Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Семберије (2022)

[drajver]

Шесто чуло ми говори да ће неко од ових Јовањаца бити од наше гране😊

Шесто чуло или Треће око? 

[Exiled]

Шесто чуло или Треће око? 

Карма,снајка,карма😊

[ВелиборЛазић13]

Шесто чуло ми говори да ће неко од ових Јовањаца бити од наше гране😊

Зашто да не  Сада видим да сам пропустио да напишем славу за Ристића. Такође је Јовањдан у питању.

[ВелиборЛазић13]

Док чекамо објављивање резултата за претходну групу, ево и нове тројице тестираних:

65. Михајловић, Јовањдан, Доња Чађавица, Бијељина,
66. Јелић, Ђурђевдан, Ченгић, Бијељина,
67. Маргетић, Јовањдан (до 1870-их Ђурђевдан), Батковић, Бијељина.

[Ojler]

62. Ристић, Јовањдан, Чађавица Горња/Бијељина, I2-Y3120

Двојица Ристићи већ су претходно тестирани у оквиру ове акције. Иако се сматрају истом фамилијом, установљено је да су носиоци овог презимена у Чађавици Горњој разнородни:

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg190644#msg190644
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6844.msg190645#msg190645

Тестирани Ристић о коме је овде реч припада "северној" грани хаплогрупе I2-Y3120. О овом хаплотипу се нема шта ново написати, па ћу поделити претходно написани коментар:

...
Хаплотип тестираног карактерише већи број маркера: DYS635=25, DYS389=12-32 као и DYS19=17. Ове три специфичне вредности јављају се и код претходно објављеног резултата Јовића, који је такође из Чађавице Горње, а ова два хаплотипа су уједно међусобно најближа, са разликама на три маркера од 25 упоредивих. Иако Јовић и Ристић немају предања која их доводе у везу, нити славе исту славу, чињеница да се ради о породицама из истог села чије хаплотипове карактеришу специфичне вредности, те да су Ристићи и поред предања разнородни, наводи на закључак да су Јовићи и Ристићи-I2-Y3120 генетички релативно блиски и да припадају истом генетичком роду.
...

Нови хаплотип Ристића поседује једну разлику у односу на резултат претходно тестираног, која је без филогенетичког значаја.

[ВелиборЛазић13]

Имамо нову туру тестираних Сембераца и Мајевичана, коју чине:
68.   Марјановић, Ђурђевдан, Велика Обарска, Бијељина,
69.   Хатић, нема крсне славе (Бошњак), Бијељина,
70.   Марковић, Ђурђевдан, Мезграја, Угљевик,
71.   Зеленовић, Аранђеловдан, Горњи Драгаљевац, Бијељина,
72.   Тришић, Јовањдан, Велика Обарска, Бијељина,
73.   Радић, Јовањдан, Пељаве, Угљевик,
74.   Перић, Ђурђевдан, Загони, Бијељина,
75.   Цвијетиновић, Јовањдан, Горња Чађавица, Бијељина.

[Кековац]

61. Бабић, Јовањдан, Угљевик село/Угљевик, I1-Z63>Y7627

Хаплотип тестираног се одлично уклапа у род Миљанића и Росандића обрађеног у књизи о Херцеговцима. Има потпуно поклапање са Миљанићем из Миљанића/Никшић. На једном маркеру DYS643 се разликује од Новаковића из Љесковца који такође слави Јовањдан, а који је раније тестиран у оквиру ове акције.

36. Новаковић, Јовањдан, Љесковац/Бијељина

Припада хаплогрупи I1-Z63, највјероватније грани I1-Z63>Y7627. У потпуности се уклапа у генетички профил род Миљанића и Росандића (обрађени у књизи о Херцеговцима). Још уже се може рећи да су огранак бањанских Миљанића. На то указује веома карактеристична вриједност DYS389-II=25, коју посједују само Миљанићи и њихов огранак Миловићи из околине Гацка. У односу на остале припаднике овог рода, Новаковићи посједују карактеристичну вриједност DYS643=12.

