Сеобе пре сеоба

[Amicus]

Дотакосмо се на теми о књигама навода из Предговора Аутобиографији Осман-аге Темишварског о заробљеним отоманским војницима из времена Великог бечког рата (1683-1699) који су касније асимиловани у немачко друштво (нем. Beutetürken). С обзиром да је у том рату учестовало на османској страни немало домаћих муслимана, а да је рат вођен добрим делом и на територијама које су домаћи муслимани живели, сасвим је вероватно да је немали број тих отоманских заробљеника било и са ових простора.

То наравно не можемо назвати неком сеобом, али није лоше имати на уму као информацију, нарочито ако некад имамо необично слична поклапања између људи са ових простора и неких Аустријанаца и Немаца.

Успут још нађох да се тим питањем детаљно бавила Мања Квакац (Manja Quakatz) у свом делу Gebürtig aus der Türckey - Zu Konversion und Zwangstaufe osmanischer Muslime im Alten Reich um 1700, а које је објављено у склопу зборника Europa und die Türkei im 18. Jahrhundert, али којим се бавио и Штефан Тејлиг (Stephan Theilig) у свом делу Türken, Mohren und Tataren, који доноси и стотињак имена људи који су покрштени, од којих су неки и са наших простора (као двојица муслимана из Бање Луке, или извесном Шабану из српског града Serailla).

[Сол]

Неколико децениiа доцниие.


Епитаф Стефана Зовинића Србина у фрањевачом манастиру у Задру из 1527. године.

VIVITE MORTALES CVRE QOT VIVITIS ANOS
NON SIT. SED VOBIS Q BONA VITA FVIT
STEPHANO. ZOVINICHIO.
SERVIANO. VI. TURCHAR
PROFVGO. VIRO. OPT.
PATRI. CHARISS. BONAE Q.
INDOLIS. V. FRATRIB.
DILECTISS. DESCE-
NDENTIB Q. IO IOVINVS.
IV. VT. DOC. VNA.
CVM. MATRE. VRSVLA.
PIENTISS. MOESS. Q. POSV.
OB. M. D. XXVII. DIE
XXV. AVGVSTI.
- SI -

"Живите морално!
Не брините колико ћете живети,
већ да сте примерено живели.
Стефану Зовинићу Србину,
коiи је избегао од турског насиља,
одличном човеку, наiдражем оцу и добром сину
петом по реду брату и највољениiем потомку
Iа Iовин, четврти по реду брат 
заiедно са маiком Урсулом побожно поставих.
Престави се 25. августа, 1527."

[Amicus]

Нађох занимљив податак у прилог овој теми. Реч је о времену османских упада у Херцеговину до њеног коначног пада, када се, како стоји у тексту, огроман број становника преселио на подручје Дубровачке Републике, чије је становништво у само 150 година порасло са 30.000 на 90.000 становника.



Извор: The Crusade in the Fifteenth Century: Converging and Competing Cultures

[Amicus]

Нађох занимљив податак у прилог овој теми. Реч је о времену османских упада у Херцеговину до њеног коначног пада, када се, како стоји у тексту, огроман број становника преселио на подручје Дубровачке Републике, чије је становништво у само 150 година порасло са 30.000 на 90.000 становника.

На ову тему опширније и доста објективно писао је и Миљенко Крешић у свом раду Депопулација Источне Херцеговине изазвана турским освајањем, где наводи следеће примере исељавања Херцеговаца:

