Сеобе пре сеоба

[Муњени Ћелић]

Вароши:
SZOBOTKA - Суботица

Села:
VASTOROG - Вошторог, познат и као Вошторок / Ошторак (Vastorok, Ostorák); у 19. веку су на том простору били бројни салаши.
PUCSA - Пуча (Пучо), данас не постоји. Пуча се заправо налази у сегединској нахији, а истомена пустара у суботичкој. Село је уписивао и под називима Пуц, Пуца, Пуцут (Pucz, Pucza, Puczut). Село се налазило отприлике на простору данашњих села Мале Пијаце и Мали Песак.
NAPFÉN - Нопфен, познати и као NAGYFÉN (Нођфен / Велики Фен), је данашњи простор села Старог и Новог Жедника, некад познат и као Зобнатичка пустара.
LIKAS - Ликош; данас не постоји под тим именом. Налазио се простору између Чантавира и Сенте, а данас је тамо тек понеки салаш.

Пустаре:
VERŐSEGYHAZ és GANITY - Верешеђхаз и Ганић; данашњи Верушић.
SEBESTYÁNHÁZ - Шебешћанхаз; данашњи Шебешић.
KÁPOSZTA - Капоста; данас не постоји, али се насеље Љутово налази отприлике на његовом месту. Капоста је ''купус''.
TAVANKÚT - Товонкут; данашње велико село Таванкут (Горњи старији и Доњи млађи).
GYURGYIN - Ђурђин; данас као истоимено село.
BARTÁNÜLÉS - Бортанилеш; познат и као BARTÁN-ÜLÉS; отприлике би био на месту данашњег мађарског пограничног насеља Ашотхалом.

Напуштене пустаре:
PALEGYHÁZ - Палеђхаз; пустара очигледно добила име по језеру Палић. Данашње насеље се налази на северној страни језера.
LUDAS - Лудош; име у вези с језером Лудош; данас не постоји, али су данас на том простору салаши.
KELEBE - Келебе, дан. Келебија; постоји истоимено погранично насеље и у Србији и у Мађарској. На карти је вероватно уцртано мађарско насеље. Тефтером су набројани бројни салаши на пустари Келебе.
VANTELEK - Вонтелек; у 19. веку уцртана је Вомтелек пустара с бројним салашима.
KUNBAJA - Кунбаја; данас истоимено насеље у Мађарској.
PUCSA - већ поменута пустара; према карти, налазила између данашњих омалених села Војвода Зимоњић и Велебит.
CSONTAFEJÉR - Чонтофејер; данашњи Чантавир; занимљив је корен имена: ''csont'' што значи ''кост''. Изгледа да је у Мађара ''чонт'' кориштен на исти начин као и ''греда'' код Срба: увек сув и никад поплављен терен уз водену површину.
KEREKEGYHÁZ - Керекеђхаз; не постоји више под тим именом, а простор је у 19. веку био препун салаша.
BUDAKÚT - Будакут; не постоји више под тим именом, а простор је у 19. веку био препун салаша.
PACSÉR - Почер; данашњи Пачир.
OMAROFCSA - Оморофчо; позната као и Omorovica falu je данашња Стара Моравица. Видљиво је да Омарофча представља мађарски изговор Старе Моравице.
BÁJNOK - Бајнок; данаши Бајмок.
KISSZENKIRÁL - Киш-сен-кирал, позната и као Szentkirály; данашњи простор између Ђурђина, Бајмока, Пачира и Чонопље.

Пустара Келебе је имала 21 салаш, насељен Мађарима, а нека презимена постоје и данас у Суботици. Питање је да ли се ради о њиховим потомцима.
Салаши око вароши Суботице су углавном били насељени Мађарима. Ипак, међу тим салашарима можемо препознати и славенски живаљ: Dirági (Drági) István - Драги(ћ) Стеван, Dirági Márton - Драги(ћ) Мартин, Ráda János - Радо Јован, Bódis Petőr - Бодиш Петар (дан. буњевачко презиме Бодиш), Hirvát Pál, Hirvát Petőr - Хорват Павле и Петар (очигледно добили презиме по области из које су их Турци населили), Jánkul Mihál - Јанкул Михајло (Влах / влах ?)
Вашторог је имао 12 српских породица.
Напфен је имао 4 српске породице.
Пуча је имала 20 српских породица.
Омарофча је имала 6 српских породица.
Ликаш је имао 3 српске породице.