Преносим забиљешке Велибора Лазића о Новаковићима:

"Новаковић, Љесковац, Јовањдан – Село Љесковац није засебно обрађено у дјелу Радмиле Кајмаковић, али га у табеларном прегледу наводи као дио данас сусједног села Глоговца. У оквиру података које наводи о Глоговцу, госпођа Кајмаковић не наводи Новаковиће. Да ситуација буде још лошија помогла је и чињеница да и турски попис из 1851. не наводи ни Љесковац, нити Глоговац као посебна мјеста, него их, како се чини, пописује у оквиру Којчиновца. У оквиру Којчиновца пописан је Новак Новаковић, син Саве, са своја два сина, те је уз консултацију са тестираним, могуће претпоставити да се ради управо о претку Новаковића. Интересантно је да презиме није патроним, а на основу тога што се домаћин и зове Новак може се изнијети претпоставка да се отац његовог оца Саве звао Новак, те да презиме потиче још од њега. Тај први Новак могао је бити рођен око 1730. године, па би и досељење Новаковића било могуће смјестити у средину, односно другу половину 18. вијека. Тестираном није познато постојање сродства по мушкој линији са другим породицама из ближе околине. Занимљиво је поменути да из Глоговца потиче нешто шире братство Јовањштака, које укључује више породица са данас различитим презименима, међу којима су и Перковићи, али и Андрићи (одсељени у Пучиле). Перковићи имају и тестираног у оквиру српског ДНК пројекта, те је утврђено да се ради о Ј2а хаплогрупи. Осим исте крсне славе и географске близине нема других разлога да се претпостави да и Новаковићи припадају истој хаплогрупи, али су ово свакако подаци вриједни помена."

Обе породице су по свему судећи пореклом из Старе Херцеговине, а да ли су међусобно ближе од својих рођака који и данас живе на подручју Старе Херцеговине или је веза између ове две породице старија од времена њиховог досељавања у Семберију може утврдити само дубински тест BigY-700 код FTDNA или WGS Dante, Nebula. Напомињем да овај род још увек није добро профилисан јер нико од тестираних припадника овог генетичког рода није радио дубоки тест па је и припадност целог рода грани Y7627 само на нивоу претпоставке све док барем један представник рода Миљанића и Росандића не потврди припадност грани Y7627 СНП тестом.

Тестирани је у упитнику навео две верзије предања о пореклу своје породице. Према једној верзији је чукундеда тестираног дошао у Угљевик село из Прибоја код Лопара. У књизи Мајевица Миленка С. Филиповића се заиста помињу Бабићи са славом Јовањдан у Прибоју и још се наводи да је село некада страдало од куге и да је насељено становништвом из Херцеговине. Према другој верзији породица потиче из Ченгића, а даљим пореклом од племића Бабића из Требиња.

[ВелиборЛазић13]

61. Бабић, Јовањдан, Угљевик село/Угљевик, I1-Z63>Y7627

Тестирани је у упитнику навео две верзије предања о пореклу своје породице. Према једној верзији је чукундеда тестираног дошао у Угљевик село из Прибоја код Лопара. У књизи Мајевица Миленка С. Филиповића се заиста помињу Бабићи са славом Јовањдан у Прибоју и још се наводи да је село некада страдало од куге и да је насељено становништвом из Херцеговине.

Захваљујем на коментару резултата и, како мислим да је ово први Ваш коментар на овој нашој теми, желим Вам добродошлицу међу Семберце и Мајевичане. :-)

Додаћу само то да је тестирани Бабић накнадно допунио прву верзију предања, што је, у комбинацији са турским пописом из 1851. дало следеће резултате.