• Prve vijesti o bježanju stanovništva jugoistočne Hercegovine zabilježene su 1386. godine kada su Turci prvi puta prodrli u jugoistočnu Hercegovinu sve do Trga Drijeva i zapalili ga. Tada se stanovništvo spasilo bježanjem u grad Ston i na poluotok Pelješac. Isto se dogodilo i dvije godine poslije kada su Turci ponovno prodrli, ali ovoga puta tek do Bileće gdje ih je zaustavio Vlatko Vuković.
• 35 Iseljavanje će se nastaviti u većoj mjeri u 15. stoljeću s jačanjem turskoga pritiska na zemlje hercega Stjepana. Krajem 1438. godine i početkom 1439. godine, u vrijeme sukoba hercega Stjepana s Pavlovićima, u kojemu su Turci jedno vrijeme bili
  na Pavlovićevoj strani, dubrovački Senat donio je odluku da se na njihov teritorij mogu primiti Stjepanovi ljudi koji bježe u strahu od Turaka. Ovom prilikom povuklo se i stanovništvo Drijeva - i to po Stjepanovu naređenju.
• Sljedeći zbjeg stanovništva jugoistočne Hercegovine dogodio se u proljeće 1448. godine kada su Turci pustošili Stjepanove zemlje. Već 23. veljače 1448. godine u Dubrovniku se govorilo o bježanju iz Stjepanovih zemalja, a 10. ožujka iste godine u Dubrovniku je donesena odluka da se u Ston i na Pelješac prime “seljaci i Vlasi vojvode Stjepana, Radoja Nikolića i Vukašina Grgurevića s obiteljima i stadima, s čelnicima i pastirima”.
• Posebno veliki strah od Turaka zahvatio je Hercegovinu 1459. godine u vrijeme njihova pustošenja hercegovih zemalja. Tada je - prema pisanju dubrovačkoga kroničara Gondole - velik broj izbjeglica iz hercegovih zemalja krenuo prema dubrovačkome teritoriju, a dubrovačka vlada naredila je straži u Stonu da prihvati hercegove podložnike sa svim njihovim stvarima.38 Iste godine u Dubrovnik je primljeno pet najuglednijih obitelji iz Trebinja, a njihovi seljaci na teritorij Republike.
• S početkom osmanskih napada na Hercegovinu 1463. godine dolaze nove vijesti o sklanjanju ili bježanju hercegovačkoga stanovništva iz dubrovačkoga zaleđa na teritorij Republike. U veljači 1463. godine stanovništvu Drijeva bilo je dopušteno
  skloniti se u Ston i Pelješac, a u ožujku su u Dubrovnik došli glasnici iz Trebinja tražeći sklonište u slučaju potrebe.40 Zapovjednicima Stona u lipnju iste godine naređeno je da prime Vlahe i stanovnike Popova sposobne za obranu te da njihove obitelji prevezu na otoke.
• Veliki val izbjeglica pojavio se u Dubrovniku 1464. godine zbog osmanskih pustošenja koja su se dogodila godinu prije. On se ponovio ponovno u ljeto sljedeće godine 1465. zbog izravnih osmanskih napada.43 Isto se dogodilo i 1468. godine u vrijeme ratnih sukoba hercega Vlatka i Osmanlija. Dubrovačka vlada 19. ožujka 1468. godine naredila je svojim knezovima da ne čine nikakve smetnje bjeguncima iz hercegovih zemalja koji se sklanjaju zbog straha od Osmanlija.
• Stanovništvo iz okolice Novoga sklanjalo se na bliža mletačka područja u Boki kotorskoj, dok se stanovništvo iz dijela Zažablja i doline Neretve sklanjalo na mletačka područja u Dalmaciji, posebno na otoke. Dio stanovništva našao je sigurno sklonište, barem privremeno, i u ugarskoj utvrdi Koš i na prostoru koje je kontrolirala njezina posada, a kasnije u Senju i senjskoj okolici
• Dio hercegovačkih izbjeglica našao je svoje utočište u južnoj Italiji. O tome izravno svjedoči trebinjsko-mrkanski biskup Anzelmo Katić u izvješću koje je poslao Kongregaciji “de Propaganda Fide” 1779. godine u kojemu kaže da su preci iz
  obitelji Obradović iz Hrasna naselili dva sela u Napuljskome Kraljevstvu. Kao zanimljivost ističe da i dalje drže “rođeni ilirski jezik i pričaju među sobom kao da su u staroj domovini iz koje su otišli prije nekoliko stotina godina”. Obitelj kardinala Nikole Radulovića iz Češljara kod Zavale pred Turcima je najprije pobjegla u Dubrovnik, a potom u Italiju, u Polignano gdje su kupili titulu markiza, a ženidbenim vezama s uglednim talijanskim obiteljima održali taj status. Da broj hercegovačkih izbjeglica u južnoj Italiji nije bio malen, dokazuje činjenica da su krajem 15. stoljeća iz Italije s barkama prelazili Jadran i pljačkali turske podanike u Popovu, Trebinju i Zažablju.
• Segment koji još nije dovoljno proučen, a također je utjecao na depopulaciju Hercegovine, bile su deportacije stanovništva u unutrašnjost Osmanskoga Carstva. Turci su skoro jedno cijelo stoljeće prodirali u Hercegovinu i odvodili zarobljenike. S druge strane, nakon samoga osvajanja pojedinih krajeva dio stanovništva deportirali bi kao roblje u unutrašnjost carstva. Izravnih svjedočanstava, premda ne mnogo, o takvom turskom postupanju imamo i na području Hercegovine. Kada se herceg Stjepan godine 1465. žalio Veneciji na svoga sina Vladislava, napisao je da je zajedno s Turcima prodro u njegove zemlje i da su samo “u jednom danu odveli 30 000 ljudi”.

