VII
Они остају на обали Саве и Дунава све до последњег момента тј. до пада Београда у турске руке у октобру 1690. године. Можда је ту било и неко предосећање, нека прикривена сумња, да им неће бити добро тамо, камо одлазе и можда је то све нашло свога одјека у срцима и души тога измученог народа, па су зато тешко напуштали своју паћеничку Земљу, коју су тако силно волели! Каже се, да мајчино срце предосети несрећу своје деце, а ја бих рекао, да и народна душа интуитивно увек осети, шта се народу спрема и шта га чека! Јер како би се другојачије могла схватити и разумети ова народна неодлучност? Он види да мора кренути у туђину, да се мора растати са својом мученичком Земљом да нема другог излаза и да је то једини пут којим се може и мора кренути. Али он жели да се ипак некако осигура, па тражи од цара и моли га, да му писмено загарантује за оно, што је најмилије и најдраже и без чега не може бити. Цар му то даје. Он то држи у рукама, али ипак не креће, јер црне слутње га спутавају и не дају му да крене, иако му ту већ горе под ногама, иако се ту више не може остати! Туђина је хладна, неизвесност је страшна, а слутње су тешке барикаде преко којих се не може! Да, у праву си, нажалост, несретни народе са вечно немирног Балкана, што не можеш да кренеш, што се спотичеш, што се сузним очима окрећеш да бациш још један поглед на твоју прадедовску херојску Земљу, јер је више никада нећеш видети! Када пређеш преко Саве и Дунава, врата ће се затворити и дуго ће остати затворена, а тебе у туђини, где ти се много обећава, а мало даје, чекају велике муке, невоље и искушења; још ће твоји синови тамо морати да страдају и проливају своју крв, као оруђе туђих себичних интереса; тамо ће их сматрати обичним бескућницима и бегунцима, бесправним сиротанима, иако ће на папиру поседовати најразноврснија обећања, која се никада неће у потпуности испунити! Али, зна тај народ да трпи, да страда, да пати, али зна и да чува и свој понос и свој образ, своју част и достојанство, те ће се тамо ухватити у коштац са новим силама мрака, са новим тлачитељима у новом руху и са новим „европским" и хришћанској езуитским методама и однеће победу и изборити своја крвљу стечена права, оснажити се и наоружати невиђеном храброшћу и хероизмом, те ће дочекати сунце коначне слободе своје и остварење најузвишенијих идеала својих! Зато, пређи сада смело ове две реке, које се уливају једна у другу, под зидинама твога Београда и са добијеним царским гаранцијама и обећањима у рукама, а захвални твоји потомци, испуњени дивљењем и поносом, пратиће овај твој ход и сва збивања и догађаје који те тамо чекају, записујући и бележећи сваки детаљ тих збивања, па се све то нађе „за далеко неко поколење"!
Мислим, да је од ових свих напред цитираних историчара, који су писали о значају Београдског сабора, најтемељније, најреалније и најубедљивије образложио своје мишљење о истоме, Ј. Томић, те ја у потпуности делим то његово мишљење и његов изложени став. Заиста, у оној мучној ситуацији на обалама Саве и Дунава, код Београда, за избегли напаћени српски народ, који је још био под снажним утиском свега преживљеног и стално пред очима видео исукане крваве турске сабље, згаришта својих попаљених домова и мртва и унакажена, несахрањена тела својих најмилијих, било је најважније да му се осигура и гарантује оно, што је за њега, у оно време, било најсветије: да има слободу вероисповедања по закону источно-православне цркве; да има свој стари календар, јер се одлази у католичку Земљу; да има слободу бирања из свога самовласног племена, народног архиепископа, кога ће бирати црквено народни Сабор, а овај да има неограничено право да подиже и освећује нове цркве и посвећује и поставља по варошима и селима свештенике, а игумане по манастирима, као што је то био раније обичај и право, у свим земљама и пределима, где су живели и живе Срби, како они раније, тако и ови који ће сада се тамо уселити; да архиепископ, епископи, манастири, калуђери и мирски свештеници и остали духовни људи, као и црквене куће и имања, буду ослобођени плаћања десетка; да се светске власти (осим цара) не смеју мешати и пресуђивати спорове црквеним људима; да нико не може некога затворити, а ако неко учини неки преступ, да му суди архиепископ или епископ преко Црквеног суда; да се све старе српске краљевске и царске задужбине, које су Турци присвојили, врате под управу српског архиепископа и црквених власти како оне, које су већ од Турака ослобођене, тако и оне, које ће аустријски цар, односно аустријска војска ослободити; да архиепископ и епископи несметано и слободно могу обилазити цркве и манастире и да их у томе не смеју светске власти спутавати.
ИЗВОР: РАСТКО, Будимпешта