Према предању које преноси сам тестирани, његов предак Јован је средином 19. вијека дошао из Прибоја у Угљевик село, "дјевојци у кућу". Предање је сачувало и дјевојачко презиме дјевојке - Маринковић. И заиста, у труском попису из 1851. године у Угљевик селу налазимо домаћинство Томе Маринковића, сина Маринка, рођеног 1811. године, при чему је он једини пописани члан домаћинства, што указује или на то да није имао дјеце, или да је имао само ћерке/ћерку. С друе стране јединог Јована/Јовицу у Прибоју, приближно одговарајућих година, проналазимо у домаћинству Томе Аврамовића, сина Теше, рођеног 1821. године. Сам Јовица је рођен 1849. године. Ако су ове претпоставке тачне, судећи по старости Јована/Јовице и старости његовог потенцијалног таста, могло би се закључити да је будућа Јованова супруга вјероватно била старија од њега, те да је до преласка његовог у Угљевик село дошло тек крајем 1860-их. Ово је свакако подлога за даља истраживања, која би могла потврдити, или оповргнути ове закључке.

Тестирани је чак изнио претпоставку да је презиме Бабић настало тек након досељавања у Угљевик село, или прихватањем презимена постојећих Бабића, практично комшија, или по супрузи досељеног претка, која је и била старија од њега и вјероватно га значајно надживјела (па отуд баба).

У смислу могуће ближе повезаности са Новаковићем, интересантна је и друга верзија предања, о досељењу преко Ченгића, јужносемберског села из ког је реално било могуће отићи и према Угљевику и даље на сјевер према Љесковцу.

[Кековац]

64. Милошевић, Савиндан, Попови/Бијељина, I1-P109>FGC22045>FGC22061

Поседује потпуно модалан хаплотип за род Дробњака па има велики број потпуних поклапања у бази СДКП који вероватно нису од већег филогенетског значаја. Издвојио бих ипак један резултат из Ирига са САНУ истраживања који је идентичан на само 17 маркера али би ближа веза могла да постоји због исте славе и релативне географске близине. Пошто тестирани слави Савиндан врло вероватно припада млађој подграни FT36856 у којој су груписани  сви до сада дубински тестирани припадници генетичког рода Дробњака који славе Савиндан. Са њима има у највећем броју случајева разлику у хаплотипу само на маркеру DYS570 и то или нешто мању или нешто већу вредност што указује на честу промену вредности овог маркера, па разлика на њему не би требало да пресудно утиче на процену генетске блискости међу припадницима генетичког рода Дробњака. У сваком случају без дубљег теста се не може поуздано утврдити ко је тестираном најближи. Највише тестираних припадника овог рода имамо у  Источној Босни, и то пре свега у Соколцу, затим у Власеници и Сребреници, али и у Старој Херцеговини.

Попови су обрађени у монографији Радмиле Кајмаковић "Семберија", али за Милошевиће само лаконски наводи: "из Херцеговине су". Предање самог тестираног каже да је досељавање из Херцеговине ишло преко Мајевице, те да један од тројице браће остао на Мајевици, а двојица наставила даље - његов предак је остао у Поповима, а за трећег брата не зна са сигруношћу гдје се населио. У турском попису из 1851. године релативно је лако идентификовати Милошевиће у домаћинству под редним бројем 6, у ком је домаћин Петар Милошевић, син Милоша, рођен 1781. Сам тестирани је потврдио да се имена Петрових укућана подударају са оним што он зна о сопственом родослову. Остаје само дилема да ли презиме Милошевић долази од Петровог оца Милоша, који је могао бити рођен средином 18. вијека, или евентуално од неког ранијег претка - Петровог прадеде, стрица, или Милошевог стрица са истим именом - све су то случајеви који су се јављали у пракси. У погледу саме крсне славе, која је заиста ретка у Семберији, тестирани је имао претпоставке да није изворна, али су те претпоставке засноване не на конкретним сазнањима, него на мишљењу да је Савиндан прије 19. вијека био веома ретка крсна слава.