У прилог великој депопулацији Херцеговини аутор се позива и на процене Ненада Векарића и Милоша Богдановића о вртоглавом расту дубровачког становништва, које се за један век практично удвостручило.

[Amicus]

Да не остане непоменуто овде, Ђорђо је на теми Стара презимена из пописа смедеревског санџака из 1476. године забележио и више од седамдесет помена презимена Бошњанин на овом простору.

Ти Бошњани су по свему судећи они досељеници из Босне, које су Турци населили осамдесетих година XV века, како то наводи Михаило Малетић у свом делу Краљево и околина (стр. 173).

С турском влашћу у овим областима настале су знатне демографске промене, изазване њеном окупацијом. Србија за време деспота Ђурђа није била масновно насељена Власима-сточарима. Међутим, осамдесетих година XV века она је била преплављена тим становништвом, нарочито њени јужни и западни планински предели, па и наш крај. Највећи део тога становништва насељен је око 1475. године. То показује да се један део старог становништва овог краја повукао пред најездом Турака и да је то повлачење настављено и у првим годинама њихове владавине; тако су многа насеља старог становништва морала остати пуста.

На истој страни Малетић каже да многи од ових Влаха имају презиме Бошњанин.

Док не будем био у прилици да детаљније погледам у овој књизи шта пише, за сада толико, мада баш недавно имадох прилику да је погледам, али Краљево ми се не чинише приоретним па узех неке друге књиге.

[Amicus]

Додао бих пар цитата из књиге Монике Фин "Центри српске културе XVIII века: Кијев - Будим - Венеција", а који се тичу ранијих српских насеља у Будиму, те првим поменима Срба у Венецији, све углавном у оквирима ове теме.

Српске заједнице y Будиму, Пешти и Сентандреји почетком XVIII века

Присуство српског живљ а на мађарској територији доста претходи Великој сеоби: већ након битке на Косову, y ствари, скупине словенског живља (превасходно Срба, али и Бугара) упутиле су ce ка севернијим територијама Балканског полуострва преко Дунава, стижући све до градова Острогон, Комаром и Ђер где су стале под заштиту мађарских владара (Фоит 1977: 3; Вујичић 1997: 3). Године 1427, након смрти деспота Стефана Лазаревића, и Београд je прешао под контролуугарског владара Сигисмунда Луксембуршког (1368-1437), велика победа угарске војске против Турака 1456. под вођством Јаноша Хуњадија (Janos Hunyadi), легендарног Јанка Сибињанина из српских народних песама, обележила je почетак периода релативне стабилности за Београд који ће остати y чврстим мађарским рукама до 1521. године.

Поред горенаведених центара, мале српске заједнице образовале су ce током XVI века и y варошима Будим, Пешта и Сентандреја. (Тим миграцијама допринело je и присуство Ђурђа Бранковића y овим крајевима, власника бројне земље и једне луксузне палате y „vicus Italianicorum" на будимској тврђави (Вујичић 1997: 7)).