[Муњени Ћелић]

У вароши Суботица пописане су следеће породице:
Ernyő Petör, Iszlavit Tomas, Királ Pál, Bíró Fábián, Kun Bálind.
Свега њих 5 што би указивало да је Суботица била више утврђење него урбано насеље.
Међу навединима је макар један српског порекла: Томаш Славић (Iszlavit Tomas).
Што се тиче особе Bíró Fábián, његово име би превели као Фабијан Судија што је могло лако бити и његово занимање.

[Amicus]

Барањска породица Лачанин би такође могла бити пореклом од српског становништва које је досељено још у време османске владавине у Барањи. Према турском попису из 1591. године, у селу Лак поред Шароша, пописана су следећа српска (през)имена: Bogdan, Istanko, Isztojan, Ivan, Lajko, Nikola, Palko, Radibaj, Radon, Radoszlav, Raduj, Raduja, Rakonin, Rakuj.

Извор: Herceglak, südöstlich von Sárok (Pesti II, S. 592, Nr. 45).

Лачанин (тј. Lacsanin) као презиме први пут срећемо на пописима спроведеним између 1711. и 1713. године. Тада је ово презиме забележено у четири домаћинства у Поповцу (Baranyabán) и једном домаћинству у Лаку (Lak).

Као Lacsanics биће забележено у два домаћинства у Липови на Попису земље из 1828. године, а није искључено да истом роду припадају и породице са презименом Latsan, које се јавља у истом попису, а пописано је у местима Liptod и Uj-Banya.

Данас Лачана има највише у селу Болману, Осијеку и Брањини, те у Белом Манастиру, Поповцу и Батини, а према Попису СР Хрватске из 1948. године, презиме Лачанин забележено је само у Болману, Осијеку и Змајевцу.

Крсна слава им је Свети Георгије.

[Маргита Војвотк. Бањанска]

Извор: Herceglak, südöstlich von Sárok (Pesti II, S. 592, Nr. 45).[/size]

Добра је ово књига Гуттерманна, пуна података, као рецимо, да су православни нису имали право становања (осим као трговци) у Печују после 1690год. Интересантно би било да ли једна од водећих племићких породица Печуја ,-Павић имају везе са Жумберачким Павићима.

[Amicus]

Добра је ово књига Гуттерманна, пуна података, као рецимо, да су православни нису имали право становања (осим као трговци) у Печују после 1690год. Интересантно би било да ли једна од водећих племићких породица Печуја ,-Павић имају везе са Жумберачким Павићима.

Књига од Гатермана је одлична за ову тему, а нарочито је детаљно обрађен део о миграцијама становништва у то време, кад Барања прелази из руку Османлија у руке Хабзбурговаца.

Што се тиче повести печујских Павића, требало би можда погледати у Зборнику племства Краљевине Угарске или у Magyarország családai Czimerekkel és nemzékrendi táblákkal.

Везано за ову тему, додао бих и један краћи прилог о стању на северу Бачке у време турске владавине, а о коме 1936. године пише Тоша Искруљев, у свом делу Распеће српског народа у Срему 1914-1918, тј. у његовом другом делу који носи поднаслов Са маџарске границе, ево укратко шта каже Искруљев о тим просторима у време турске владавине:

Турци су владали у Бачкој од 1542 год. до 1687. Они су живели у Бачкој по градовима, а по осталим местима живели су скоро само Срби. Немцима, онда, у Бачкој није било ни трага. Маџара је било тек по којег. У Бачкој је у то време било 95 по сто Југословена. Већ 16. авг. 1538 жали се римокатолички свештеник у једном писму упућеном краљу Фердинанду I., који је онда владао само једним делом Маџарске, да су Срби населили већ половину Маџарске и свугде се још насељавају где Турци напредују.

Извор: Наведено дело, Нови Сад, 1936, стр. 272

[Маргита Војвотк. Бањанска]

У месту Мечке (Mecske) од 1710-1713год. помињу се Бјеговићи (2х), Черновићи, Савићи, Копалићи, Мечанин, Мичанин, Раичовић (3х), Сакалац, Калаичић

[Amicus]

У месту Мечке (Mecske) од 1710-1713год. помињу се Бјеговићи (2х), Черновићи, Савићи, Копалићи, Мечанин, Мичанин, Раичовић (3х), Сакалац, Калаичић

Да, с тим да су неке од ових породица вероватно дошле у Мечку са Чарнојевићем 1690. године, а са тог пописа овде издвајамо само оне који би могли бити старији житељи Барање, што се најчешће може идентификовати кроз презимена која садрже неки од севернијих топонима, са којих су се Срби повлачили како се повлачило Османско царство у Великом бечком рату.

