Срби у угарском КоморануШајкаши су чинили најстарију српску етничку заједницу у Словачкој, који су населили подручје Горње Земље, коју су населили у средњем веку. Иштван I је давао племићка звања Шајкашима у јужним деловима Краљевине Мађарске, а Бела IV је Србима доделио Коморан као посед.
Значајније досељавање Срба у Коморан десило се веома рано, већ у 15. веку, о чему сведочи и печат српске цркве из 1511. године. Овај део тадашње Угарске Срби су називали Горњом земљом. Потом су следила још два таласа насељавања, под притиском Турака. Први Срби су били шајкаши, граничари. Касније се насељавају Срби грађанског порекла из Српског Ковина, а у последњем таласу, 1690. године Срби високог рода, свештеници и племићи.
Град је током раздобља 18. века био једно од средишта српског живља северним деловима тадашње Угарске, заједно са не тако далеким Сентадрејом, Будимом, Стоним Београдом (Секешфехервар) и другим градовима северног дела тадашње Угарске (тзв. „Горње Земље"). Средином 18. века српска заједница у Коморану бележи свој врхунац; Она броји око 2 хиљаде припадника и гради се српска православна црква.
1751. године долази до укидања војне границе у овом делу Подунавља, па се већина коморанских Срба сели у данашњу Шајкашку у Бачкој. Током 19. века њихов број се стално смањује, па већ крајем века у Коморану је живело свега око 100 српских душа. После Првог светског рата један део Срба се иселио у матицу, па су преостали Срби били само сенка некадашње заједнице[4].
Поред Коморана један број Срба је живео у Трнави, после Велике сеобе Срба крајем 17. века. Центар њиховог окупљања је била Црква Свете Тројице у Штефаликовој улици 20, престала је са радом 1950. године. Обнова ове цркве почела је 2013. године.[5]