Живот Срба избеглиху Угарску, „хришћана старе вере“ како их je звало локално становништво, односно „хришћана грчког вероисповедања“, или „хришћана несаједињених" (Вујичић 1997:10) дешавао ce пре свега „у оквирим а српско-православних општина“ (Пот 1991: 117). Ипак, као поданици мађарских владара учествовали су y ратовима против Турака који су око 150 година заузимали област између Будима и Острогона, остављајући je на крају готово опостушеном. Потчињени, дакле, делимично хришћанима, делимично Турцима, Срби су служили с једне стране крсту, с друге полумесецу. Након што je угарска војска ослободила Острогон 1593. године, y ову област пристигло je око 8 000 Срба који су ce придружили својим сународницима већ настањеним y Угарској. Век касније, битке великог Бечког рата (1683­-1699) поново су донеле смрт и уништење y ове крајеве приморавајући преполовљено, осиромашено локално становништво, лишено свих средстава, да ce упути негде другде. Судећи према хроникама из тог доба, грациозна Сентандреја, на пример, представљала je крајем XVII века неку врсту аветињске вароши (Бикар 1997: 296).

Масовни долазак српског света y Будим после Велике сеобе нагнао je Угарску дворску комору да донесе одлуке о распоређивању досељеника: око 6 000 пуштено je y различите округе y којима су већ становали њихови сународници
(Табан/Будим, Пешта, острво Чепел), док je осталих 14 000 дислоцирано y различите центре y околним областима -
Сентандреју, Острогон (који je већ имао своју „Ratzenstatt‘/Српску варош), Егер, Комаром (са својом „Raizsche Kirche“),
Ђер, Збег, Калаз, Помаз, Чобанац - који су били ненастањени након недавног сукоба. (Уп. Бикар 1997: 297. Распоређивање српског живља довело je до сукоба између локалних мађарских власти и централне владе y Бечу. Већ
y децембру 1689, дакле пре доласка српских изгнаника, Угарска дворска комора je спровела попис y селима будимске и пештанске области које су недавно отргнуте од турске доминације. У неким од тих села (Ерчин, Адоњ, Пентеле, Перкхатх, Фелдвар и Ерд) српско присуство je забележено већ пре 1689. Документа везана за попис y целости наведена су у: Јакшић-Јенеи 1981: 91-95,6р. 1.)

[Amicus]

Срби y Венецији на почетку XVIII века

Својом политиком толеранције, млетачка власт одувек je помагала стварање вишенационалног друштва: странци различитог порекла и занимања налазили су, заправо, y Венецији идеално место да ce настане и напредују. Међу
странцима, присутним y Венецији од X века, најбројнији су били досељеници са Балканског полуострва, највише
Грци, али и Далматинци и Албанци, којима су ce почевши од XIV века придружили бројни Јужни Словени, Хрвати
и Срби.

Попут других најзначајнијих етничко-лингвистичких мањина y Венецији, и досељеници са Балкана временом су својим активностима дали правни оквир организујући ce y различита удружења: занатска удружења, школе и братства, заснована на заједничкој професији или географском пореклу, обезбеђивала су овим мањинама формално
присуство y млетачком друштву и омогућавала очување њиховог културног идентитета (Pelusi 2005: 61-62).

Године 1442. Албанци су први створили своје удружење са Школом Сан Северо и Сан Гало. Затим je 1451. настала Словенска школа (Scuola degli Schiavoni) Светог Дорђа и Трифуна која je већ тада представљала бројну далматинску колонију, нараслу услед појачаног прилива досељеника након што je Далмација доспела под доминацију Млетачке републике. Коначно, 1498. Веће десеторице (Consiglio dei Died) ратификовало je успостављање Грчке школе, с обзиром на то да су Грци присутни y Венецији још од XI века.