Од ових презимена можда би Сакалац могло бити таквог порекла, јер у турско време на реци Капушу постојало је село Сак, које се губи са одласком Турака из Барање.

Могуће да тој врсти презимена припадају Мечани или Мичани, који су највероватније Мечкани, односно становници Мечке, који су се некада одселили, па поново доселили у Мечку.

Примери као овај занимљиви су, јер у још неким местима срећемо сличне случајеве, и то баш у тим првим хабзбуршким пописима после протеривања Турака из Угарске, да човек пописан у неком месту носи презиме по том месту. Ту се највероватније ради о томе да су ти људи у време турске владавине службовали негде даље, где су добили надимак или презиме по месту порекла, а повлачењем турске из тих крајева, враћали су се у своја родна места, где су их царски пописивачи забележили са презименима која су носили као службеници Османског царства.

Такав је већ помињани пример презимена Печујлија, онда Болманац, Шарошчанин...

На крају, видех сад још једну занимљивост, о којој смо Ацо и ја имали краћу дискусију, а тиче се презимена Дарадић, односно Дарабос. Нађох у овој Гатермановој књизи међу местима која су пописивана да је пописано и место Darabos у Барањи. Поред места, презимена која несумњиво вуку порекло одатле, јављају се у следећим местима Dencsháza (1711-1713), Enyezd (1554), Laskó (1554), Lovaszhetény (1554), Vidág (1554), а 1695. године један Darabos се спомиње и као Grundherren у месту Szentmárton.

Ацо, шта мислиш, колико је реално да тесторани Дарабос из Буковине има неке везе са Дарабосима из Барање, и да ли је могуће да је Дарадић српски назив за Дарабоса?

[Муњени Ћелић]

Да, с тим да су неке од ових породица вероватно дошле у Мечку са Чарнојевићем 1690. године, а са тог пописа овде издвајамо само оне који би могли бити старији житељи Барање, што се најчешће може идентификовати кроз презимена која садрже неки од севернијих топонима, са којих су се Срби повлачили како се повлачило Османско царство у Великом бечком рату.

Од ових презимена можда би Сакалац могло бити таквог порекла, јер у турско време на реци Капушу постојало је село Сак, које се губи са одласком Турака из Барање.

Могуће да тој врсти презимена припадају Мечани или Мичани, који су највероватније Мечкани, односно становници Мечке, који су се некада одселили, па поново доселили у Мечку.

Примери као овај занимљиви су, јер у још неким местима срећемо сличне случајеве, и то баш у тим првим хабзбуршким пописима после протеривања Турака из Угарске, да човек пописан у неком месту носи презиме по том месту. Ту се највероватније ради о томе да су ти људи у време турске владавине службовали негде даље, где су добили надимак или презиме по месту порекла, а повлачењем турске из тих крајева, враћали су се у своја родна места, где су их царски пописивачи забележили са презименима која су носили као службеници Османског царства.

Такав је већ помињани пример презимена Печујлија, онда Болманац, Шарошчанин...

На крају, видех сад још једну занимљивост, о којој смо Ацо и ја имали краћу дискусију, а тиче се презимена Дарадић, односно Дарабос. Нађох у овој Гатермановој књизи међу местима која су пописивана да је пописано и место Darabos у Барањи. Поред места, презимена која несумњиво вуку порекло одатле, јављају се у следећим местима Dencsháza (1711-1713), Enyezd (1554), Laskó (1554), Lovaszhetény (1554), Vidág (1554), а 1695. године један Darabos се спомиње и као Grundherren у месту Szentmárton.

Ацо, шта мислиш, колико је реално да тесторани Дарабос из Буковине има неке везе са Дарабосима из Барање, и да ли је могуће да је Дарадић српски назив за Дарабоса?

