Исламизација у Босни је феномен, тако нешто није се десило нигдје друго у оквиру османског царства. И у другим крајевима, које су османлије освојили, Бугарској, Србији, Албанији, било је исламизације али нигдје ти муслимани нису створили посебну нацију а поготово нису утицали на практицирање Ислама, што се у Босни јесте догодило. Присилну исламизацију одмах треба одбацити, "коња можеш силом довести до воде али га неможеш натјерати да је пије". Проблем је у томе што се тај феномен посматра са превелике дистансе и због тога што се мало зна о Босни и Србији прије османлија, а и оно што се зна углавном је из османских и дубровачких извора. Људи данас мисле да су били родбина са српским, босанским или хрватским владарима и потпуно занемарују чињеницу да се ти владари нису ни виђали ни женили из народа којим су владали. Недостатак информација омогућава идеализацију слике о Босни и Србији прије османлија, а поготово је то случај са Србијом. Многи Босну и Србију, прије осмалија, доживљавају као државе гдје је становништво, углавном, хомогено. Наводно, ту хомогеност нарушавају само нека, ријетка, Влашка племена а све остало су Срби и Хрвати, православци и католици. Посве је евидентно да муслимани који су конвертирали са православља и даље држе неке навике стечене док су били у православљу. Оно што многи историчари неће да виде јесте да међу данаашњим муслиманима у Босни постоје навике које су стечене у ранијој религији која није хришћанска, па чак ни кршћанска (богумилска). Примјера ради, муслимани у околици Олова, па и на Романији, имају посебне обреде за призивање кише и одлазак на посебе локације за молитву што вуче још из паганства. Данас се може ДНК анализом установити да су то Славени, што се и "голим оком" да примијетити ко живи уз њих. Дакле, и у Босни и у Србији постојали су етноси који су долазак османлија видјели као шансу да са врата скину босанске и српсе владаре и притиске православне и католичке цркве које су се такмичили у покрштавању тих слојева. Дакле, у масовну исламизацију одмах након доласка османлија не треба сумњати. Моји, ни по оцу ни по мајци нису тог поријекла, и једни и други улазе у Ислам спонтано након више мјешовитих бракова и пуно касније. Мали број историчара са Балкана примјећује да су у Босни али и у Србији ти муслимани организовали врло занимљив и пијатан градски живот, са минималним утицајем етничких Турака и других народа из тадашњег османског царства. Та гратска средина је била мамац за нове исламизације али ненасилне, ато се види из чињенице да поред свих џамија, у тим чаршијама, постоје православне цркве, па и синагоге. Са католичанством је била доста другачија ситуација јер католицима су управљали из Рима што се османлијама није свиђало. У тим новим градским срединама муслимани су се женили хришћанкама што је доводило до нових исламизираних породица а османлије су држали на дистанси и звали их "манџуке" или "туркуше". Све је то условило да се међу домаћим муслиманима стекну неке нове навике и обичаји који се знатно разликују од обичаја "манџука" али и до одвајања од својих првобитних етноса. Стање ће се драстично промијенити након Бечког рата. Зато што су устанци унутар османског царства били подизани под утицајем католичке цркве, као и због дивљачких напада Савојског и Пиколоминија католички живаљ унутар османског царства долази у врло незавидну ситуацију, као и један број православног становништва и долази до удаљавања између, дотада, блиског балканског становништва. Дакле, ситуација на Балкану се сада битно мијења и долази до све већег удаљавања међу овим етносима, посебно након шти исељени Срби организују нападе на османску територију што увијек узрокује још више удаљавање измеђи њих, занимљиво је да то удаљавање није на муслимане и православце, већ на различите политичке ставове. Многи муслимани ће прећи у новоформирану Србију а многи православци и католици ће се тек сада исламизирати. Наравно, све оно што су рекли Паво, Одисеј и многи су научно заснована мишљења и то вриједи. Ја сам хтио рећи како ја то доживљавам а како је било мислим није баш лако склопити коцкице.