[Небојша]

66. Јелић, Ђурђевдан, Ченгић, Бијељина, J2b-M205>Y22059


О Јелићима нисам пронашао више података у литератури. Тестирани је оставио уопштено предање о пореклу из Старе Херцеговине.

"Ченгић, село на самом размеђу Мајевице и Семберије, на жалост није обрађено у етнолошкој литератури, нити је поменуто у неком раду који се бавио поријеклом становништва. Због самог назива села теоретисало се о томе да је настало на посједу херцеговачких бегова Ченгића, вјероватно непосредно послије 1739, па и насељавање села можемо смјестити вјероватно у период од средине до друге половине 18. вијека. Сам тестирани није оставио конкретно предање о поријеклу, а потрагу у старијим изворима додатно отежава матронимско презиме, јер преткиња по којој је презиме настало и ако је живјела у вријеме турског пописа из 1851. у њему није пописана. Попис из 1873/75. требао би дати увид у одређене податке о Јелићима, али то ће тек бити предмет будућих истраживања."

Реч је по свој прилици о подграни J2b-M205>Y22059>Y155375. Због вредности 24 на маркеру 481 сигрно постоји ближа веза (исти ген. род) са Мијаиловићем из околине Ивањице (Опаљеник), који слави исту славу. С обзиром на хаплотип и поклапања, предање о Старој Херцеговини није без основа. Од J-Y155375 родова, ову релативно ретку вредност на маркеру 481 поседују још Стевањштаци из Старог Влаха (необјављено истраживање), као и банијски Кричи, који такође славе Ђурђевдан.


На простору Семберије и Мајевице, током овог и ранијих истраживања, откривене су барем четири различите групације J2b-M205:

- Никољштаци из Батковића, потенцијални J-Y22063 - ближи днк рођаци у Шумадији и Старом Влаху (иста слава).
- Мратинштаци из Семберије и Мајевице, са мање-више модалним хаплотипом, што их чини добрим кандидатима за подграну J-Y22063
- Усамљени Војаковић, који хаплотипом може да подсећа на новотестираног Јелића, али и та веза је упитна због више приватних мутација код Војаковића
- Јелић са славом Ђурђевдан, подграна J-Y155375 - ближа поклапања Стари Влах (иста слава)

[Петар М. Демић]

66. Јелић, Ђурђевдан, Ченгић, Бијељина, J2b-M205>Y22059


О Јелићима нисам пронашао више података у литератури. Тестирани је оставио уопштено предање о пореклу из Старе Херцеговине.

"Ченгић, село на самом размеђу Мајевице и Семберије, на жалост није обрађено у етнолошкој литератури, нити је поменуто у неком раду који се бавио поријеклом становништва. Због самог назива села теоретисало се о томе да је настало на посједу херцеговачких бегова Ченгића, вјероватно непосредно послије 1739, па и насељавање села можемо смјестити вјероватно у период од средине до друге половине 18. вијека. Сам тестирани није оставио конкретно предање о поријеклу, а потрагу у старијим изворима додатно отежава матронимско презиме, јер преткиња по којој је презиме настало и ако је живјела у вријеме турског пописа из 1851. у њему није пописана. Попис из 1873/75. требао би дати увид у одређене податке о Јелићима, али то ће тек бити предмет будућих истраживања."

Реч је по свој прилици о подграни J2b-M205>Y22059>Y155375. Због вредности 24 на маркеру 481 сигрно постоји ближа веза (исти ген. род) са Мијаиловићем из околине Ивањице (Опаљеник), који слави исту славу. С обзиром на хаплотип и поклапања, предање о Старој Херцеговини није без основа. Од J-Y155375 родова, ову релативно ретку вредност на маркеру 481 поседују још Стевањштаци из Старог Влаха (необјављено истраживање), као и банијски Кричи, који такође славе Ђурђевдан.