Грчко братство настало je са циљем да ce заштите сиромашни сународници и да ce добије могућност исповедања сопствене вере y миру и према традиционалним византијским обредима. У ту школу су no правилу са једнаким правом примани и Срби, због њихове припадности истој православној цркви, a њено седиште ce налазило y цркви Светог Ђорђа (San Giorgio dei Greci). (Млетачка република je 1577/78. дозволила намештење грчког архиепископа који je зависио директно од православног патријарха y Константинопољу (Mavroidi 1983: 513). О грчком присуству y Венецији видети одличан зборник радова под називом I Greci a Venezia, који cy приредили M. Ф. Тијеполо (Maria Francesca Tiepolo) и Е. Тонети (Eurigio Tonetti) (2002))

Осећање пријатељства и наклоности, које je повезивало два народа, потицало je пре свега од политичих прилика заједничких обема земљама. Суживот две нације под истом установом служио je, између осталог, и интересима Млетачке републике, која je на тај начин могла да контролише истовремено и Грке и Србе, уместо да управља двама раздвојеним балканско-православним језгрима унутар града. Треба такође рећи да, за разлику од Далматинаца,
број Срба y Венецији вероватно није био толико велик (или je барем био недовољан) да би ce могло оправдати
установљење њихове посебне школе.

Срби ce појављују y регистрима Грчке школе од њеног оснивања. (Aкo период 1563-1724. оскудева y изворима, за период од 1724. до 1866. постоји богатство података захваљујући и раду Ксантопулу-Кириакуа (Xanthopoulou-Kyriakou) (1978))

У првој половини XVI века има 23 српска члана, 11 мушкараца и 12 жена, чија je активносту политичком и привредном животу била „динамична и одлучна" (Маvroidi 1983: 516). У том смислу, прави пример je случај Дионизија дела Векије (Dionixio, Dionisio della Vecchia), заправо војводе Божидара Вуковића Подгоричанина, поборника изузетних новина y економском управљању братством, и као што je познато, творца иницијативе y пољу издаваштва која je умногоме допринела историји српске културе. Изузетно активни Дела Векија (презиме које je Вуковић узео након венчања са једном млетачком племкињом) био je, на пример, прави поборник аукцијске продаје покретне имовине школе ради прикупљања неопходних средстава за изградњу цркве Светог Тјорђа (Mavroidi 1983: 526-527).

Између XVIII и XIX века српских чланова je било 37. Они су углавном долазили са далматинске обале, из области која je била под млетачком доминацијом до 1797; међутим, било je и доста уписа са назнаком „Србин из Зете“.

После пада Млетачке републике крајем XVIII века, нови историјски чиниоци утицали су на смањивање и опадање
Грчког братства, опадање које je, с друге стране, подстакло улазак чланова словенског порекла. Коначно, 1863. донета
je одлука да ce Србима уступи и право да буду бирани y Сабор, што je до тада била искључиво повластица Грка
(Mavroidi 1983: 515-519).

Према документима из те епохе, српски чланови су уобичајено скрупулозно поштовали своје економске обавезе према братству (односно плаћали годишњу чланарину, такозвану „луминарију ) иако ce y својим прилозима нису могли надметати са Грцима, који су ce највећим делом бавили трговачким делатностима и чије су економске прилике свакако биле имућније (Mavroidi 1983:525). С обзиром на не тако занемарљиве финансијске прилике Срба који су припадали школи, као и на заједничко порекло, претпоставља ce да су Срби били део малог броја властелинских породица које су ce из политичких разлога иселиле из Србије (или Црне Горе и Херцеговине) y Венецију...

Напослетку, што ce тиче делатности којима су ce бавили Срби, врло je вероватно да ce њихово често одсуствовање из лагуне дугује путовањима везаним за трговачке активности. Према архивским подацима, y XVIII и XIX веку Срби, припадници Грчке школе, били су превасходно трговци и војници, али je било и племића, односно земљопоседника (Mavroidi 1983: 529)

Када је реч о Венецији, не можемо а да се не осврнемо и на Србе у другим деловима Италије, који су се тамо исељавали још од времена доласка Срба на Балкан, али пошто је то највећма период који не упада у ову тему, о томе ћемо на постојећој о Сеобама од доласка на Балкан до 1371. године, те можда и новој теми о Сеобама од пропасти Српског царства 1371. до пада Београда 1521. године.

[Amicus]

На другом форуму поставише карту са означеним подручјима Далмације на којима су током XIV века у папским изворима забалежени шизматици, те Крајине на којима су забележена досељавања Срба 1530. године.



