Власи Динарских планина
Свакако најпознатији власи су они који су забиљежени у архивској грађи Дубровника, али и осталих приморских градова. О њиховој старости на подручју Херцеговине, Далмације, Лике постоје различита мишљења. Неки хрватски аутори сматрају да су неки власи ( они прије турске најезде) аутохтоно романско словенизовано становништво далматинског залеђа, а да су нови власи дошли са Турцима од истока. Ипак сви документи у којима се помињу власи на подручју Лике и Далмације јасно показују да власи у Далмацији и Лици представљају само таласе досељеника са подручја средњовјековног српског краљевства, који су долазили у различитим временским периодима. Управо из тог разлога сам тему и назвао "влашко право" јер је тежиште на њиховом правном,а не етничком статусу.Сам термин "влах" ако искључимо ово правно-статусно значење може бити и Италијан или Дубровчанин (како се у повељи бана Кулина и називају Дубровчани). Али ако поменемо влаха у смислу влашког закона, онда је јасно гдје је извориште и поријекло- то је Немањићка Србија.
Судећи по документима дубровачке канцеларије, први спомени влаха у залеђу Дубровника су с краја 13. вијека. Међутим, присутност влаха на том подручју у 13. вијеку је морала бити прилично сведена, јер у сачуваном материјалу имамо само два документа у којима се помињу власи, један из 1283. године гдје се помиње Богдана из Сане, робиња Драгослава Богдановог влаха (Dragoslauus Bogdani blacus) и други из 1285. године гдје се помиње, рекао бих по први пут и неки катун, катун Грубоја Берсовића (catonem Blacorum, quorum est dominus Gruboe Bersovic). И из неких генеалогија нпр. за Бањане може се тврдити да су одређене влашке групе биле присутне у Херцеговини у 13. вијеку.
Кључно је питање о каквом се ту становништву радило, да ли о досељеницима из источнијих дијелова српског краљевства (Метохија, Косово, Македонија) или о локалним сточарима које су Немањићи својим законским рјешењима дефинисали као статусне влахе. Да су управо Немањићи творци „влашког статуса“ говори и чињеница да се влашки закон у неким документима назива и „закон св. Симеона и св. Саве“, а касније и Турци влашки закон називају „syrf adeti“ српски закон. Када цетински власи у 15. вијеку потписују свој споразум са Франкопанима, тамо налазимо одредбе из старих српских влашких закона: „I Srblin da ne more otdati na Vlaha, ni Vlah na Srblina.“
Досељене или не, влахе Херцеговине у изворима можемо пратити од краја 13. вијека, а њихови помени расту како 14. вијек одмиче, са пуном афирмацијом влашког становништва у 15. вијеку.