Дарабош или мађарски Darabos (изговара се као Доробош), као свако просечно мађарско презиме, има своје значење.
Дарабош у основи значи ''комад'', чак се и за музички спот / видео клип, каже да је музички ''дороб''. Може се тумачити и као нека грудва илити округли комад, тако нешто отприлике. Постоји и мање популарно значење ''дороб'', а то је нешто као: сировина, припросто, грубо, без стила.....није превише погрдно значење, али није ни епитет.
Зато, као надимак, Дарабош, могу носити разни људи који везе немају међу собом. Да ли је дотични Дарадић био мало груб, човек без стила и финоће, припрост, па су му Мађари дали надимак Darabos, ко зна? С друге стране, у току мађаризације, презимена су мењана према сличности са неком речи из њиховог језика, па је можда неком службенику Дар(а)дић звучало најсличније мађарском доробош. Опет, ко зна?
Ако си нашао насеље по имену Дарабош (Darabos), презиме је могло настати и по њему, али....у том случају би требало бити у облику Дарабоши (Darabosy).
С друге стране, мађ. назив за градић Дарду - јесте Dárda (чита се Дардо), а онај ко потиче из Дарде добио би презиме Dárdai (чита се Дардои). Дакле, нашки Дардић у искривљеном писању неког Мађара лако може постати Дарадић. Такође, не мислим да је од неког Дарадића могао постати Дарабош. Дарабић био био логичнији избор за везу са Дарабошем.....Понављам, то је моје мишљење.
Ако узмемо у обзир значење речи darabos, пре би то могао бити дословни превод за српско презиме ''Комадина''.

[Amicus]

Добро, надаље ћемо се држати подаље од тих Дарадића, који се писаше још и као Дарабоси. Како се чини, за сада нису од већег интереса за ову тему, тражићемо неке друге о којима знамо више.

Хвала Ацо на излагању.

[Amicus]

Тражио сам карте миграција за овај период, али осим ове опште карте јужнословенских сеоба, која недиференцирано покрива период од XV до XVIII века, нисам могао да нађем неку која би се односила конкретно на XVI и XVII век.



Нешто што би могло да послужи као путоказ за миграције које нас интересују, можда би могла бити Карта сеоба Срба у XIV и XV веку, која је објављена у Историском атласу за основне школе.



Извор: Наведено дело, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 61

Део који би нама овде могао бити од помоћи, јесу миграциони путеви с краја XV века, дакле сеобе након пада Српске Деспотовине 1459. и пада Босне 1463. године под османлијску власт. На овој карти, простор Краљевине Босне и Српске Деспотовине би највероватније био оно што је Синиша на почетку назвао полазном границом, а што је до средине XVI века већ било померено северно од Саве до Драве и Дунава, и вероватно у доброј мери кроз Банат до Муреша.

[Amicus]

Још један извор користан за ову расправу, јесту и Мађарски турски порезни дефтери - Magyarországi török kincstári defterek - где се налази велики број пописаних лица, а подаци покривају цело подручје некадашње Угарске које је потпало под османлијску власт током XVI века.

О значајној улози мартолога у насељавању ових простора, сведоче управо ови пописи, на основу који се види да је већина мартолога била словенског порекла. Као пример, издвојићу попис мартолога у Сегедину 1545. године.

У том попису издвајају се двојица сермаја и деветоро серода, сви заједно на челу једанаест ода, од којих свака броји по још осморо момака (сем једне оде, која броји деветоро), све заједно 102 човека.

Сермаје (капетани) су Jovan Berenik и Grabacs Kolaguz (Kalauz), а сероде (непосредни командант оде) су: Gyura Marko, Jovan Oladzar, Gyura Berenko, Gyura O., A. Dimitri, Iszko Peter, Branko K., Ilia Jovan и Janko Radosak.

(Magyarországi török kincstári defterek, Budapest, Athenaeum, 1886, str. 52-53)

Оволики број мартолога у градовима свакако је могао да допринесе стварању првих српских породица на простору Северног Баната, Бачке и Барање, након померања турских граница северно од Саве и Дунава, касније северно од Драве и Муриша.

[Сол]

На крају овог рада "Угарска под турском влашћу"(нем.)из 1976 год., наведен је обиман индекс кориштене стручне литературе.

[Сол]

На крају овог рада "Угарска под турском влашћу"(нем.)из 1976 год., наведен је обиман индекс кориштене стручне литературе.

http://epa.oszk.hu/01500/01536/00007/pdf/UJ_1976_189-231.pdf

[Amicus]

На крају овог рада "Угарска под турском влашћу"(нем.) из 1976 год., наведен је обиман индекс кориштене стручне литературе.

http://epa.oszk.hu/01500/01536/00007/pdf/UJ_1976_189-231.pdf

Хвала Сол на прилогу. Неки дан сам управо трагао за библиографијом овог аутора.

