Не вјерујем нешто у натприродне појаве, али има ствари које су просто необјашњиве или чудне, као да их чини нека божанска сила. У том погледу ћу испричати неколико прича, које су мени биле занимљиве, а истовремено и необјашњиве. И не односе се на нека митолошка биће, већ више животне приче.
Прича прва: Мој прађед Симо био је је врло побожан човјек. Увијек ишао у цркву, молио се се богу свакодневно, постио све посте и као таквог су га познавали остали сељаци. Иначе је рођен у селу Ходбина код Мостара. 1941. године усташе похаватају ходбињске Србе и затворе их у један магацин. Затворе врата, збију их ту све и оставе стражаре испред да их чувају. Сви преплашени, уплакани, очекују смрт, само Симо, мој прађед, сједи у ћошку и цијело вријеме се тихо моли богу. Након неког времена поче да пада киша, наста јако невријеме, олуја, громови тако јако почеше да ударају да се усташе које су биле испред врата тако уплаше да побјегну главом без обзира. Затворени Срби отворе врата и побјегну својим кућама и на тај начин се спасу. Касније су причали како их је спасио Симо својим молитвама.
Прича друга: Село Пребиловци, страдално село у долини Неретве. Прије 1941. економски јако село, око 1000 становника у коме су живјели само Срби са пар кућа муслимана. Трн у оку усташама у Чапљини. Иначе су сва остала села у којима су живјели Срби у околини била мјешовита. О њима је испричано пуно прича да се не понављам. Једна је и о старцу Мандрапи Вукашину из сусједног села Клепаца који је касније проглашен светим. Након видовданских и илиданских покоља у селу остаје свега 170 становника. Тек 1991. године вађене су кости из околних јама, Бивоље Брдо, Шурманци, Голубинка, Кукауша и друге и кости су слагане у сандуке испред дома у Пребиловцима да би касније полагане у костурницу. О том догађају Здравко Шотра, иначе мој земљак из села Козице, чији су многи преци такође завршили у јами, је направио филм: "Ево наше дјеце". Филм је потресан и приказује догађај вађења костију из јама, спуштање у јаме, стављање у ковчеге и поворку камиона и возила како пролази од Шурманачке јаме кроз Чапљину до Пребиловаца. Приликом проласка кроз град Хрвати дижу два прста, остављају графите типа: "Празните јаме да их опет пунимо" и слично. Све то има у филму да не објашњавам. Детаљ из филма који је за мене неописив. Цијело вријеме пада киша, пљусак, небо се отворило, да би доласком поворке у само село Пребиловце киша одједном престала, облаци се размакли, појавило се сунце и обасјало само село Пребиловце. Свуда около сивило и тама, само на куће у селу пада зрак сунца. Као неко провиђење, као симбол рађања новог живота. За мене упечатљив призор.
Прича трећа: Исто се дешава у Пребиловцима. Забиљежено као сјећање, мислим једног од Драгићевића, у Војводини, који је преживио покоље и након рата се преселио у Војводину. Може да се нађе на интернету, али ћу покушати то да опишем. Већина Пребиловчана славе Светог Николу, може се рећи да је то слава села. Једни од њих су и Булути, којих је, ја мислим било највише у селу и којих је страдало убједљиво највише, чак 177. И сада, замислите слику села након илинданских покоља. Све куће срушене, опустошене, село замрло, преживјели се вратили у село, не знају шта ће и како ће даље. Туга до бола. Година је 1941. и долази први Никољдан након покоља. Некада дан када се цијело село сакупи у центру села, пјева, весели, игра коло. Сада мук, тишина. Прича тај Драгићевић даље. Пролазим ја тако опустошеним селом и одједном чујем пјесму. Не могу да вјерујем. Ко може да пјева након свега што се десило? Одем до центра села и видим сљедећу сцену: неколико Булута се загрлило и пјевају. Никад нисам чуо да неко тако пјева од туге. Са толико емоције. Да сву тугу која се накупила изрази пјесмом. Придружим им се и без ријечи почнем да пјевам са њима. Памтићу тај Никољдан док сам жив.