На простору Семберије и Мајевице, током овог и ранијих истраживања, откривене су барем четири различите групације J2b-M205:

- Никољштаци из Батковића, потенцијални J-Y22063 - ближи днк рођаци у Шумадији и Старом Влаху (иста слава).
- Мратинштаци из Семберије и Мајевице, са мање-више модалним хаплотипом, што их чини добрим кандидатима за подграну J-Y22063
- Усамљени Војаковић, који хаплотипом може да подсећа на новотестираног Јелића, али и та веза је упитна због више приватних мутација код Војаковића
- Јелић са славом Ђурђевдан, подграна J-Y155375 - ближа поклапања Стари Влах (иста слава)

Јелић може провјерити SNP-ове на које су позитивни банијски Кричи.

• J2b1-M205>Y155375 (племе Кричи)
• J2b1-M205>Y155375>Y218405 (Клаусен)
• J2b1-M205>Y155375>Y218405>Y218111 (Стојаковић)
• J2b1-M205>Y155375>Y218405>Y218111>Y218595 (Аџић, Бадрић, Демић, Муиџа, Сладовић)

[ВелиборЛазић13]

Јелић може провјерити SNP-ове на које су позитивни банијски Кричи.

Послах вам приватну поруку. Вјерујем да бисмо са Јелићем то лако ријешили.

[Ojler]

67. Маргетић, Јовањдан, Батковић/Бијељина, I2-Y3120

Навешћу прво податке које нам је о Маргетићима доставио Велибор Лазић:

Маргетићи представљају једну од породица које су се релативно касно доселиле у Батковић. Радмила Кајмаковић их не помиње у монографији "Семберија". Досељење се десило вјероватно у другој половини 1870-их, а оно што са сигурношћу знамо о том досељењу своди се на чињеницу да се извјесна Марија, удовица, према подацима са надгробног споменика и из црквених књига рођена 1835, али вјероватно нешто млађа, удала за Игњата Лазића из Батковића, довевши са собом сина из првог брака Илију, рођеног 1871. године (зато и можемо рећи да је досељење дошло након 1871. године). Игњат и Марија нису имали заједничке дјеце, нити је Игњат имао дјеце из првог брака (ако му брак са Маријом није и био први) те је цјелокупан Игњатов иметак, који је за то доба био позамашан, остао Маријином сину Илији. Илија наставља да слави Јовањдан, славу Лазића, а Ђурђевдан, који је изворна слава његовог биолошког оца, "преслужује", како се то у Семберији каже. Илија је и у вријеме настанка најстаријег домовника СПЦ у Батковићу 1896/7 носио презиме Лазић. Марија је 1913. године и умрла као Марија Лазић, али одмах након тога Илија и његови синови узимају, или враћају, презиме Маргетић. Једино Илијин најстарији син Радован задржава презиме Лазић све до 1920-их. За презиме Маргетић не можемо бити сигурни да је заправо презиме Илијиног оца, јер постоји и предање по ком је то презиме по Маријином надимку (Маргита/Маргета), или чак њено дјевојачко презиме (по једном предању она би могла бити и из Славоније). Предање је подијељено и у погледу мјеста поријекла Маријиног првог мужа, па је по једној верзији он из Огорелице, засеока сусједне Велике Обарске, а по другом из неког од подмајевичких, или мајевичких села.

Хаплотип тестираног карактеришу ретке вредности маркера DYS389i=14, DYS389ii=33 и DYS460=11. Најближи овом резултату је хаплотип Ковачевића из Соколишта код Новог Града који слави Никољдан. Ова два хаплотипа се поклапају на 22 од 23 упоредива маркера, а од три поменуте карактеристичне вредности деле две (DYS389i=14 и DYS389ii=33), док вредност маркера DYS460 Ковачевићу није одређена. Ковачевићи имају предање да су старином "од Херцеговине". Да постоје подударања у слави, предању или географској регији порекла, не бих се либио да сврстам ова два резултата у исти генетички род, али у овим околностима бих ипак препоручио да се ураде дубљи тестови или провере карактеристичних SNP мутација.