Нешто кратко о сеобама пре сеоба нашао сам код Цвијића, па ево један цитат и одатле.

Из западне Босне од Гламоча и Унца и из Далмације са горњег тока реке Цетине кренула се једна од првих миграција према Хрватској и зауставила се у Жумберку. Друге групе су се насељавале у јужној или Белој Крањској, особито око места Метлике и Винице, а очувале су се у Бојанцима и Мариндолу. Серија слабијих сеоба продрла је до Птуја и Марибора и до Љубљане. Добро су познате три ускочке породице Алексић, Дојчин и Вукмир, које су 1555. год. у Мариборском Пољу основале село, које се данас словеначки зове Скоки, а немачки Skoggen (Ускоци). Босанци и Херцеговци, већином католичке вере, продрли су далеко у Барању, до иза Печуја, и у Бачку до иза Суботице; тога порекла су већина Буњеваца и тако званих Шокаца ових крајева.

Поред ове мешовите, развијала се за време турске најезде на Балкан и нарочито за време турског продирања даље на Север она напред поменута чисто динарска струја, која није прелазила преко Србије већ се непосредно изливала у Славонију, Хрватску, Штајерску, Крањску, Бачку и Барању. Главно су у овој струји били становници ниске и централне Босне, затим остали Босанци и Херцеговци, најпосле Рашани и Црногорци. У њој је поред православног био знатан број католичког становништва; ово католичко становништво је разних особина у појединим крајевима Славоније, Барање и Бачке: досељавало се у различно време и из разних крајева; док је православно становништво много једноставније. Особито су етнографски интересантни тако звани Шокци у Барањи (све до Печуја) и у Бачкој поред Дунава, јер у њима поред балканских досељеника вероватно има, у шумовитим мочварама поред Дунава, и остатака старог панонско-словенског становништва. Једна јака група католичких досељеника из Херцеговине, западне Босне и Далмације, највише, изгледа, из мостарске околине, око реке Буне, Буњевци, зауставила се чак у северној Бачкој, око Суботице, Баје и Сомбора.

... у Печују, у Барањи. Овде су пре XVIII века била два слоја Срба: српско православно становништво које је по свој прилици било пореклом из Србије, јер су га Маџари звали Рацима; они су или покатоличени или растерани и као успомена и на њих један се део Печуја зове Рац-варош. Други слој су чинили католици нашега језика, који себе и сада зову Бошњацима и сконцентрисани су уједној дугачкој улици Печуја – Будим-мали. И сада у Печују има велики број породица (око 2000 душа) бошњачког порекла, али ретко ко од њих зна српски или хрватски, а сви се осећају као Маџари; још само врло стари људи а нарочито старе жене знају наш језик јужнога дијалекта, средовечни га разумеју али једва умеју што проговорити, а деца, прошла кроз маџарске школе, не знају српски. Ово није увек била тако егзотична група. При крају XVII века, пошто су ове земље ослобођене од Турака (1688.), православни и католици српско-хрватскога језика (ови се зову Шокцима) чинили су већину становништва у Барањи, све до планине Мечека. Срба је морало бита у знатном броју и северо-западно од Мечека по селима жупаније Толне и до Блатног Језера, јер су 1703–1710. год. дигли устанак и борили се нарочито против Ракоцијевих Куруца. За време тих ратова и после њих су уништавани и прогањани. У исто време је настала пропаганда католичке цркве на покатоличавању, јер, као што се види из аката печујске архиве, нису трпели православне. Срби се повлаче из Толне и северних делова Барање на Југ од Печуја. Око 1740. год. почиње насељавање католичких Немаца с Рајне, из Баварске и Виртемберга у врло великом броју и наставља се скоро педесет година. Услед свега тога остане печујско-бошњачка оаза без праве везе са осталом народном масом. Истина и данас има „Шокаца" и у селу Нађкозару, близу Печуја, затим као знатна народна маса јужно од Печуја, од Удвара до Погана, Немети и Саланте, и интересантно је да су они сви ијекавци; али то је сеоско становништво. Осамљено српско и бошњачко становништво у Печују, који се све више развијао, није се могло одржати. Печуј као и цела Барања представља забачен територијални троугао, између Дунава, Драве и планине Мечека, кроз који не пролази никакав важнији пут и о коме у ранијим вековима нико Није водио рачуна.Нигде се локалне страсти и насиља не могу тако слободно практиковати као у таквим скровитим областима. Православни су се морали иселити или покатоличити. Католички Бошњаци су се дуже одржали. Али са развитком Печуја у њега су се у масама насељавали Немци, Јевреји и Маџари. Бошњаци су се све више губили у тој великој вароши. Кад је настала периода маџаризације од 1867. године, њих је почело тако брзо нестајати, да су данас сведени на поменуте остатке.

