1. Logično je, kad se služim kod interpretacije populacijono-genetskih podataka pomočnim argumentom iz druge naučne oblasti, da u obzir uzimam konzensus te nauke oko određenog pitanja. Taj konzensus je da u vrijeme doseljavanja Slavena nije bilo dijalektalne razlike i prva koja se pojavljuje je ona između istočno-južnoslavenskih govora od zapadno-južnoslavenskih. Razdvajanje čakavskih od štokavskih govora se obično datira negdje između 10. i 12. vijeka.
Не бих се пуно поуздавао у те лингвистичке датације. Први писани споменик на чакавском је из 11. вијека, а на штокавском из 12. вијека. Нису ти језици пали с неба, морали су се дужи период прије првог писаног помена уобличити. А могли су се уобличавати само у оквиру популација које су међусобно блиске и комуницирају, чакавски у оквиру хрватског корпуса, а штокавски у оквиру српског. Поента је да је сваком штокавцу језички ближи други штокавац, него чакавац. У новијој хрватској лингвистици се сада измишља термин западноштокавски, како би се направила разлика ка тобожњем источноштокавском, а у западноштокавски се трпају чак потпуно различити дијалекти попут источнобосанског староштокавског и новоштокавског икаквског. Све су то више политичке него лингвистичке акробације. Јер чак и да је постојао неки западноштокавски у средњем вијеку, он је опет ближи источноштокавском него чакавском.
2. Kad več iz bilo kojeg razloga prelazim preko toga (jer se meni nekako čini da je to moralo biti drugačije), ondje je logično da metodološki tražim područje gdje kroz izvore čisto mogu razdijeliti štokavce od čakavaca.
Чакавско подручје је толико "контаминирано" штокавцима да ту ефективног разлучења на основу збирних података не може бити. Миграције штокаваца ка чакавским подручјима су почеле још и прије доласка Турака и становништво се мијешало. Једино колико толико поуздано разлучење може бити на појединачном нивоу, пратећи генеаологије појединачних породица.
3. Logično je potom da se služim stručnom lingvističkom literaturum u potrazi za ovakvim područjem. Istra i Kvarner su jedan zaista loš primjer jer je tu došla do neprestanih migracija i pustošenja iz svih pravaca i nema šarenije dialektološke slike nego tamo.
За Истру се слажем, али за Кварнер не. Острва Крк, Црес, Лошињ би требале бити мање више чисте чакавске зоне. Не знам које друго словенско становништво осим хрватског је могло насељавати ова острва у средњем вијеку? Континуитет словенског становништва је ту очуван до данас. Не знам ни за какву већу миграцију штокаваца или кајкаваца на ова острва.
4. Logično se nameće da dođem do primjera kao Brač i Hvar jer (i) do nikakvog pustošenja velikih razmjera tamo nije došlo, (ii) tamo postoje najstarije crkvene matice i drugi izvori koje su bilježile migracije sa kopna u zadnjih 600 godina i (iii) postoji korelacija između izbjegličkih naselja i štokavice.
Na Braču na primjer su štokavske oaze od Sumartina do Jelse rezultat migracija sa područja Makarske, Poljica i Imotske krajine. Sve ostalo je čisto čakavsko. Koga ovo detaljnije zanima preporučujem rad “Čakavski dijalekat ostrva Brača” koji je izašao 1940g. u knjizi 10 Srpskog dijalektološkog zbornika “Rasprave i građa”.
Мислим да ни Брач ни Хвар нису добри примјери, јер су на самој граници штокавског ареала. Осим тога, извори говоре да су првобитни становници и Брача и Хвара били Срби Неретљани, дакле штокавци. Политичко удаљавање Брача и Хвара од штокавске Паганије, и окретање чакавским центрима попут Сплита, свакако је допринијело превладавању чакавице на тим острвима. Наравно и овдје треба ићи од породице до породице.