[Иван Вукићевић]

63. Ђокић, Јовањдан, Крћина, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>L241>BY5617>Y96696>PH2180>FT178289>FT151956>PH1954

Хаплотип тестираног најближе поклапање има са хаплотипом Дакића (Јовањдан, Мала Црна Гора/Жабљак), од кога се разликује на 4 маркера. Највероватније припада роду Копривица и Тупањаца, као и Дакић. На то указује крсна слава Јовањдан, предање о пореклу из Херцеговине и снижена вредност маркера DYS448=19, која је карактеристична за овај род. С друге стране, хаплотип тестираног поседује више вредности маркера које одступају од модалног хаплотипа овог рода: DYS391=11, DYS458=16, DYS576=16 и DYS570=20. Због тога се ништа не може тврдити са сигурношћу, па бих тестираном препоручио да уради дубљи тест (BigY или WGS) ради дефинитивног утврђивања млађе гране.

Подаци о пореклу Ђокића које нам је доставио Велибор Лазић:
Крћина је такође једно од мјеста која нису обухваћена мени познатом етнографском литературом, тако да и у овом случају имамо само предање самог тестираног, по ком поријекло води од хајдука Ђоке, који је и први његов предак досељен из Херцеговине у Крћину. Крћина је у турском попису из 1851. невелико село, са 19 домаћинстава, али међу њима није са сигурношћу могуће идентификовати претке тестираног. Презиме Ђокић, као такво, се не јавља, али је у домаћинству под бројем 7. пописан Ђорђе Спасојевић, син Спасоје, рођен 1821, са синовима Ђорђем и Савом. Уколико би овај Ђорђе био предак Ђокића (један од хипокоризама за име Ђорђе је и Ђоко), онда би управо он био тај који је досељен у Крћину, па бисмо досељење могли смјестити вјероватно у 1840-е.

Насеље Крћина (раније Крчина) административно не постоји од 1962. године, када је подељено на засебна насеља Доња Крћина и Горња Крћина. Према попису становништва из 1991. године ни у једном од та два насеља није било Ђокића, као што их није било ни 1851. године. Било би добро да се разјасни које је тачно место порекла тестираног.

[Иван Вукићевић]

65. Михајловић, Доња Чађавица, Бијељина, Јовањдан, E-V13>Z5018>S2979>L241>Y142744

Хаплотип тестираног има потпуно поклапање хаплотипова на 23 маркера са Радовановићем (Лазарева Субота, Лесковац/Кнић), док се од хаплотипа Станојевића (Лазарева Субота, Лесковац/Кнић) разликује на 2 од упоредивих 25 маркера. Сва тројица деле повишену вредност маркера DYS549=13. С обзиром да тестирани Михајловић има предање према коме му се чукундеда са три брата доселио у Семберију из Краљева, које је географски доста близу Лесковца (код Кнића), сврстан је у исти род у табели СДНКП са Радовановићем и Станојевићем. За потврду о сродству Михајловића са Радовановићима и Станојевићима ће бити неопходно да поред Михајловића, и неко из Лесковца уради дубљи тест (WGS или BigY).

[ВелиборЛазић13]

63. Ђокић, Јовањдан, Крћина, Угљевик, E-V13>Z5018>S2979>L241>BY5617>Y96696>PH2180>FT178289>FT151956>PH1954

Насеље Крћина (раније Крчина) административно не постоји од 1962. године, када је подељено на засебна насеља Доња Крћина и Горња Крћина. Према попису становништва из 1991. године ни у једном од та два насеља није било Ђокића, као што их није било ни 1851. године. Било би добро да се разјасни које је тачно место порекла тестираног.