Извор: Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Беогада, 1922

Као прилог овим цитатима можда није лоше приложити још једну карту сеоба која покрива и тај период, како бисмо читајући ове наводе пред собом имали сликовито представљене правце кретања овог становништва.



О присуству Срба на Блатном језеру или Балатону, сведоче презимена код Срба као што су Балатинац и Игалић или Игалија (по граду Игал на Блатном језеру), укратко то спомиње и прота Стеван Михалџић у свом делу Барања од настаријих времена до данас.

[Синиша Јерковић]

Стјепан Павичић у свом раду "Podrijetlo Hrvatskih i Srpskih Naselja i Govora u Slavoniji" пише добрим дијелом и о словенским насељима на простору Мађарске. Успио сам само на прескок да прочитам  поједине дијелове, има неких интересантних теза које износи, поготово у погледу подјеле јужнославенских групација на : савкодинарску, панонску и зетскоморавску. У сваком случају вриједи погледати.

http://www.scribd.com/doc/47307637/Stjepan-Pavicic-Podrijetlo-Hrvatskih-i-Srpskih-Naselja-i-Govora-u-Slavoniji-Str250-256#scribd

[Amicus]

На Синишину препоруку, неки дан сам набавио загребачко издање књиге Квете Кучерове Hrvati u Srednjoj Europi, а која се добрим својим делом односи управо на сеобе из овог периода.

Када су у питању сеобе Хрвата, а што је конкретно и тема њеног рада, јасно је да се пред османским надирањем хрватско сељаштво повлачи заједно са хрватским и угарским великашима према унутрашњости Европе, при чему главни разлог пресељавања сељаштва не лежи у надирању Османлија, већ у потреби властеле за радном снагом на њиховим поседима у унутрашости.

На основу писања Кучерова, а која су отприлике сажета између 58. и 75. стране, стиче се утисак о великој пустоши која настаје на простору Хрватске, непосредно пред долазак тих простора под власт Османлија.

Становништво које је некада насељавало те просторе, разбежало се према дубини Аустрије и Угарске, населивши тако жупаније: Рапску, Мошонску, Железну, Шопронску, Заладску, Бачку, Бодрошку, Барањску, Братиславску и Нитрантску.

Да бисмо имали јаснију слику простора о коме говоримо, у прилогу је карта Краљевине Угарске, са означеним границама Хрватске и Славоније, пред Мохачку битку 1526. године, при чему Кучерова посебно говори о становништву Хрватске, а посебно о становништву Славоније.



Као што видимо, то је углавном простор Северне Далмације, који ће два века касније постати део Војне границе. која ће готово искључиво бити насељена српским становништвом.

[Синиша Јерковић]

Да бисмо имали јаснију слику простора о коме говоримо, у прилогу је карта Краљевине Угарске, са означеним границама Хрватске и Славоније, пред Мохачку битку 1526. године, при чему Кучерова посебно говори о становништву Хрватске, а посебно о становништву Славоније.

Горња Славонија или Словиње, кроз цијели средњи вијек је била нешто сасвим друго у односу на Хрватску. И језички су се те области разликавале. Словиње је било кајкавско, Хрватска чакавска. Тек значајним приливом хрватских досељеника из сјеверне Далмације, Лике и западних дијелова Босанске крајине, измјенила се донекле етничка структура Словиња. Та миграција се најбоље види по кретањима самих хрватских племићких родова. Тако Шубићи из Брибира у Далмацији постају Зрински из Зрина на Банији.

Ова карта је интересантна јер се на њој види шта је било Словиње, а шта је била Хрватска.

Иначе неки словеначких националисти Словиње сматрају својом источном територијом. Својевремено сам гледао карте велике Словеније до Вировитице.