Извор: Јелена Мргић-Радојчић, Доњи Краји - Крајина средњовековне Босне, Београд, 2002

[Небојша]

На другом форуму поставише карту са означеним подручјима Далмације на којима су током XIV века у папским изворима забалежени шизматици, те Крајине на којима су забележена досељавања Срба 1530. године.



Извор: Јелена Мргић-Радојчић, Доњи Краји - Крајина средњовековне Босне, Београд, 2002

Хвала за овај приказ, Амикусе!

Чини ми се да су управо "преко" ове области текле миграције крајишких Срба. И Владислав Скарић, који се истина није бавио теренским радом, верује да су се православни Срби кретали у том луку, заобилазећи католичке области (западна Херцеговина, делови Босне и Далмација).

[Amicus]

Ових дана мало се занимах питањем порекла становништва између река Босне и Врбаса, а у међувремену добих од дома1977 и рад под насловом Икавскошчакавски говор у околини Дервенте, од Јосипа Баотића, који се бави доста темељно позабавио и питањем порекла данашњег становништва управо овог простора о коме говоримо.

Према оном што се у наведеном делу може наћи, конкретно на том узоркованом простору око Дервенте (а што се може посматрати и као релевантан узорак и за просторе јужније, те вероватно и западније према Врбасу), можемо закључити да Турци својим доласком ту затичу пре свега католичко становништво, и то на основу посредних извора, пре свега турских дефрета од 1570. године, те извештаја босанских бискупа о стању католичког живља од 1600. године.

Турски дефтер из 1570. године уједно је и први извор о становништву овог краја, и он је везан за Доборску нахију, административну једницу којој је седиште било у граду Добору (Општина Модрича), који је под турке пао тек 1536. године, дакле десет година након Мохачке битке, а чему разлог аутор налази и у густој насељености овог простора у то доба.

Углавном, Турци ће тада пописати као већину у већини насеља влахе-филурџије, а само у два влахе-ратаре; док ће муслимана-филурџија и муслимана и хришћана-земљорадника наћи у знатно мањем броју, али за разлику од оних у влашком статусу, ови други су забележени са задржаним баштинским правима на земљу (при том, муслимани са баштинским правима на земљи су очигледно поисламљени староседеоци католици).

Да ли су власи доведени непосредно по турском освајању овог подручја или су ту били нешто од раније није познато.

Смиривањем стања на граници, у ове крајеве враћа се и староседелачко католичко становништво, о чему сведоче бискупски извештаји из 1600. и пототово 1637. године, када се немали број избеглих староседелаца вратио у ове крајеве.

Значајне промене у структури становништва десиће се у време Великог бечког рата, када ће под Евгенијем Савојским из ових крајева бити подигнуто више од 16.000 католика, а када ће опет у ове крајеве доселили немали број муслимана из Славоније, који су морали оданде да се повуку. Елем, након извесног периода, тамо од 1742-1776. године број становника католика се опет рапидно увећава, пре свега због повратка оних избеглих током 1686, као и 1689. године, а у то време долази и до сеоба католичког живља из Херцеговине и Далмације, конкретно се помињу Љубушки и Вргорац (у начелу, оба у Херцеговини), а помињу се простори Западне Босне, мада ту нисам сигуран шта се под тим подразумева?

Занимљиво, причах баш јуче са човеком из околине Дервенте, и он ми помену податак како у тим крајевима има доста људи са надимком Далматин, што заиста указује на порекло из Далмације, али било би занимљиво видети да ли у овим крајевима има презимена која у корену имају Далмат-, Херцег-, Бошњак-, Хрват-...?

Елем, у то време ове крајеве насељава и немали број данашњег православног становништва, углавном са простора Херцеговине. Нешто више о томе бисмо требали сазнати из књиге Православље у усорском крају, која се ових дана појавила из штампе, али је још нема у књижарама.

Иван Франо Јукић 1843 године староседеоце које затиче у овим крајевима назива Шокцима, вероватно због њиховога икавског говора, а који их разликује од говорника источнохерцеговачког дијалекта, који су дошли са католичким и православним Херцеговцима

[Amicus]

Ових данах мало читах књигу Ивана Антуновића (1815-1888) Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном, градјанском и господарском, издану у Бечу 1882. године, те приметих доста вредних навода везаних и за ову тему.