Да покушам одмах да отклоним недоумице у вези са мјестом поријекла Ђокића. Дакле, говоримо о мјесту гдје су око 1900. живјели преци тестираног по мушкој линији. У питању је Крћина/Крчина. Наиме, у попису из 1850/51 мање од 20% презимена се јавља у данашњем облику. Већином су патроними, тако да вјероватно Ђорђе Спасојевић, ког сам поменуо, представља претка тестираног Ђокића. Наравно, није могуће искључити ни да се досељење десило у наредним деценијама, до окупације. Даље, дјед тестираног, рођен око 1920е, је "дошао дјевојци у кућу" у Велику Обарску, непосредно по завршетку 2. свјетског рата. Дакле, прије подјеле на Доњу и Горњу Крћину, па би било сувишно сада расправљати у којој би данас било мјесто са ког су потекли Ђокићи. Очигледно се радило о породици која је увијек била на једном-два домаћинства, тако да су одласком дједа тестираног у Велику Обарску у Крћини и нестали.

[drajver]

69. Хатић, Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908. Има прилично модалан хаплотип са само једном рјеђом вриједности DYS437=14. По основу ове вриједности и  укупног хаплотипа, технички му је најближи необјављени тестирани из Свињара, Косовска Митровица који слави Лучиндан и са којим Хатић има само један маркер разлике од 23. Због географске удаљености ова веза вјероватно није суштинска. По истој логици близак му је и Ђекић, Лучиндан из Сопотнице/Пријепоље са којим је на 2/23 маркера разлике. У ближем окружењу по хаплотипу му је најближи Николић из Горње Буковице,Бијељина,који је на 3/23 маркера разлике, али се разликују управо у карактеристичним маркерима, па веза није извјесна. Можда би пажњу требало обратити и на Марковића из Мезграје/Угљевик, који иако има значајан број разлика са Хатићем (5/23), истовремено са њим дијели и карактеристичне маркере. Препорука је неки од дубинских тестова.

О поријеклу Хатића, Велибор Лазић је приложио сљедеће податке:

"69. Хатић - На жалост не постоји ни једна мени позната публикација о поријеклу Бошњака Бијељине. 1980-их је урађена једна етнолошка монографија Јање, али се она не дотиче Бијељине. Сам тестирани је много више знао о поријеклу мајчине породице (Бишановићи, досељени по предању из Шапца), док о поријеклу Хатића није могао рећи ништа конкретно. У попису из 1850/51. године у Бијељини, у махали Хамидовић, у којој тестирани Хатић и данас живи, пописан је Хатић Ибрахим, син Мустафе, рођен 1796, са синовима Хусеином, Хасаном и Абдулахом, те унуцима Мустафом и Салихом. У Катастарском попису из 1873/75, као власници пописани су као власници кућа поменути Абдулах, син Ибрахима и Мустафа син Хусеина, али и Ахмед, син Хасана (прави куриозитет, јер је Ахмед очигледно рођен послије пописа из 1850/51, а његов отац Хасан преминуо прије овог пописа из 1873/75) и Мехмед, син Ибрахима, који се не јавља у претходном попису. Ибрахим је имао 55 година у вријеме пописа из 1850/51, па није немогуће да је Мехмеда добио након тога, али то остаје као тема за даље проучавање."

[drajver]

70. Марковић, Ђурђевдан, Мезграја/Угљевик

Припада хаплогрупи I2-PH908, могуће грани I2-PH908>Y51673. Припадност овој грани може се претпоставити на основу карактеристичне вриједности DYS393=14, али и сличности хаплотипа тестираног са хаплотипом рода Предојевића из Херцеговине који су потврђени I2-PH908>Y51673. Поред вриједности DYS393=14 тестирани посједује и рјеђу вриједност DYS437=14, aли то би могла бити и приватна, скорија промјена. Најближе поклапање има са тестираним Јањатовићем из Плашког у Крајини, који такође слави Ђурђевдан, разликују се у само једном маркеру од 23. Треба обратити пажњу и на Скоку из Југовића у Херцеговини, који такође слави Ђурђевдан. Иако имају 5/23 разлике , посједују и неке заједничке карактеристичне маркере. Марковићу је близак и хаплотип једног необјављеног тестираног са Косова и Метохије који слави другу славу, али због географске удаљености упитна је ова веза. Препорука је неки од дубинских тестова или бар тестирање SNP-a Y51673.