[Amicus]

Горња Славонија или Словиње, кроз цијели средњи вијек је била нешто сасвим друго у односу на Хрватску. И језички су се те области разликавале. Словиње је било кајкавско, Хрватска чакавска. Тек значајним приливом хрватских досељеника из сјеверне Далмације, Лике и западних дијелова Босанске крајине, измјенила се донекле етничка структура Словиња. Та миграција се најбоље види по кретањима самих хрватских племићких родова. Тако Шубићи из Брибира у Далмацији постају Зрински из Зрина на Банији.

Ова карта је интересантна јер се на њој види шта је било Словиње, а шта је била Хрватска.

Иначе неки словеначких националисти Словиње сматрају својом источном територијом. Својевремено сам гледао карте велике Словеније до Вировитице.

Занимљив је податак из 1584. године, који наводи Кучерова, а који је те године изнет на Сабору у Загребу, где се тврди да Краљевина Хрватска нема више од 3.000 порти (домаћинстава), док их у исто време само Крижевачка жупанија има 12.000. (Navedeno delo, str. 58)

О томе да је Славонија нешто сасвим друго у односу на Хрватску, види се и на основу политичких погледа на надолазеће Османлије, о чему такође Кучерова пише, а на основу чега се може видети да је племство Славоније склоније останку на својим имањима, по цену плаћања Османлијама данка, него као хрватско племство повлачењу пред најездом Турака.

Како било, нађох још један рад на тему миграција са простора Босне, Славоније и Хрватске од 16. до 18. века. Ако сам добро разумео, реч је о докторској дистертацији.

Рад је настао на Географском факултету Универзитета у Печују, на мађарском је језику, што нам не олакшава ствар, али за почетак од користи нам могу бити карте сеоба које су овде објављене. Карта у прилогу још једном потврђује правце сеоба које смо виђали на претхоно постављеним картама.



Извор: Kitanics Máté, A MAGYARORSZÁGRA IRÁNYULÓ HORVÁT MIGRÁCIÓ A 16-18. SZÁZADBAN, Pécs, 2014

На ову тему укратко се може прочитати и код Владимира Ћоровића у његовој Историји српског народа, у делу Нове српске сеобе, где поред осталог каже и ово:

Друга фаза, од пада Србије, била је сва ужурбана, с пуно метежа, с бежањем у масама и са вољним и присилним пресељавањем, које је исто тако вршено у великим масама. У XVI веку број српских становника у Угарској био је несумњиво врло висок, па ма и не износио половину све популације, како је говорио фратар Ђорђе (Утјешеновић, прим. Amicus). Због претежног броја српског живља Бачка и Банат били су дуго називани "српска земља", Rácország. Један мађарски писац казује, "да су из Баната читава села мађарска пребегла преко Мориша на север, а оно мало Мађара што је остало беху сами себи остављени у "мору српском". На том подручју "цар" Јован Ненад могао је да оснује чак и једну посебну државу, свеједно што је била кратког века. Од друге половине XV века па све до данас Срем је добио и задржао искључиво српски карактер. У првој половини XVI века склањао се, истина, добар део Срба из Срема и јужних области даље према северу и западу и Павле Бакић имао је о том више преговора с краљем Фердинандом и другим властима, али су зато Турци спахије доводили и ту, као и у освојену Далмацију, српске сељаке и кметове, да им обделавају поља, и српску милицију да им чува градове и друге поседе. Велика је била улога српских мартолоза у турској војсци при овим насељавањима. Они су, уз турске власти, били најбоља заштита досељеним српским земљорадницима и привредницима, који су брзо хватали корена. Већ 1543/4 год. при јавним лицитацијама за давање у закуп турских државних прихода јављају се у Угарској српски привредници као закупци, и то са разних страна, као из Фоче и Цернице у Херцеговини, из Сремске Митровице, из Ковина и других места. Католичко свештенство, нарочито више, које би у невољи имало окупити свет око себе, било се разбегло. Нестало је сремске бискупије, а у Калочи није било бискупа за више од једног и по века. Ниједан бискуп није смео да се врати стално под Турке. То је знатно допринело да се проредио и католички пук. Имања католичких манастира и властелинстава добили су или турске спахије, или су их притисли Срби. Стари мађарски писац Катона забележио је, како су Турци насељавали Србима напуштена мађарска имања и како су Срби надвладали на подручју калочке бискупије. Тада су калочки Мађари заборављали свој језик, а учили "рашки" (,rascianicam linguam’). Да Србима у Угарској није било тешко под Турцима сведочи најбоље онај случај, кад је 1552. год. један велики број Срба кренуо из Баната у Ердељ да се тамо насели, па се после извесног времена опет вратио на стара места. Чак и Срби у Ердељу више су волели турску врховну власт него аустриску. Кад је 1556. год. избио устанак у Ердељу против Фердинандова режима и кад, помаган од Пољака и Турака, на чело устанка стаде Петар Петровић, Срби се у великој већини одлучише за њ. Фердинандове присталице бише разјурене, па је и он сам морао признати свршени чин. Петровић постаде губернатор обновљене мађарске државе у Ердељу, а други његов помагач, Србин Никола Цреповић би постављен за северинског бана.

