Неколико цртица о томе како су крсташи и Византинци називали народ и земљу настањену Србима у 11. и 12. веку:
„Народ Словена“ који се подигао против ромејске власти помиње и Нићифор Вријеније у својој Историји при опису устанка из 1072. На основу изнетих чињеница има места претпоставци да је међу Словенима који су насељавали Бугарску, било и Срба. На то упућује и то што су се управо Бугари из Поморавља, обратили Србима за помоћ у борби против Византинаца...“
„О Далмацији: Склавонија је, наводи се, „земља пуста и беспутна и планинска где ни звери ни црва за три недеље нисмо видели (крсташи)“, а њени становници „су дивљи и сирови“... И сам гроф Рајмунд је избегао смрт када је њега и витезове који су били са њим опколила група Словена.“
„...војска се под Скадром сусрела са краљем Словена, а гроф Рајмунд је са њим „братство потврдио“ и испословао да војска може безбедно куповати и потраживати намирнице. Име краља Словена који се срео са грофом Рајмундом Тулуским под Скадром у касну јесен 1096. г., капелан Рајмунд не спомиње. Потврду да се говори о српском краљу Бодину (1081–1101), налазимо у делу нормандијског монаха Ордерика Витала Historia ecclesiastica насталом двадесетих година ΧΙΙ века.“
„...„Словени навикнути по обичају да бесне“, и да су убијали крсташе, како каже, и од „ненаоружаних отимали“. Због тога своју повест о Склавонији и тескобама које су тамо претрпели завршава речима „тражили смо место за бекство, а не за освету.“
„Чувени беседник Михаило Солунски у једном од својих говора који су настали у част цару Манојлу, велича царев поход против Срба из 1149. г., те говори да је цар „избрисао из народа подунавског Словена и суседног Панонца“, под којима, нема сумње подразумева Србе и Угре, те да је прокрстарио средином земље Словенове.. Беседник за Србе користи назив Подунавски Словени што говори о томе да се по његовом схватању Срби простиру до Дунава. Самим тим Словенова земља, чијом је средином цар Манојло „прокрстарио“ обухватала би шири простор од оног који је био под политичком влашћу српских великих жупана, а поменуту „средину“ те земље, односно „срце земље“ требало би разумети управо као алузију на политичко средиште српских владара у области Раса, коју је цар Манојло, као што је познато, том приликом опустошио. Дакле, из речи Михаила Солунског могло би се закључити да су Срби живели на ширем подручју од оног што је у то време, средином ΧΙΙ века, представљало њихово политичко језгро...“
(Ивана Коматина, „Срби на путу крсташа“)
Цитати не говоре непосредно о словенском идентитету Срба, али је јасно да је тај идентитет постојао у наведено време, с обзиром да их странци, подједнако суседни Ромеји и далеки Немци и Французи, називају Словенима, а њихову земљу С(к)лавонијом.
Ради се о раздобљу 400-500 година након досељења Срба на Балкан.