Тако Антуновић на стр. 53, каже да су Раци од старинах подунавски и потиски становници били, то изван сваке двојбе стављају сви закони од године 1556. на саборих о Рацих састављени, како да се наиме државној даћи подвргавају. Та зна се, да су Раци у ратових, измедју свијух странаках за пристоље водјених, уз царски барјак војевали, и поради особите храбрости и јуначтва Леополдом I. племством надарени били, као н. пр. Antunovichi, Goganovichi итд.

А даље додаје: Раци, нећу да им корен вежем с оними стародавними подунавскими становници, што бих пуним правом учинити могао, већ се задовољавам тим, да су се послие татарскога разорења Угарске или послие пада Србије и Босне, овамо доселили (а посље битке код Никопоља у вриме Сигисмунда, млоги су амо прешли такодјер из Бугарске), па су једни - како се види - онамо у Далмацији и Хрватској, а други у дољној Угарској, сигурно код својих сународниках, мира и покоја тражили, те се овдје након страшног мохачкога пораза у обличју Србах, Шокацах и Буњевацах све до данас задржали. (стр. 53-54)

На стр. 55 цитира повистничара сегединскога самостана фрањевачкога, који пише: Након мохачке битке заузев Турци ове крајеве, узалуд настојаху повратити натраг одбигле становнике: заото су сусједни народи из Далмације, Славоније и Расције у њихове посједе унишли...

Док, говорећи о новим сеобама Срба, Буњеваца и Шокаца, које су уследиле у овом међупериоду, Антуновић наставља цитирајући сегедински извор:

Овако се је сбило, да је Славен - будућ да свој радје иде у крајеве својих него ли тудјинах - у особи Србина, Херцеговца, Бошњака, Далматинца и Хрвата, овамо прешао, те на обалах Дунаја и Тисе, у старом гњијезду својих предјах, настанио се, те се уздуж Дунаја до Острогона, а низином Тисе до Јасигије узпео, како нам то очитују писма Веранције јегарскога бискупа, родјена Славен,а са Хрустаном будимским пашом измиењена.

Те додаје: У ових листовах тужи се Веранција, да бези хатвански (његов сународник Хрват), фулекски и солнокски гуле, прогоне и убијају заједничке поданике. Медју осталим вели: И ове злостављате по вашој самовољи, зуумом и сваковрсним засужњивањем као и друге Раце и Бугаре већ за вашими ледји стојеће. У јегру, 8. листоп. 1559.

Да је пако ово жива истина, о том нас утврдјује и консилиар племић Колер, који у свом великом о Рацих састављеом дилу, тамо гдие говори, да су по Леополду год. 1690. узвани, на страни 222. биљежи да су такови житељи већ овдје становали. (стр. 55-56)

Оваквих и сличних навода може се срести и у остатку ове књижице, која броји око 150 страна, од којих је трећина ситно писаних објашењења и допуна аутора књиге.

[Грк]

Дали је ико наишао на податке или има у свом предању, сеобе односно исељавање са подручија Фатнице, Пађена, у Билећким Рудинама? Период 15,16,17 или 18 вијек.

[Amicus]

Дали је ико наишао на податке или има у свом предању, сеобе односно исељавање са подручија Фатнице, Пађена, у Билећким Рудинама? Период 15,16,17 или 18 вијек.

Података сигурно има, али питање ти је исувише уопштено, да упиташ да ли има података да су ти и ти који живе ту и ту доселили негде из околине Фатнице и Пађена... било би лакше доћи до одговора.

Кажем то, јер са простора Херцеговине уопште насељаван је широк спектар српског геопростора, тако је таквих примера сигурно море. Кад год је била (не)прилика, народ се расељавао у свим правцима, Дубровник, Крајина, Босна, Угарска, Србија, Црна Гора...

[Грк]

Знам да ми је питање уопштено, али нема другог начина да га поставим.

[Amicus]

Копајући јуче нешто друго по мрежи, нађох пар занимљивих карата, које мислим да нисмо постављали овде.