Ставих примедбу на горе поменутог фратра Ђорђа. Rеч је о Ђорђу Утјешеновићу (1482-1552), кардиналу и дипломати, пореклом из Далмације. Тих Утјешеновића, односно Утјешиновића је некада било у Северној Барањи, на почетку 20. века забележени су у Вилању, Почи и Безедеку, и по вероисповести су били православци.

[Лепеничанин]

Османска ордија повукла се из Барање после пораза код Змајевца 12. августа 1687. У обновљеној жупанији чије је седиште постао Печуј већину становника чинили су православни Срби.

Представници аустријске власти нису чекали ни часа. Командант подручја између Драве и Дунава коњички генерал гроф Габријел Вехи војним снагама вршио је притисак и омогућио успех акцији језуита Јохана Пренталера, Михаља Битевија и печујског пароха Франца Раваса. Подршку су добили и од цивилне власти у лику царског комесара за уређење новоосвојених предела између Драве и Саве, саветника бечке Дворске коморе Тулија Миљоа - барона од Прумберга, који је убедио игумана манастира Ораховица у Славонији Јова Рајића. Његов брат Лонгин Рајић је још пре тога постао унијатски епископ у Срему, иако је ту митрополитску дужност већ вршио од патријарха Арсенија III послани Стефан Метохијац.

Свечани чин преласка на унију (у ствари покатоличавања) Срба у Барањи обављен је у језуитској цркви у Печују 18. јануара 1690. (непосредно пре велике сеобе која је уследила крајем те године). Поред Јова Рајића, присуствовали су игуман манастира Грабовац Јевтимије Негомировић, и изасланици српских општина из следећих места: Стони Београд, Шимонторња, Шиклош, Сигет, Озора, Мохач, Капошвар, Шашд, Доброкес, Домбош и других.

Дворска комора упутила је 4. априла 1690. предлог да се Рајићу додели титула бискупа за успешно унијаћење Срба између Дунава и Драве.

Ја се питам откуд онда православни Срби у Барањи? Јесу ли то нови досељеници после 1690. године?

Можда је део барањских Срба те 1690. године некако остао у православљу?

Чисто сумњам да је неко успео да врати ове поунијаћене у православље. Патријарх Арсеније је једва добио какво такво имање, а и сами православни епископи који су с њим дошли су једва успели да добију привилегију за новодошло становништво да може да остане у православљу. Њих су аустријске власти трпеле само зато што нису знале да ли ће им убрзо опет затребати у новом рату, а свакако су предузимале акције да покатоличе и оне Србе који су са њима дошли.
У таквим условима није се смело ни помишљати на убеђивање оних поунијаћених да се врате у православље.

[Синиша Јерковић]

Лепеничанине,

не знам за овај конкретан случај, али је након доласка патријарха Арсенија значајно ојачана позиција православних, који су у крајевима који су конторлисали Аустријанци прије бечког рата 1683. били готово поунијаћени. Исто тако треба имати у виду да се послије 1683. повећала аустријска територија и да су неки Срби тек тада први пут дошли под аустријску власт (говорим за оне који су живјели у Славонији и Мађарској под Турцима) и да је то била ипак значајна маса православног српског народа, кога није било могуће тек тако напречац поунијатити. Сем тога, патријарх Арсеније је одмах предузео кораке да те Србе стави под своју заштиту. Негдје је успио негдје, као нпр. у Жумберку није.

За овај барањски случај би требало провјерити шта је било. Можда се поунијатио само један дио тамошњих Срба. Али трагова уније тамо није остало касније, бар ја не знам за гркокатолике у том крају. Друга опција је да нису унијаћени, већ одмах превођени у католицизам.