О поријеклу Марковића засад немам детаљнијих података. Вјерујем да ће Велибор Лазић накнадно додати неке податке.

[drajver]

72. Тришић, Јовањдан, Велика Обарска/Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908. Једина благо помјерена вриједност маркера је DYS385ab=14-16. Узимајући у обзир ову вриједност, славу Јовањдан и географску блискост, Тришићу би могли бити блиски Сјеничићи из Црквине/Шамац. Разликују се од Тришића на 2/23 маркера разлике. Требало би обратити пажњу и на Тошића из Бушња/Пљевља, који такође слави Јовањдан, има DYS385ab=14-16 али је по укупном хаплотипу удаљенији од Тришића (6/23), па је питање колико је веза могућа. Тришићи су технички гледано најближе двије породице из Крајине које славе Петровдан: Батићи и Балабани. А блискости има и са неким породицама у западној Србији Читаковићи из Г. Мушића и Шекуларци из Чедово/Сјеница, Аврамовићи из Зеока, али с обзиром на модалност хаплотипа, сва су ова поклапања непоуздана. Препорука је неки од дубинских тестова.

О поријеклу Тришића, Велибор Лазић је приложио сљедеће податке:

"72. Тришић - Премда Радмила Кајмаковић у монографији "Семберија" помиње Тришиће у селу Велика Обарска, мада у дијелу који се односи на породице непознатог поријекла, ради се о Тришићима са славом Митровдан, који, према сазнањима тестираног нису истог поријекла са Тришићима који славе Јовањдан, а којима припада тестирани. Извјесни траг у покушају повезивања Тришића са пописом из 1850/51 године представља и навод тестираног који досељење, негдје из Старе Херцеговине, са границе Црне Горе и Босне и Херцеговине, везује за имена извјесних Трише, Симе и Радована. Према предању они су били браћа, али предање често споји пар генерација и у том дијелу га свакако треба узети са резервом. Међутим, у попису из 1851. године у кући 27. пописан је извјесни Трифко, син Максима, са несигурним читањем презимена (Коталица?), рођен 1796. године, док у наредне четири куће имамо Радовановиће, код којих срећемо и име Трифко и име Симо. Поређењем година рођења домаћина и имена њихових очева, долази се до закључкда да би ових пет кућа могло потицати од четворице браће, рођених око 1760. године. Интересантно је да Радовановићи из Велике Обарске славе Јовањдан као и тестирани Тришић, па би свакако било корисно провјерити заједничко поријекло тестирањем некога од Радовановића. Додатни аргумент који би могао поткријепити повезаност ових породица налазимо у документацији која се односи на успоставу земљишних књига, из периода 1879-1888. године, гдје су Радовановићи, које јасно можемо повезати са турским пописом из 1850/51. године и Тришићи насељени на истом беглуку, Осман-бега Заимовића."

[ВелиборЛазић13]

72. Тришић, Јовањдан, Велика Обарска/Бијељина

Интересантно је да Радовановићи из Велике Обарске славе Јовањдан као и тестирани Тришић, па би свакако било корисно провјерити заједничко поријекло тестирањем некога од Радовановића. Додатни аргумент који би могао поткријепити повезаност ових породица налазимо у документацији која се односи на успоставу земљишних књига, из периода 1879-1888. године, гдје су Радовановићи, које јасно можемо повезати са турским пописом из 1850/51. године и Тришићи насељени на истом беглуку, Осман-бега Заимовића."

У међувремену тестирани ми је потврдио да дефинитивно постоји предање о заједничком поријеклу са Радовановићима, што је од солидног значаја за распетљавање генетске слике јужног дијела Велике Обарске, па можда и дијела сусједне Мале Обарске.