам Дружство Србске Словесности ипак остави свој трајан траг у књижњејем и говорњејем језику, којега на сву срећу ни протусловијенско ревновање Караџића ни Петра Матића не успје прогонити из србскога језика. Те новокованице а и донекле у оно доба од дружства уведене, дакле из инијех словијенскијех језик преузете ријечи, су напримјер:
браколомац, правобранитељ, двосмислено, обостран, рачуноводство, прибор, преврат, попис, позив, сукоб, принуда, пријем, списак, опроштај, стицај, претплата, ванбрачно дијете, дједовина, сујевјерје, сазвијездије / сазвијежђе, поднебље, засједање, водоземно, водоземац, савјетник, злочинац, основа, додир (у смислу контакт), суштина, прибјежиште, својство, способност, постепеност, . . . итд. Премда само постојање таквијех домаћијех, словјенскијех и наводно сасвијем «неприроднијех» кованиц бијаше опречно илити дијаметрално супротстављено језичној «једино изправној» идеологији Матића, Караџића и другијех, не могааху их пак, једном усвојене од народа, више потиснути или прогонити из језика. Лијепо је да нам поње ( османлијско-србски: бар ) њеке мрвице од труда дружства тијех маштовитијех србскијех језикотворац остааше као језична оставштина, као насљеђе до данашњега дана. Даља марљива борба и залагање утицајнијех непријатељ дружства најзад доведе до његова подплна разпада и укидања, као и до — по наш језик — судбоносна конца
близу свакојаке дејне ( латин. активне ), живахне изградње србскога језика. Посљедице уништавања тога језикоњегујућега дружства и увода караџићке језичне идеологије силно дејствују до данашњега дана, као што можда уочавате на мањку домаће синонимике за већину појав предходнијех 150 љет. Од тада се србски језик приближно изклучиво развија на пасиван начин, увозећи на стотине ако не на тисуће новијех странијех израз и ријечиј сваке године. Тако нам ниње ( сада, данас ) и Србистика и већина нашега народа упорно тврди како понуда домаћијех истозначениц изпада тобоже «неприродно», «смијешно» или аж «усташски». Зар су и горе наведене кованице доиста толико смијешне?
Слажем се посве са ставом да не морамо, и не требамо бити чистунци избацивајући користне туђице, тако осиромашивши нашу лексику, уствари ни једна једина туђица не мора летјети из језика, али неће нам ваљда бити ни на уштрб ако за принајмање њеки удијел, рецимо за 25 одсто туђиц, имамо, добијемо, створимо и домаћега, туђицам равносмислена избора. Никтому се не намеће да користи домаћу словијенску ријеч вамјесто латинске, грчске, енглеске, њемачске, османлијске, итд.. Тако себи и ја лично напримјер никада не бих узел за право прекоравати или савјетовати земљака, који у двије реченице пет пута користи и понавља грчску ријеч «период» вамјесто да поње једном на словијенском иначицом нашега језика каже «доба» или «раздобље». У начин како ини зборе или не зборе ја се не мијешам, једино нудим себе као примјер да ваистину може и инако. Али би са друге стране било исто тако пожељно да се овај садашњи, караџићки дружствени табу ковања новијех србскијех ријечиј једном
напокон превазијде, те да говорник изкрено марећи за тијем има избора између туђице и у језгру разумљиве и милозвучне домаће ријечи. Неће се од тога јестества избора никто отровати, нити ће му језик одпасти проговоривши, нити ухо зачепити чувши, нове у коријену србске ријечи.
