Што се тиче владарске титуле БАН, коме веровати?
- Милану Туторову који тврди да назив потиче од аварског бана Бајана („…Бројни Словени (чије су прве претходнице стигле у данашњи Банат још са Роксоланима у 4. веку, па су се интензивно почели досељавати у време Гепида) сад, уз Аваре, у процесу оснивања нове аварско – словенске државе, су у великим масама преплавили равницу коју су они, СЛОВЕНИ, и назвали Банатом. Јер, на челу аварско – словенске државе владао је кан Бајан – вероватно су Словени од његове титуле и имена начинили своју титулу бан по којој је и Банат добио име и оно је, то име, како је већ речено, као назив историјски остало трајно као и присуство Словена (касније Срба) у равници међу рекама до дана данашњег.“ „…На уздигнутим теренима погодним за одбрану градили су своја утврђења од земље, заштићена одбрамбеним шанчевима. Најочуванији траг таквог насеља унутар земљаног утврђења словенског порекла и данас налазимо у Борђошу недалеко Новог Бечеја“ (Милан Туторов, „Банатска рапсодија“, издање „Аурора“, Нови Сад, 2001. године, стране 156. и 157),
- или ЛЕКСИКОНУ СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ-РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999 - БАН - титула владара или његовог намесника. Реч је турског порекла, и у облику (Зооуох први пут је забележена средином X века у спису цара Константина VII Порфирогенита у вези са „Крштеном Хрватском". Бан је управљао делом државе који се састојао од Крбаве, Лике и Гацке. Титула се очувала и чак јој се раширила употреба кад је Хрватска ушла у састав Угарске краљевине (1102). Краљ би именовао два бана, једног за Славонију, другог за приморску област, што се у току времена повезало са Хрватском и Далмацијом. До XII века употреба титуле бана проширила се и на простор некадашње „Крштене Србије".
Владари Босне, оног дела некадашње „Крштене Србије" који је дошао под врховну власт угарских краљева, носили су титулу бана од средине XII века (бан Борић) до 1377. године, када се бан Твртко крунисао за краља. Има докумената у којима је владар Босне назван велики бан, али то није друга титула различита од банске. Банови су бирани из једне породице Котроманића, за коју се веровало да је немачког порекла.
Припајањем Усоре, Соли, па и Босне, бановима Мачве, које је постављао угарски краљ, отворен је пут удвостручавању банског достојанства. Док се раније два бана јављају у време унутрашњих борби (Нинослав - Пријезда), угарски краљ је 1357. потврдио Твртка и брата Вукића у банству босанском и усорском. Вук (Вукић) је назван млади бан, попут младог краља, који је постојао у Угарској и Србији. Од Твртковог крунисања владари Босне носе титулу краља све до пада државе (1463). Из тога времена само је један пример службене употребе титуле бана, у време краља Дабише кад су на његовом двору боравили банови из Хрватске. Титула бана није заборављена, јавља се у надимцима појединих личности (Вук Банић, Радослав Бан, Вучихна Бановић).
Истраживачи нису узимали у обзир могућност да је и Захумље имало банове, јер је подлога непоуздана. Повеља коју треба да је издао 1151. препознатљив је, мада рано зготовљен фалсификат. С друге стране, акт угарског херцега, каснијег краља Андрије II, из 1198, кад се хвалио победом над Хумом и Рашком и дичио титулом, има као главног сведока, непосредно иза задарског архиепископа, личност, што би хронолошки могао бити синовац Немањин, син и наследник кнеза Мирослава. Сачуване су, међутим, две његове повеље из каснијег времена (1214/17, 1247/49) у којима је његова титула: кнез. Само легендама прожето казивање тзв. Летописа Попа Дукљанина зна за бана Рашке.
У Дубровнику се назив бана приписивао заменику кнеза. Током XIII века основане су у граничним деловима Угарске краљевине нове бановине, од којих су неке имале утицаја на збивања у Србији. Најстарија је Северинска, затим средином века основана Мачванска, док се Кучевско-браничевска показала краткотрајна. Мачванска се настављала на династичку територију, тзв. Маргитин мираз, којом су господарили наследници бивше византијске царице и најближи краљевски рођаци. У низ њених господара укључио се 1284. српски краљ Драгутин. Банови Мачве су дошли до већег значаја тек после његове смрти (1314) кад им је поверено да буду истовремено велики жупани суседних жупанија (Сремска, Вуковска, Бодрошка, повремено Барањска) и да део њихових прихода употребљавају за одбрану граница.
Док је династичка територија имала тежиште у Србији, а повремено је укључивала области западно од Дрине: Усору и Соли, банови XIV и XV века су имали мало територија јужно од Саве. Седиште им је било у Димитровцима (Свети Димитрије на Сави, данас Сремска Митровица). У периоду заједничких борби против Турака банови Мачве били су блиски сарадници српских деспота.
Формирање бановина у граничним областима наставило се средином XV века када су Турци, освојивши Деспотовину, избили на угарску границу. Заповедници Београда добили су титулу бана, а касније, пошто је од Турака преотет Шабац (1476), и овај град је постао седиште бана. Почетком XVI века спомињу се банови Титела, где је била важна база шајкаша.
На територији повраћеној од Турака формиране су 1464. бановине у Сребрнику (одржала се до 1512) и Јајцу (до 1528). У омасовљавању и ширењу титуле бана значајну улогу имао је закон донет 1494. по коме су на свим управним и заповедничким местима морала бити два племића. Број банова се тада удвостручио. После слома Угарске титула бана одржала се у Хрватској, а сачувала је место и међу дворским достојанствима у румунским кнежевинама.
По свој прилици је у овом позном периоду сразмерно велике раширености и спуштања по хијерархијској лествици, титула бана постала позната међу Србима до те мере да је приписивана јунацима песме: Дојчин Петар, варадински бан, Страхинић бан, Бановић Страхиња, Секула Бановић.