1. Johannes Honterus, Rudimenta cosmographica, Zürich, 1548, на карти је Servia у Срему, а Rascia испод Дунава; занимљиво, у ваљда радном издању ове карте, Servia је смештена у Доњој Мезији, да не кажем у области Syrfia (можда бисмо више сазнали, ако бисмо имали ово дело: Rudimenta Cosmographica - Grundzüge der Weltbeschreibung)
2. Antoine du Pérac Lafréry, Tavole moderne di geografia, Roma, 1575, на карти су приказани Rasciani у Банату и Rascia на месту будуће Краљевине Славоније (1745-1860).

[vojislav.ananic]

Словенија: Некад српски Ускоци, данас покатоличени Срби – БЕЛУ КРАЈИНУ НЕМА КО ДА ЧУВА

Један крак сеоба Срба у време турских заузимања српских крајева, кренуо је у правцу Беле Крајине и то су били најзападнији Срби. Данас их је нажалост, мало остало и углавном су ПОКАТОЛИЧЕНИ. О њима и о жумберачким Србима, чак и о презименима тамо досељених пише и портал ЗападниСрби.цом у тексту Срби Беле Крајине, од 21. марта 2015. године.

Срби Беле Крајине

[vojislav.ananic]

О Србима у Белој Крајини је писала и др Милина Ивановић-Баришић: Срби у Белој Крајини.

[vojislav.ananic]

Покатоличавањем Срба у Западној Херцеговини, избрисане су и последње оазе српског православног народа, који је још у 17. и 18. веку чинио већину становништва ових простора. Тако су тамошњи Срби најпре променили веру, а онда су преименовани у Хрвате уз здушну подршку Ватикана.
Текст је веома добар и препоручујем да га прочитају сви који себи могу да приуште бар мало времена.

http://kovceg.tripod.com/pokatolicena_zap_hercegovina.htm

[Amicus]

Иако је ова тема перципирана да обухвата период од 1521. до 1690. године, мислим да је безмало важно скренути пажњу на књигу Бранислава Месаровића Сеобе у Далмацију и Истру (од 1371-1540. год.), у којој се по годинама доносе подаци о сеобама Срба на просторе Далмације и Истре, од раног до позног периода турских освајања на овим просторима.

Чак би се о том периоду могла отворити и посебна тема, јер дефинитивно има о чему да се говори, само дубровачки извори помињу досељенике услед турских освајања већ 1371. године, по српском поразу на Марици.

1371 - dubrovački ljetopis Nikole Ranjine bilježi da su te iste godine stigle u Dubrovnik mnogobrojne porodice bjegunaca ispred Turaka i opisuje kako su ih Turci gonili i kako su utekli da se sklone od opasnosti. Ljetopisac Ranjina kaže da su ti ljudi svi primljeni za građane dubrovačke: bjegunci su došli - bilježi Ranjina - s velikim imanjem u zlatu i glamskom srebru
1373 - prešlo u Dalmaciju mnoštvo srpskog naroda i da su Srbi zauzeli zemlje i utvrdili se u bregovitim krajevima Dalmacije
1375 - mnoštvo pravoslavnih zauzelo zemlje oko Trogira, tako da je municipio morao silom spriječiti da ne zauzmu i sam Trogir
1394 - Prebjeglo mnogo srpskog naroda sa svojim sveštenicima i kaluđerima iz Bosne i Srbije u Dalmaciju i nastanilo se u kraju od izvora rijeke Cetine prema moru sve do blizu Splita i Trogira

Ово су рецимо подаци који се помињу за крај XIV века, када су у питању српске сеобе, а следећи век ће тек бити период великих миграција српског становништва, јер тада под турску власт падају Српска Деспотовина и Краљевина Босна.

Тек поразом на Мохачком пољу, доћи ће до какве такве стабилизације прилике на Балкану, али чак ни то неће дуже потрајати, јер су Срби користили сваку прилику да се дижу на устанак, а све такве прилике су завршавале турским паљењем и протеривањем становништва побуњених подручја, све до устанка у Србији три века касније.

[Грк]

Зар горе наведено није конкретан доказ, да је цијела Далмација од Превлаке до Задра константно насељавана српским живљем и и да данашњи Хрвати нису потомци тих Срба.